| Проф. др Мирјана Влајисављевић: Гаравице мрачне и крваве [2] |
|
|
| Субота, 20 август 2011 | |
|
3. „Крвави пир побједника“[1]
1. Историја коначно мора да упамти да су невине гаревичке жртве, односно бихаћке жртве биле управо многоструко веће јер се у њих ваљају прибројити сви они српски антифашисти погинули за ослобођење Бихаћа, слободног непуна два мјесеца од 5. новембра 1942. до 29. јануара 1943, али и све жртве њемачке четврте непријатељске офанзиве предузете против крајишких и личких антифашиста због бихаћке операције и наводног кажњавања зликоваца у гаравичком погрому. Ово је тек један фрагмент крваве историје коју су писали Срби, а која се као таква уопште не памти. Наиме, давно је смишљен план маскирања конфесионалне антисрпске и антиправославне агресије према православним Србима у 20. вијеку, план преиначавања историје геноцида над српским народом у другом свјетском рату. Њега је са необичном страшћу проводила титоистичка историографија, што свједочи о свој њеној биједи и моралној посрнулости, посебном тамних синова српства који тај план настављају да спроводе и данас. О томе свједочи поразна чињеница да геноцида над Србима нема у читанкама, као што га можда неће бити ни у будућим, дозволимо ли и даље да нам властити синови, исказујући ужасну сервилност југословенској или, данас, све агресивнијој босанској идеји и идеологији, растачу и босанче српску етничку самосвијест, да је крчме, регионализују и далеко од јавности, шићарџијски служећи дневној политици, распродају, попут српског језика и књижевности, српске историје, духовности и традиције, не презајући ни од лицитирања и погађањима око српских стратишта, тих наших светишта! 2. Остаје да се питамо: Гдје је српска историографија да опише цинизам с којим је у посљератној историографији дошло до преиначавања историје геноцида над Србима у другом свјетском рату при чему кривотворци историје нису презали ни од најгрубљег огрешења о истину, тражећи од Срба да занијекају властито историјско искуство како би им се, тим лакше, историја поновила? Као да смо ми Срби изгубили историјску свијест, сјећање на своје поријекло и своје страдалништво које остаде трајно забетонирано под фирмом жртава фашистичког терора.. Да наша потрага за истином и правдом о стратишту Гаравица не би била само једна испрана ријеч, да пјесниик не би поново пјевао „видим истину затрпану у лажи“[2], неопходно је да нас све прожме сазнање како „само истина спречава нове злочине“, на шта нас опомиње проф. др Владимир Лукић, предсједник извршног одбора Удружења „Јасеновац-Нова Градина“. Тим прије што су неоплакане гаревичке цивилне жртве остале неким чудним сплетом околности неувезане са осталим српским стратиштима из прошлог рата упркос препоруци са највишег мјеста да се морају да увежу велика српска стратишта. 4. „Вјековна воденица црно мливо меље“ 1. Сакупљајући своју прошлост сабрасмо се овдје на Гаравицама да се између осталог још једном подсјетимо како „вјековна воденица црно мливо меље“ и освједочимо како су се прије седамдесет година у Европи ослободиле варварске снаге, дивљи и најпримитивнији инстинкти па се кроз велики ратни вихор сручиле на голоруки српски живаљ. И данас можемо да тврдимо како никада ни једна генерација није пала ниже него она нацистичка и усташка, коју је породио европски дух, огрезао у паганске и сатанистичке култове којима се клањао и Адолф Хитлер. Онај исти аустроугарски каплар којег је христоиздајичка Европа својевремено здушно предлагала, да се зна и не заборави, управо за Нобелову награду! Толико о „ученој“ Европи и њеној Нобеловој награди! Тај и такав дух антихришћанске Европе и њене горде културе који је произвео фабрике смрти које трајно и егземпларно свједоче о њеној интелектуалној „премоћи“, а уистину, о моралној посувраћености и најгорој могућој деградацији какве није било у историји човјечанства – тај просвијећени европски дух, човјекоубиствени и христоубиствени, произвео је два свјетска рата и незнани број локалних, само у једноме вијеку, милионе и милионе мртвих, бескрајне рушевине и пропаст разума, кад су сви коњи апокалипсе под знамењем свастике и слова „У“ насрнули да истријебе православне Србе . Гаревице су „опомена и наук“ (Б. Цвјетићанин) како то у пракси изгледа религиозна толеранција на начин тзв. pax romana, она толеранција и вјерска трпељивост према јеретицима коју су проповиједали још француски просвјетитељи, а у праксу проводиле јахачи западне јереси, фашисти и усташе. Посебно оне побратимљене муслиманске