| ДОПРИНОС ИЛИ ОБМАНА У САОПШТАВАЊУ „ИСТИНЕ“ О СРЕБРЕНИЦИ У ТЕКСТОВИМА И КЊИГАМА С. КАРГАНОВИЋА |
|
|
| Петак, 26 октобар 2012 | |
|
Без сумње, свака публикација у којој се јавности саопштавају неспорне чињенице у случају Сребренице завређују пажњу. У том контексту посматрам и тумачим радове и наступе Стефана Каргановића.
Квалитет сваког стручног рада потврђују чињенице које је аутор открио и доказао јавности. Кад се тако посматра, лако је закључити, да нисмо добили ништа, бар ми који познајемо сребреничка збивања и догађаје од њиховог настанка 1992. до данас. Поменути господин, осим прикривеног преписивања и прекомпоновања углавном старог или рециклираног материјала, није дао ништа ново.
Безмало сви написи су пуни његових полуквалификованих оцена, процена и
мишљење, а веома мало конкретних чињеница до којих је дошао у свом
истраживачком раду. На врло перфидан начин он упорно форсира своју, али и
муслиманску, Хашку и Нато, тезу о великом српском „неспорном злочину",
који није геноцид. Ту ће реч кад затреба, позивајући се на његова
„сазнања" и књиге, додати онај коме то треба. Каргановић је обавио први
део посла тврдњом: Срби су починили велики (после 2. св. рата највећи у
Европи) злочин.
А, неуљудно прећуткује да су наши војници прошли кроз 50 (педесет) муслиманских села тог јула 1995. и ни у једном селу се није догодило убиство неког муслиманског цивила. Српски витезови нису, ради освете, убијали родитеље ни децу муслиманских војника који су претходних година поубијали њихову децу и родитеље. На против, они су родитељима и деци муслиманских злочинаца дали воду, храну, превоз. Камо среће да су тако поступали муслимански војници са мештанима нападнутих и освојених српских села. Хиљаде Срба овог краја би остало у животу, а муслимани не би били злочинци. Тај, у грађанским и верским ратовима незабалежен случај неће ни да помене наводни бранилац истине о Сребреници. Не сме од неког, јер је реч о хуманости и витештву српског војника. Својевремено, док сам са научницима НИОД-а (а био сам домаћин приликом сваког њиховог боравка у Београду и Сребреници и организовао им бројне сусрете са српским командантим, генералима и министрима) обилазио сребреничка и братуначка села ти људи су могли видети о чему сам ја до тада писао. Докази су били врло видљиви и свежи, разрушена села и српске куће, су убедљиво сведочили о српском страдању. Оно што у књизи овог аутора о српским жртвама Сребренице жестоко узнемирава и вређа, посебно породице жртава, али и нас познаваоце тих догађаја, је обим страдања српског становништва који се бесрамно омаловажава и фалсификује. У сребреничком крају живот је изгубило 3287 лица српске националности, а не само 705 колико наводи тај аутор сумњивих стручних квалификација. Ту се он у доброј мери приближио и прикључио ставовима муслимана. Чак и НИОД, који С. К. цитира, помиње бројку од 1000-1200 српских жртава. Шта је подстакло С. К. и чиме се он руководио кад толико безочно умањује број српских жртава? Руководио се, видим, критеријумима Хашког трибунала. По Трибуналу, већина Срба сребреничког краја је легитимно убијена и они се, као ни код Каргановића, не могу сматрати жртвама. На основу тог става и Насер Орић није добио казну какву заслужује. (Пример Кравице: на Божић 1993. од 46 убијених Срба, њих 34 је по Трибуналу легитимно убијено, а само 12 су жртве. Мене је лично тим поводом на конференцији за штампу „прозвала“ Флоренс Артман и саопштила да нисам у праву кад пишем о страдању Кравице.) По мени нигде у БиХ, па ни у сребреничком крају, нема легитимно убијених Срба. И у Кравици су страдали само мештани тог села, а не нека војска која је дошла са стране да гине у Кравици и чије војнике муслимани „имају право“ да убијају. То је други убедљив доказ да С. К. ради искључиво против чињеница које говоре у прилог истине, а тиме и у прилог српских интереса. Следећи доказ су муслимански злочинци. Преко 1300 муслимана овог краја евидентирано је у кривичним пријавама и другим документима због злочина почињених над српским