Институт за истраживање српских страдања у XX веку

ТУГА НЕ НАПУШТА КУЋУ СТАРИЦЕ ДОБРИНЕ ПРОДАНОВИЋ ИЗ СЕЛА КРАЈ БРАТУНЦА

Срце ми се и данас кида, каже старица, чија је слика с лобањом мртвог сина 1993. обишла је свет, а западни медији је представили као муслиманку.

Потресна слика из   1993. године

У свакој дубокој бори на лицу старице мајке Добрине Продановић препознаје се по једна година туге. Туге која жеже попут вулкана, бола који коси као ураган. Само су очи остале исте као оне из маја 1992. године. Из њих сузе никако да стану. Само по тим очима могуће је у скрханој старици препознати мајку Добрину која у рукама држи лобању сина, купајући је сузама. Слика је обишла цео свет. Српска мајка, завијена у црно, која љуби лобању мртвог сина, представљена је као муслиманка.

- Није хтео мој Живан да остави огњиште. Није веровао да му зло могу учинити они што је с њима у школу ишао, тајне делио. Убише га душмани на кућном прагу, у дворишту.

Било је то 21. јуна 1992. године, када су муслиманске снаге из Сребренице предвођене ратним злочинцем Насером Орићем до темеља уништиле српско село Ратковиће. За несрећну мајку Добрину време је тада стало.

Једанаест месеци након што су Орићеве снаге починиле масакр у Ратковићима, свирепо убивши 21 цивила, пронађени су посмртни остаци несрећног младића. Идентификовала га је мајка.

- У гомили костију угледала сам лобању мог Живана. Препознала сам га по зубима - рече, а онда јој се оте снажан јаук попут грмљавине. Срце јој се тада као и данас кидало, душа је умирала. Залуд је Бога молила да је себи узме.

ЗАШТО ЗЛИКОВЦИ И МЕНЕ НЕ УБИШЕ: Добрина Продановић

Добрина и Петар Продановић данас живе у туђем селу, више од сат хода од Ратковића. Да се тамо врате никада нису ни хтели. Како да сваког дана гледа место на којем јој убише сина?

- Купили смо комад земље у Грабовачкој Ријеци, а страни донатори су нам направили кућу. Туга, болест и старост сместише нас овде. Тешко је, али немамо избора - пожали се старица.

Она и Петар загазили су у другу половину осме децење.
- Најгоре нам је што нас је здравље издало, а најближи лекар је у Братунцу. Имам висок притисак, а и срце је ослабило.

Продановићи, кажу, све имају, само сина немају. Од пензије и инвалиднине купе све што им је потребно. Старачке руке стигну и да обраде и нешто земље.

- Имамо башту, засејали смо мало кромпира и кукуруза, а не знам синко шта ће нам све то. Једемо, а сваки залогај нам чемеран. Али, шта ћеш, радимо не зато што нам треба, него да од туге не свиснемо - вели Добрина.

Као да се правда мртвом сину што још живи и хода земљом. Да може, вратила би време и остала у Ратковићима да и њу убију, да очи затвори. Овако, читав живот у очима само једна неизбрисива слика - слика лобање мртвог сина.

Каје се што је побегла злочинцима

Сваког дана изнова Добрина Продановић се пита и себе проклиње зашто са мужем Петром побеже Орићевим злочинцима испод ножа.
- Боље ми је да сам очи склопила, него што сам по гомили костију мог Живана тражила - глас је отупео Добрини од бола.

У шуму по дрва да им прође време

Имали су, каже старица, новац да купе дрва за зиму, али нису.
- Шта бисмо радили, како би нам сати пролазили!? Овако, само да нам време прође, Петар и ја шли смо у шуму. Ја сам доносила мање нарамке дрва, а он веће - каже Добрина.


Аутор: А. Пандуревић - Вести
04.10.2010.

http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/04-10-2010/Sudbine/86372/Jos-mi-je-pred-ocima-lobanja-mog-Zivana/print