и хрватске усташе које су биле слаба копија њемачког националсоцијализма и италијанског фашизма, а код којих се религиозна нетолеранција већ на самом почетку рата распламсала у крволочну србомржњу, која је по својој гнусоби згражавала и њемачке нацисте. Не смијемо заборавити да је та и таква идолопоклоничка и безбожна Европа која је била и остала паганска и неопаганска, измислила масовне погроме читавих народа, јер је србомрство и антисрпски геноцидни план и програм уништења православних у 20. вијеку у Хрватској и Босни и Херцеговини производ аустроугарског освајачког инжињеринга у његовом продору на исток. Начињен је у сарадњи са сарајевским надбискупом Јосипом Штадлером, а разрађен од стране Штадлеровог насљедника католичког надбискупа Ивана Шарића, потом Бауера, Јеглића и Натлачена, чији је синоним фабрика смрти Јасеновац која је „радила“ током читавог рата пред носом антифашиста, у највећем постотку српских. Али шта вриједи кад их је водио србомрзац Тито. 2. Понављамо: као што је антисемитизам производ Хитлеровог неопаганизма и мита о Нијемцима као аријевској раси и изабраном народу, када је Њемачка кренула за варљивим мислима својих филозофа, у првом реду Ничеом, у прогоне и погроме Јевреја, Срба и Рома, што је све чињено у име Христа по ко зна који пут га разапињући, тако су и Гаравице резултат осветничког похода гордих католика, у највећем постотку покатоличених Срба на те шизматике, како православне од мојих родних Хашана подно Грмеч планине, као посљедње тачке на крају западног пута на исток, па све до Владивостока називају сјемеништарци из Завода светог Јеронима. Дакле, од мојих Хашана до Владивостока простире се праволавни свијет, само је велико питање у којој је мјери тај свијет свјестан себе као таквог јер се растакање православне духовности незаустављиво наставља упоредо са недиђеним духовним васкрсом православне Русије у односу на Европу, ту „нероткињу пророка“ (Св. Владика Николај). 3. Оно што дубоко боли данашње потомке недокланих Срба у потрази за истином умјесто нуђене историјске брбљарије, нас који смо помало изгубили додир са сопственим народним страдалништвом, јесте што је, како рече Св. Владика Николај “и данас Србији све милија таква Европа од васкрслог Христа , чије крсно знамење носи на грбу своме и на барјаку своме кроз вијекове и вијекове“ . Скупо смо ми Срби платили науку европску коју смо слијепо, идолопоклонички слиједили, прихватајући туђинске шаблоне мишљења за којима и данас идемо. Па и то што у Бихаћу скоро да и нема Срба такође је резултат охолости западне Европе и њеног покровитељства над онима који се горде да нису презрени Срби, посебно они православни мада говоре српским језиком. У свом посљедњем походу на исток, који је увијек имао важну религиозну, прозелитску компоненту унијаћења и покатоличења, Европа ни овог пута није презала од примјене старог инквизиторског правила који је устоличио први велики инквизитор – једну трећину покатоличити, једну раселити, а једну побити. Каткада се, у зависности од случаја, тај проценат мијењао па се, као у случају православних Срба, примјењивала гола сјеча. 4. Браћо моја, никада у историји зло није остало некажњено нити добро ненаграђено, ријечи су Светог владике Николаја, оног који је био ухапшен од стране гестаповаца да би скупа са блаженопочившим Патријархом Гаврилом (Дожићем) завршио испред крематоријума и гасних комора Дахауа! Зато, ако је трпљење невоља важно средство за спасење у свијету гдје „соко не чује више соколара“ (Јетс), онда кад попу Јови Тинтору у дворишту Куле запалише браду , ископаше му бајонетом једно око, а друго му оставише - да види гдје ће му бити гроб, да ли то значи да и даље морамо толковати, ми, који имамо оба ока, гдје је гроб попа Јове? Јер га не видимо, на жалост, као да нам је злослутна врана и очи и памет позобала, или је све то нашаптавање самог Кнеза таме. Зато, упамет се Срби: све дотле док му не будемо унијели име у поменик гаревичким жртвама, нема нам путоказа у живот! Тек кад имена наших предака који примише вијенац мученички изнесемо на свјетло дана из мрачног, анонимног гроба, и ми се можемо надати свјетлости Царства небескога. До тада, Господ канда је престао да нас брани од свих безбожних непријатеља његових, јер смо и сами почели да се каљамо неваљалством, те нам је зато и поновио страдање крајишких Срба у дванаест општина, као „старе вјере ново оправдање“, што би рекао Свети авва Јустин Ћелијски. 