становништвом. Истина, мало њих је одговарало. Он се веома мало обазире на муслиманске зликовце. Или не зна или није уносно да се у то упушта. Зато и умањује број страдалих Срба, када је мање страдалих, мање је и одговорних за њихова страдања. По свим тим параметрима С. К. иде подруку са Трибуналом и М. Токачом. Наредна чињеница која не само да дезавуише професионални квалитет ове особе, већ нам га представаља као примитивног, полуобразованог писца, је попис литературе којом се служи и која му је позната. Он се позива на себе самог и своје претходне радове (а међу претходним радовима нигде ни једног рада објављеног у САД или неке друге области изузев Сребренице). Истина, ту су помињу и веома цењени Е. Херман, НИОД, Ж. Чивиков. И то је све. Иоле озбиљнији човек, да не помињем интелектуалца или научног радника, морао би да зна за бар још стотинак само српских наслова. А још више о Сребреници је написала и друга страна, па и аутори из других држава. То С. К. не зна или прећуткује, и то га чини не само нечасним и претенциозним аутором, већ, с обзиром да своје радове назива „првим сазнањима“ о сребреничкој истини, човеком с друге стране поменуте истине. Да није имао шта да препише (а то што је преписао су деценију и више стара сазнања о српским жртвама) његова књига би била без имена или је не би ни било. Да много не оптерећујем овај напис у прилогу наводим само својих десетак наслова које сам објавио од првог боравка 1992. у сребреничком крају до јула 1995, када сам такође био непосредан сведок свих збивања (притом не помињем остале српске ауторе, а ни све своје публиковане радове на ову тему). С. К. не помиње да сам му дао комплетну документацију којом сам располагао када је он, у то време као преводилац, привремено био ангажован у тиму одбране господина М. Крајишника. (Не знам зашто прикрива да је био преводилац и у тиму одбране пуковника Беаре.) Више десетина нас српских патриота бавимо се случајем Сребренице већ двадесет година из хуманих и родољубивих разлога, а не за новац. То није случај са С. К. (Уосталом није ми позната чак ни националност тог човека.) Он је постао заинтересован за Сребреницу деценију ипо после нас, и то од дана када је за то почео да добија веома уносну финансијску надокнаду, а свој српски „патриотизам“ испољава сразмерно висини те надокнаде. Зна се колико су у стручној јавности вредновани плаћени „стручњаци“ лобисти. Познато је и да они без гриже савести прелазе на супротну страну, ако добију уноснију надокнаду. Потајно могу увек да раде у корист супротне стране. За време боравака у Хагу ни једном га нисам нашао на адреси коју наводи као седиште свог удружења. И ако своју институцију назива холандском ни он као „председник“ и оснивач, а ни његов најближи сарадник не знају холандски нити имају холандско држављанство. Можда се то у неким законодавствима третира као обмана јавности, финансијера, итд. Кад саберем и видим шта је и како под називом тог удружења и потписом поменутог аутора до данас урађено, помислим да је он нека врста маркетиншког експерта кога је неко од српских непријатеља упутио у сребренички случај. Не замерам С. К. што је у евидентирању страдања српских села у неограниченој мери користио моје податке, без референце. Обелоданио сам их преко интернета још пре петнаестак година с циљем да их преузме свако коме су потребни. Све је то написано још током рата, а други веродостојан извор и не постоји. Али, ради основне обавештености читалаца, дајем на увид десетак поменутих текстова који су сви годинама и деценијама старији од онога што данас поменута особа лажно саопштава као „прва сазнања“ и „прве истине“ које је он открио о Сребреници.
Пажњу завређује и чињеница да су имена познатих и документованих српских жртава Сребренице и сребреничког краја до сада објављена у неколико стотина хиљада примерака а да, и поред тога, неки читаоци сматрају да С. К. то тек сада први чини. Мислим да то говори о самим читаоцима, и за то није крив С. К. Миливоје Иванишевић |
| < Претходни | Следећи > |
|---|
