Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Саопштења arrow ДОПРИНОС ИЛИ ОБМАНА У САОПШТАВАЊУ „ИСТИНЕ“ О СРЕБРЕНИЦИ У ТЕКСТОВИМА И КЊИГАМА С. КАРГАНОВИЋА
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

ДОПРИНОС ИЛИ ОБМАНА У САОПШТАВАЊУ „ИСТИНЕ“ О СРЕБРЕНИЦИ У ТЕКСТОВИМА И КЊИГАМА С. КАРГАНОВИЋА Штампај Пошаљи
Петак, 26 октобар 2012
Без сумње, свака публикација у којој се јавности саопштавају неспорне чињенице у случају Сребренице завређују пажњу. У том контексту посматрам и тумачим радове и наступе Стефана Каргановића.

Квалитет сваког стручног рада потврђују чињенице које је аутор открио и доказао јавности. Кад се тако посматра, лако је закључити, да нисмо добили ништа, бар ми који познајемо сребреничка збивања и догађаје од њиховог настанка 1992. до данас. Поменути господин, осим прикривеног преписивања и прекомпоновања углавном старог или рециклираног материјала, није дао ништа ново.

Безмало сви написи су пуни његових полуквалификованих оцена, процена и мишљење, а веома мало конкретних чињеница до којих је дошао у свом истраживачком раду. На врло перфидан начин он упорно форсира своју, али и муслиманску, Хашку и Нато, тезу о великом српском „неспорном злочину", који није геноцид. Ту ће реч кад затреба, позивајући се на његова „сазнања" и књиге, додати онај коме то треба. Каргановић је обавио први део посла тврдњом: Срби су починили велики (после 2. св. рата највећи у Европи) злочин.

А, неуљудно прећуткује да су наши војници прошли кроз 50 (педесет) муслиманских села тог јула 1995. и ни у једном селу се није догодило убиство неког муслиманског цивила. Српски витезови нису, ради освете, убијали родитеље ни децу муслиманских војника који су претходних година поубијали њихову децу и родитеље. На против, они су родитељима и деци муслиманских злочинаца дали воду, храну, превоз. Камо среће да су тако поступали муслимански војници са мештанима нападнутих и освојених српских села. Хиљаде Срба овог краја би остало у животу, а муслимани не би били злочинци. Тај, у грађанским и верским ратовима незабалежен случај неће ни да помене наводни бранилац истине о Сребреници. Не сме од неког, јер је реч о хуманости и витештву српског војника.

Својевремено, док сам са научницима НИОД-а (а био сам домаћин приликом сваког њиховог боравка у Београду и Сребреници и организовао им бројне сусрете са српским командантим, генералима и министрима) обилазио сребреничка и братуначка села ти људи су могли видети о чему сам ја до тада писао. Докази су били врло видљиви и свежи, разрушена села и српске куће, су убедљиво сведочили о српском страдању. Оно што у књизи овог аутора о српским жртвама Сребренице жестоко узнемирава и вређа, посебно породице жртава, али и нас познаваоце тих догађаја, је обим страдања српског становништва који се бесрамно омаловажава и фалсификује.

У сребреничком крају живот је изгубило 3287 лица српске националности, а не само 705 колико наводи тај аутор сумњивих стручних квалификација. Ту се он у доброј мери приближио и прикључио ставовима муслимана. Чак и НИОД, који С. К. цитира, помиње бројку од 1000-1200 српских жртава. Шта је подстакло С. К. и чиме се он руководио кад толико безочно умањује број српских жртава? Руководио се, видим, критеријумима Хашког трибунала. По Трибуналу, већина Срба сребреничког краја је легитимно убијена и они се, као ни код Каргановића, не могу сматрати жртвама. На основу тог става и Насер Орић није добио казну какву заслужује. (Пример Кравице: на Божић 1993. од 46 убијених Срба, њих 34 је по Трибуналу легитимно убијено, а само 12 су жртве. Мене је лично тим поводом на конференцији за штампу „прозвала“ Флоренс Артман и саопштила да нисам у праву кад пишем о страдању Кравице.)

По мени нигде у БиХ, па ни у сребреничком крају, нема легитимно убијених Срба. И у Кравици су страдали само мештани тог села, а не нека војска која је дошла са стране да гине у Кравици и чије војнике муслимани „имају право“ да убијају. То је други убедљив доказ да С. К. ради искључиво против чињеница које говоре у прилог истине, а тиме и у прилог српских интереса.

Следећи доказ су муслимански злочинци. Преко 1300 муслимана овог краја евидентирано је у кривичним пријавама и другим документима због злочина почињених над српским становништвом. Истина, мало њих је одговарало. Он се веома мало обазире на муслиманске зликовце. Или не зна или није уносно да се у то упушта. Зато и умањује број страдалих Срба, када је мање страдалих, мање је и одговорних за њихова страдања. По свим тим параметрима С. К. иде подруку са Трибуналом и М. Токачом.

Наредна чињеница која не само да дезавуише професионални квалитет ове особе, већ нам га представаља као примитивног, полуобразованог писца, је попис литературе којом се служи и која му је позната. Он се позива на себе самог и своје претходне радове (а међу претходним радовима нигде ни једног рада објављеног у САД или неке друге области изузев Сребренице). Истина, ту су помињу и веома цењени Е. Херман, НИОД, Ж. Чивиков. И то је све.