5. Спадам у оне који су, мислим, научили лекцију из прошлог рата задату нашим дједовима и очевима, коју су моји стари понављали као дио колективног памћења које опомиње и буди инстинкте, како се никад не би поновнио геноцид. Једно знам: да „мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вјером и поштењем“, што би рекао Свети владика Николај. Велика знања мојих предака била су двије једноставне мудрости које су ми пренијели а којима дугујем што сам данас овдје са вама. Гласиле су: „Ко је побјегао, тај је преживио!“ - што је значило, рекао би пјесник, да не смијемо да чекамо `знаног крвника на утртој стази`. Ону другу поуку дугујем мојој покојној баби Мики која је понављала: „Боље да питају како ћемо до њега, него шта ћемо од њега!“ На жалост, послије сваке државне пропасти, па и ове посљедње, поучава нас највећи државотворац српски, Свети владика Николај, „Срби су убијани тјелесно без милости и без броја. Само им је Бог душу сачувао, јер су душом вазда остајали вјерни Богу“. „Заиста, кад човјек проучи у коликом су броју Срби гинули, мучени или у ропство одвођени, заиста је за свакога чудо Божије да још у свијету постоји српски народ и да се још чује српска ријеч.“ Зато није ни чудо што је у задњих педесет година 50% српске земље нестало, а нестало је зато што су понајвише криви јер су пригрлили југословенство и комунизам, јер су Карађорђевом звијездом са мачевима и орденом Светог Саве Немањића одликовани најљући наши мучитељи и слуге римске теократије и бечке аутократије. Ипак, упркос свему, српска душа је спасена. Зашто, питамо се и Владичин одговор добијамо у форми питања: „Која је корјенита особина српског народа у односу на друге – да оптужује себе. За разлику од Срба“, ријечи су Светог владике Николаја, „властољубиви и охоли народи Европе, никад не признају своју кривицу. За зло у свијету они криве другога, никада себе! Та како би они могли учинити гријех кад су они себе на престо божији дигли и себе прогласили непогрешивим боговима.“ 5. „На рате нестаје православље“[3] 1. Праштајте браћо, мора бити наш пут! На рушевинама двије југословенске државе, на хрпама бијелих костију своје поклане браће, Срби су се политички ћутали пуних 70 година гледајући како „на рате нестаје православље“[4] Будемо ли и даље неваљали и боготпадни , као што смо били седамдесет година, удариће Бог и по држави и по народу, па ће обоје пропасти за увијек, опомињу нас пророчке ријечи Светог владике! Да ово не буде само патриотски вапај, вапај иза кога остаје још већа пустош, да не бисмо и даље пјевали - „Крикни правдо, ако те има“[5], како не бисмо вапили - „Брате Србине, не дај забораву Гаравице“, да нам се опет не би „појаве птице и људи“[6] , то ми који исповиједамо свету православну вјеру и у њој живимо, а зарад опстанка нашег милог и Богу драгог српства морамо да упамтимо: - Каквом мјером мјеримо своје претке, тако ће нам бити одмјерено. Зато, помози Боже свима па и Србима, да се покају, поправе и од гријеха очисте, а жртве гаревичке и гробишта њихова која ваља прописно обиљежити, приброј у небеске праведнике и мученике за вјеру православну. Господе Боже, који си нас и овим стратиштем љуто ранио – помилуј нас, спаси, благослови и упокој вјерујуће твоје гаревичке жртве и прими их у окриље српских светаца да трају до страшнога суда! Оче Небески и Пресвета Богородице, дај нам мудрости и снаге да се користимо скупо плаћеним искуством да се не бисмо поново морали прати својом крвљу и својим сузама! Да отрпимо и опростимо, пуни хришћанске љубави , јер сви знамо да ако не опростимо, неће бити ни нама опроштено! И не остави ни нас, Господе Боже наш, јер ако и згријешисмо, од Тебе не одступисмо, већ хоћемо да сачувамо вјеру отаца, свој народ и своју државу. Молимо ти се да на светој крви гаравичких мученика подигнемо капелу на бријегу и да поименично попишемо имена и презимена својих мртвих, да се поменик и првоизворник пострадалих отвори и упишу страдални јер све до сада они су без гроба, јер су безимени. И да једном знамо, и да се зна да је овдје мученички пострадао светосавски народ, да је то пуна истина - јер истина је оно што је увијек исто, без обзира на вријеме и на обичаје. Да је овдје пострадао онај исти народ над чијим потомцима се и данас наставља да спроводи расистичка мржња у име западног бога и антицркве. Амин. [1] Владимир Вукић, Свјетлост [2] Душанка Кужет, Сан [3] Марко Грубор, Гаравица 41, [4] Исто. [5] М. Грубор, исто. [6] В. Вукић, исто. http://www.jadovno.com/garavice/articles/prof-dr-mirjana-vlajisavljevic-garavice-mracne-i-krvave-2.html |
