Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

У Србији се, већ више од деценију и по, води борба око тумачења догађаја који су се збили у Сребреници јула 1995, када је у овај град, после повлачења трупа под командом Насера Орића, ушла Војска Републике Српске. У тој борби, вашингтонско – бриселска Империја, преко свог инструмента, Хашког трибунала, настоји да наметне свеважећи дискурс о Сребреници као новом Аушвицу, што има сасвим конкретне циљеве на светској политичкој сцени. О њима је, уочи усвајања срамне Декларације о Сребреници у Скупштини Србије (за време коалиције „За европску Србију“, предвођене Тадићем), говорила позната антиглобалисткиња, Дајана Џонстон, аутор студије „Сулуди крсташи“, о рату на просторима бивше Југославије.

 

У емисији „Атлантис“ на Другом програму Радио Београда, 5. августа 2О1О. године (на захтев високог функционера Демократске странке, Драгољуба Мићуновића, емисија је укинута почетком 2О11. године, управо због свог „субверзивног“ дискурзивног потенцијала и реинтерпретативних захвата у званичну причу глобалиста и режима на власти у Београду), Дајана Џонстон је рекла: “Немам никакве породичне нити било какве друге личне везе са Србијом, немам никакв лични интерес који би ме мотивисао у раду, и заиста никад не дајем мишљење у вези са унутрашњом политиком Србије/.../ Али, у случају ове резолуције сматрам да то није само ствар Србије. Наиме, она припада корпусу питања мира и рата у свету. Ова резолуција, уколико прође у српском Парламенту, представљаће de facto оправдање за НАТО агресије, без обзира у било ком делу света се оне буду одигравале. Дакле, уколико Срби усвоје резолуцију о својој кривици и успостави се мантра за будућа таква признања у свету, НАТО и велике силе ће добити сигнал да могу некажњено бомбардовати и таквих интервенција. Рећи ће: “Аха, бомбардовали смо Србију и успели да добијемо њихово признање да смо били у праву. Хајде онда да наставимо даље“./.../ Наизглед ради се о безазленој игри хипокризије, уобичајеној игри извињења за злочине. Но, иза тога последице су огромне“(1).

 

 

Декларација је, без обзира на главе разума, домаће и стране, усвојена, али расправе у Србији нису утихле. Доказ је најновије издање „Историјског пројекта Сребреница“ и часописа „Печат“, зборник радова с научног скупа одржаног у Руском дому у Београду с пролећа ове године: књига је разграбљена, а у Босни и Херцеговини забрањена за дистрибуцију, на захтев представника БиХ муслимана и уз помоћ „међународног представника“, то јест шефа колонијалне управе у Сарајеву. Дакле, Империја не може коначно да победи у наметању свог „наратива“ о Сребреници, ако се Србија, пре свега преко своје интелектуалне елите, на помири са причом о „геноциду“ јула 1995, чиме би био постигнут низ циљева: од уклањања логора смрти Јасеновац са хоризонта историографије и историософије европског континента до укидања Републике Србске као „геноцидне творевине“.

Због тога се, непрестано, предузимају покушају да се империјална „истина“ не само наметне, него да се и свака расправа о тој „истини“ забрани. Зато главну улогу у „сребренизацији“ Србије имају америчке испоставе у Београду, тзв. „невладине организације“ тзв. „грађанског друштва“. О томе на кога Империја рачуна у Србији у извештају амбасаде САД у Београду од 21. маја 2ОО7.( објавио „Викиликс“ ) јасно пише: “Током вечери када је формирана нова влада, амбасадор је поседео са групама за заштиту људских права, како би саслушао разлоге њихове забринутости, продискутовао о заједничким интересима и изразио подршку њиховој улози у грађанском друштву. Живахна размена, која се одиграла у амбасади, поново је истакла потребу за сарадњом у циљу да се политичко руководство Србије задржи на путу демократских реформи и евроатлантских интеграција. У смишљеном показивању јавном сектору грађанског друштва амбасадор се састао са кључним НВО лидерима 15. маја у амбасади. Присуствовали су буквално сви најутицајнији НВО лидери, укључујући Наташу Кандић (Центар за хуманитарно право), Соњу Бисерко (Хелсиншки комитет), Биљану Ковачевић- Вучо (Комитет правника за људска права – ЈУКОМ), Драгана Поповића ( Иницијатива младих за људска права ), Миљенка Дерету (Грађанске иницијативе), Сташу Зајовић (Жене у црном), Борку Павићевић (Центар за културну деконтаминацију) и Весну Петровић (Београдски центар за људска права )“(2). Пошто су ове НВО непосредни извршиоци задатака Империје у нас, да видимо каква је њихова прича о Сребреници.

НВО ТУМАЧЕ СРЕБРЕНИЦУ

Сребреница, по НВО делатницима у служби вашингтонско – бриселске осовине, не може да се контекстуализује у историју ратова на простру Босне и Херцеговине 1992 – 1995.године, као што се не смеју помињати било какви злочини Империје који би се, јер су много страшнији од онога што се збивало на Балкану, могли наћи у јавном дискурсу. Весна Пешић је била јасна: “Ма, не занима ме то /.../ интересује ме законска и правна правда за Сребреницу и друге (српске) злочине, а не историјска и морална НАКЛАПАЊА“ (3 ). Или, како би рекла покојна Биљана Ковачевић – Вучо: “Баш ме брига шта је било после Вијетнамског рата и шта су то тамо Американци радили. Ми као грађани треба да откријемо или бар утичемо да се НАШИ злочини обележе и казне. То је за НАШЕ ДОБРО“ (4). Покојна НВО активисткиња је показивала шта је, по њеном мишљењу, опште добро за Србију: “Хашком пресудом Радиславу Крстићу за Сребреницу НЕСУМЊИВО је утврђено да је геноцид извршен и вјерујем да ће и Србија и Црна Гора бити проглашене кривима за геноцид (5)“. Соња Бисерко о сребреничком наративу размишља, без икаквих ограда, у геополитичком контексту својих ментора: “Релативизација и деетнификација сребреничке трагедије онемогућила би плаћање ратне одштете /.../ и помогла у остваривању стретешких циљева Београда да тражи територију Републике Српске у замену за Косово“(6). Она тврди да је геноцид био прави „холокауст“: “Геноцид се није десио само у Сребреници, јер су тамо били људи из целе источне Босне. Значи, геноцид се односи на становништво целе источне Босне“(7). Срби су, по Ивану Вејводи, директору Балканског фонда за демократију, у току ових збивања имали хитлеровску „логику коначног решења“ ( 8). Зато је чак и неутемељена пресуда Међународног суда правде (која, под притиском светских „господара дискурса“, говори о геноциду у Сребреници, али за исти не оптужује државу Србију), за другосрбијанске НВО јуришнице била недовољна. Наташа Кандић је тврдила да је то последица чињенице да је доказе за пресуду о свом учешћу у геноциду „требало да обезбеди Србија“ (9), која то није учинила, а Борка Павићевић је оптужила Међународни суд правде да није обратио пажњу на то да су злогласни „Шкорпиони“ „из државе Србије“(1О).

Због свега тога, годину дана после пресуде МСПа, Латинка Перовић, тзв. „мајка Друге Србије“, Соња Бисерко и Биљана Ковачевић Вучо потписују Јавни позив за преиспитивање ослобађајуће пресуде Србији за геноцид. За гласнике империјалне воље у Београду Сребреница је уникални, “холокаустовски“ догађај, о коме Соња Бисерко, тврдећи да су Срби на том терену убили преко 1О хиљада муслимана (!), каже: “Сребреница је посве посебан случај. То је више од трагедије. Истребљење толиког броја људи за четири дана, организовано и систематски, то није био никакав ексцес, већ сама суштина – РАДИКАЛНО ЗЛО. Методи коришћени у Сребреници надишли су све оно што се дешавало на територији бивше Југославије. То се неће и не сме заборавити. За Србе је то тешка хипотека која се као огроман терет оставља будућим генерацијама“(11 ). За Ратка Божовића, Сребреница је „ПАРАДИГМА злочина и историјске срамоте“ (12), а Божидар Јакшић говори да „пред размерама злочина у Сребреници нормалан човек остаје и без даха и без речи“ (13). По Тодору Куљићу, „била је то експлозија дубљих шовинистичких структура, а не криминални дисконтиунитет часне историје“, због чега су за Сребреницу криви сви, „од академика до новинара“(14). Сарадник Београдског круга, Ненад Прокић, каже да је разлика између слика из Сребренице и слика из Аушвица „само у колору“, и „НЕМА никакве друге разлике, геноцид је геноцид, где год да се догодио“ (15). Латинка Перовић је, зарад подршке империјалном „наративу“ о Сребреници, решила да промени и дефиницију геноцида: чак и ако су шесторица убијена, то је геноцид, јер је овај страшан злочин „намера да према групи другачијег етничког, расног, верског порекла, ви осећате потребу за физичком ликвидацијом и егзекуцијом“(16).

Геополитички циљ делатности империјалних НВО плаћеника у области „случаја Сребреница“ је укидање Републике Србске, коју другосрбијански колумниста Теофил Панчић зове „ГНУСНА Караџићева државолика краста /.../ НЕЉУДСКО Неместо“(17), али и реинтерпретација србске историје као историје страдања у борбама против империјалних сила које су комадале Балкан. (И то сеже све дубље у прошлост: за Биљану Србљановић, Гаврило Принцип, атентатор на челног човека туђинске окупационе силе у Босни, јесте „терориста који је пуцао у трудну жену“ (18), и то зато што је, промашивши окупаторског генерала Поћорека, испалио хитац у Фердинандову жену Софију – због чега се Принцип на суду јавно покајао).

СРБИ НИСУ ЖРТВЕ И СРБИ СУ КРИВЦИ ЗА СВЕ

Професор др Милан Брдар, савремени србски философ, у свом разговору с Биљаном Ђоровић, у емисији „Атлантис“ 5. августа 2О1О. рекао је: “За Насера Орића се говори и пише да у ствари и није злочинац, зато је и пуштен, јер је бранио своју земљу и свој народ /.../ Дакле, 4ОО хиљада Срба је протерано из Хрватске, 15О хиљада Срба само из Сарајева. Сарајево је био други српски град у СФРЈ, Ниш је био тек трећи. 15О хиљада Срба са Косова. Нико неће у свету рећи да је почињен геноцид над Србима /.../ жалосно је то што неће да каже ни Србин, ни српска политичка елита ни српска интелигенција. /.../ Бити жртва геноцида данас, у данашњем свету под окриљем империјалне САД, то је привилегија. То није чињеница, то је награда. И то треба схватити озбиљно, да је пропагандни рат главна сила свеколиког ратовања, и ко је означен као жртва награђен је, а ко је жртва геноцида, то је награда на квадрат, екстра привилегија. Срби немају право да буду жртва, а јесу жртва“(19).

Њихових 7ОО хиљада мртвих на територији Павелићеве монструм-државе, зване НДХ, није ништа, али је, по Латинки Перовић и њеним другосрбијанским истомишљеницима, и шест жртава муслимана, које су убили у Сребреници и околини, „геноцид“. Ако Срби нису жртве, они су кривци.

А шта то значи у политичком животу? Слободан Антонић је, у свом тексту „Комплекс кривице“, јасан: “Реч је о томе да се једна друштвена група политички дисквалификује тако што се на њу једноставно пренесе кривица за неки злочин или преступ. А пренос кривице са злочинаца на невине се правда тиме што су и злочинци и невини чланови истог колективитета. По тој логици, рецимо, сви грађани Србије сносе одговорност за злочин у Сребреници. “У Србији само камен није крив“, пластично је устврдио високи руководилац Хелсиншког одбора за људска права, приликом једне расправе о Сребреници 5. децембра 2ОО6.

Циљ тог механизма дисквалификације и стварања комплекса кривице јесте да се успостави политичко старатељство над жртвом. То што жртва није свесна своје кривице и не жели да је прихвати, за манипулатора је само доказ њене политичке малолетности. Зато жртву и треба стваити под контролу „свесних снага“. Штавише, чак и ако жртва преузме извесну одговорност за оно што није учинила и извини се „у име колектива“, то прихватање и извињење се оцењује као „дато са закашњењем“, “невољно“, “неискрено“. И механизам комесарског ислеђивања нечије свести и комесарске управе над нечијим животом се наставља“(2О).

СРБСКА СТРАНА ИСТИНЕ

Зато се борба за објективно тумачење догађаја у Сребреници мора наставити. У свом тексту „Амерички сребренички мит“ (објављеном у часопису „Двери српске“, бр. 43/2ОО9) , покојни србски полихистор, Предраг Р. Драгић Кијук, поставио је неке од темељних теза те борбе. Он је, пре свега, уочио да су Срби изабрани да буду дежурни кривци не само зато што су се нашли на „зеленој трансверзали“ америчког, „политички коректног“ ислама, од Босне и Херцеговине, преко Рашке области, Косова и Метохије, Бивше југословенске републике Македоније, до Бугарске, Грчке и Турске, него и зато што су одбили да се повинују антихришћанској диктатури Новог светског поретка. Зато Срби не смеју да се препусте историософској контраиницијацији која им се намеће, и која је, овде и сада, понављање садистичке поруке О Брајена Винстону Смиту, главном јунаку Орвелове „1984“: “Нећемо те стрељати пре него што заволиш Великог Брата“.

Зато не смемо заборавити. Не смемо, између осталог, заборавити да је, по речима Сефера Халиловића, бившег начелника Главног штаба Армије БиХ, упућеним Алији Изетбеговићу, Изетбеговић „издао и продао Сребреницу“ (21), зарад својих политичких интереса.

Не смемо заборавити ни оно на шта указује Миливоје Иванишевић: “Приликом српске акције од 6. до 12. јула 1995. и ослобођења Сребренице, јединице ВРС прошле сукроз 43 муслиманска села, а да притом није страдала ниједна особа. /.../ Таквих примера није било током муслиманских похода на српска села“ (22).

Или оно што каже Дајана Џонстон: “Хиљаде босанских муслимана су заиста стигле у Тузлу и тихо су премештене на друге позиције. Ово је потврђено од стране међународних посматрача. Али, муслиманске власти никад нису обезбедиле информацију о овим мушкарцима, преферирајући да се уброје међу нестале, т.ј. масакриране“(23).

Или, оно што каже Ноам Чомски, жестоки критичар империјалних лажи: “У случају Тимор у исто време отприлике 1/3,1/4 становништва је избрисана, 2ОО хиљада људи. То је, у суштини, било уз подршку САД, Британије и Француске. Нико то не зове геноцидом“(24).

И још нешто, веома важно: Империју баш брига и за православне Србе и за муслиманске Бошњаке. Она је разбила Југославију да би могла да, по ко зна који пут у историји, завади и влада. Баш зато, и управо зато, и Срби и муслимани Босне и Херцеговине, али и целог региона, за истином морају трагати заједно – да би дошло до помирења и заједничког живота којим неће управљати гаулајтери Империје, које не занимају ничије жртве, него само моћ и профит.

 

1.     Милан Брдар: Хроника разорене Троје (књига прва), Центар за слободарске студије/Логос, Крагујевац-Бачка Паланка 2О12, стр. 351
2.      Др Војислав Шешељ: Викиликс ми јавља/ Први део, Српска радикална странка, Београд, 2О12. стр. 391-392
3.   Мирјана Радојичић: Историја у кривом огледалу/Невладине организације у Србији и политика интерпретирања скорије јужнословенске прошлости, Институт за политичке студије, Београд, стр. 35
4.      Исто, стр 39
5.      Исто, стр. 4О
6.      Исто, стр. 39
7.      Исто
8.      Исто, стр. 41
9.      Исто, стр. 42
1О.   Исто
11.   Исто, стр.73
12.   Исто, стр. 74
13.   Исто
14.   Исто
15.   Исто, стр.73-74
16.   Исто, стр. 74
17.   Исто, стр.69
18.   Исто, стр. 29
19.   Милан Брдар, нав. дело, стр. 361-362
2О.   Слободан Антонић: Транзициони скакавци, Орфесу, Нови Сад, 2О11, стр.163
21.  http://www.srebrenica-project.com/sr/index.php?option=com_content&view=article&id=50:2009-05-10-19-40-46&catid=16:2009-03-04-18-55-19&Itemid=14
22.    Сребреница (Двери српске“ 43/2ОО9 ), стр.57
23.    Исто, стр. 26
24.    Исто, стр.79

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/07/12/srebrenica-borba-za-interpretaciiu.html