Иоле озбиљнији човек, да не помињем интелектуалца или научног радника, морао би да зна за бар још стотинак само српских наслова. А још више о Сребреници је написала и друга страна, па и аутори из других држава. То С. К. не зна или прећуткује, и то га чини не само нечасним и претенциозним аутором, већ, с обзиром да своје радове назива „првим сазнањима“ о сребреничкој истини, човеком с друге стране поменуте истине. Да није имао шта да препише (а то што је преписао су деценију и више стара сазнања о српским жртвама) његова књига би била без имена или је не би ни било.

Да много не оптерећујем овај напис у прилогу наводим само својих десетак наслова које сам објавио од првог боравка 1992. у сребреничком крају до јула 1995, када сам такође био непосредан сведок свих збивања (притом не помињем остале српске ауторе, а ни све своје публиковане радове на ову тему). С. К. не помиње да сам му дао комплетну документацију којом сам располагао када је он, у то време као преводилац, привремено био ангажован у тиму одбране господина М. Крајишника. (Не знам зашто прикрива да је био преводилац и у тиму одбране пуковника Беаре.)

Више десетина нас српских патриота бавимо се случајем Сребренице већ двадесет година из хуманих и родољубивих разлога, а не за новац. То није случај са С. К. (Уосталом није ми позната чак ни националност тог човека.) Он је постао заинтересован за Сребреницу деценију ипо после нас, и то од дана када је за то почео да добија веома уносну финансијску надокнаду, а свој српски „патриотизам“ испољава сразмерно висини те надокнаде. Зна се колико су у стручној јавности вредновани плаћени „стручњаци“ лобисти. Познато је и да они без гриже савести прелазе на супротну страну, ако добију уноснију надокнаду. Потајно могу увек да раде у корист супротне стране.

За време боравака у Хагу ни једном га нисам нашао на адреси коју наводи као седиште свог удружења. И ако своју институцију назива холандском ни он као „председник“ и оснивач, а ни његов најближи сарадник не знају холандски нити имају холандско држављанство. Можда се то у неким законодавствима третира као обмана јавности, финансијера, итд. Кад саберем и видим шта је и како под називом тог удружења и потписом поменутог аутора до данас урађено, помислим да је он нека врста маркетиншког експерта кога је неко од српских непријатеља упутио у сребренички случај.

Не замерам С. К. што је у евидентирању страдања српских села у неограниченој мери користио моје податке, без референце. Обелоданио сам их преко интернета још пре петнаестак година с циљем да их преузме свако коме су потребни. Све је то написано још током рата, а други веродостојан извор и не постоји.

Али, ради основне обавештености читалаца, дајем на увид десетак поменутих текстова који су сви годинама и деценијама старији од онога што данас поменута особа лажно саопштава као „прва сазнања“ и „прве истине“ које је он открио о Сребреници.

  • 1.    Bosnia-Herzegovina: Cronicle of an announced death, издавач „БИНА“, Београд, мај 1993.  (Коаутори Весна Хаџивуковић, Миливоје Иванишевић и Дарко Танасковић) ;
  • 2.    „Меморандум о ратним злочинима и злочинима геноцида у источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) против српског народа од априла 1992. до априла 1993.“, Влада Савезне Републике Југославије: документ поднет Савету безбедности ОУН 2. јуна 1993.
  • 3.    Миливоје Иванишевић: „Хроника нашег гробља – слово о страдању српског народа Сребренице “, издавач: Југословенски Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, извршни издавач „Југоисток“, Београд, 1994 (тираж 3.600, од чега је 1.000 примерака поклоњено и подељено породицама страдалих);
  • 4.    „Отрови прећутаних истина“, приредио Анђелко Малсић, НИП „Сарајево-српски прес“,Београд 1996.
  • 5.    Едиција документационих свезака о српским жртвама и починиоцима злочина над лицима српске националности под истоименим наднасловом „Српске жртве општине... .СРЕБРЕНИЦА,“ 1996.
  • 6.    М. Иванишевић:„Сребреничке недоречености“, Књижевне новине, 15. април – 15. јун 2003.
  • 7.    „Књига мртвих Срба-пострадалих 1992-1995.“, општина: Сребреница, Братунац, Олово, Кладањ, Шековићи, Власеница, Хаџићи, Зворник“, Изд. Центар за истраживање злочина над Србима, Београд, 2005.
  • 8.    „Српске жртве сребреничког краја“, специјалан додатак дневника „Вечерње новости“, два издања, јун 2005. (Укупан тираж преко 400.000 примерака),
  • 9.    Миливоје Иванишевић: „Лична карта Сребренице“, ГЛАС ЈАВНОСТИ, специјални додатак, Београд, два издања 12. и 20. марта 2007.
  • 10.    Миливоје Иванишевић: „Сребреница, јул 1995. – у трагању за истином“, издавач: „Хришћанска мисао“, Београд, 2007. (Два издања.)
  • 11.    „Књига мртвих Срба – пострадалих 1992-1995. Сребреница, Братунац, Олово, Кладањ, Шековићи, Власеница, Хаџићи, Зворник“, Центар за истраживање злочина над српским народом, Београд, 2007. (на српском и енглеском.)
  • 12.    “Srebrenica Јuly 1995. IN SEARCH OF TRUTH”, Хришћанска мисао, Београд, 2008. (издања на енглеском и холандском језику),
  • 13.    Миливоје Иванишевић: „Српска згаришта сребреничког краја“, април 2010. Изд. Центар за истраживање злочина над Србима, Београд, 2005.

Пажњу завређује и чињеница да су имена познатих и документованих српских жртава Сребренице и сребреничког краја до сада објављена у неколико стотина хиљада примерака а да, и поред тога, неки читаоци сматрају да С. К. то тек сада први чини. Мислим да то говори о самим читаоцима, и за то није крив С. К.


Миливоје Иванишевић



AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >