Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Сустиже ли прошлост садашњост

Да напоменем још нешто: НАТО-ов Трибунал је смештен у Хаг с циљем да искористи ауторитет I хашке конференције  (1899) и II хашке конференције са кодификацијом међународног права и ратног права (1907) – али надасве да искористи ауторитет Хашког сталног међународног суда (1920), чијих је 15 судија и 4 заменика бирало Друштво народа (Лига народа). Овај суд је укинут Повељом ОУН (1945), и замењен је – на истим принципима – Међународним судом правде у Хагу. Апсурдност правне перверзије се састоји у чињеници да је ОУН, под притиском атлантократије и НАТО империје заобишао овај суд и, 1993, одлуком  Савета безбедности УН установио Хашки трибунал за суђење Србима.

Да ли онда грешим када кажем да НАТО-ов суд јесте политички суд; он служи искључиво вашингтонским интересима и промовисању новог америчког поретка, тачније система који је председник Труман најавио још 6. марта 1947. у Тексасу: „Амерички систем може преживети само ако постане систем целога света”. Овај суд прерушене правде, на медијски исфорсираном и једностраном приказивању урушавања Југославије односно сатанизованом српском народу, утемељује одбрану америчке интервенционистичке демократије и европског неоколонијализма.

Међутим, историјски и политички непримерено, имитирајући Нирнбершки процес, евроатлантска алијанса је управо захваљујући НАТО-вом Трибуналу показала да интервенционистичка демократија и неоколонијализам јесу синоними оне анахроне идеологије која се залаже за централистички поредак света. На исти начин, имитација победничког суда и имитација адресе (Нирнберг – Хашки међународни суд правде) претворили су НАТО-в Трибунал у Хагу то јест суд Савета безбедности УН у институцију имитације правде.

 

 

Уствари, пред такозваним Хашким трибуналом може да одговара сваки неподобан цивил – појединац који јесте или није активно учествовао у одбрамбеном рату, сваки појединац који се понашао у складу са уставном обавезом државе у којој живи, као што може да се санкционише сваки патриотски чин или правно легитимни обрачун са терористима - што је одлика свих суђења Србима у Хагу. Наиме, и појединац и држава (оличена у представницима извршне власти и “командној одговорности војних лица”) могу бити суђени за геноцид, ако воде политику која не доприноси националним америчко-планетарним интересима. Овако успостављен преседан не да показује правну површност и милитарну бахатост већ, извесно, успостављену спрегу војно-правне тираније. Супротно, коалициони партнери евроатлантског хегемона су амнестирани од одговорности, баш као што су сви ратни походи, истог хегемона, амнестирани: у име борбе за демократију, заштите људских права или мира или глобалног напретка. 

Хашки Трибунал, по свему судећи, сваку агресију на “неподобну” суверену земљу, сваки атак на непокорност или заштиту својих националних интереса тумачи инвестирањем у хуманитарну бригу, проширењем људских права, прогреса и демократске тековине. Супротно, експанзионизам и хегемонизам и колонијализам резервисани су оптужујући термини за неподобне народе и државе који бране свој међународни суверенитет или сопствене природне ресурсе. Овако изопачена доктрина моћних не само што представља претњу светском миру већ прерушену правду Хашког трибунала и милитантну демократију његових власника проглашава за нови хуманизам, поредак мира и планетарни систем „владавине права”. Крилатице: „рат за мир”, „обрачун добра са злим”, „хуманитарна акција”, „борба за демократију” „сукоб напредних са назаднима”, „рат до победе у име будућности” – постале су мантре новог светског поретка старих хегемона.

Појединац – тек он нема шта да тражи у свету тимски програмираног поретка  рада, удружених мултинационалних компанија технолошки и војно доминантних земаља или уџбеничког прагматизма који је трговину, престиж и профит прогласио за свеобухватну врлину. Пословни морал заменио је универзални хуманистички идеал а медиокритетска цивилизација културу. Зато је појединац, или критички настројен индивидуалиста или независтан интелектуалац, у свету хуманисте с бичем – оличење јереси. Таквом појединцу следе изопштења (Карлхајнц Дешнер, немачки хуманиста, др Патрик Барио, пуковник француске војске), забране (Петер Хандке, аустријски писац забрањеног позоришног текста за извођење у Комеди франсез у Паризу) или суђења и смењивања за вербални деликт (Дејвид Ирвинг, британски историчар, Џејмс Хансен, амерички научник, Дерек Чепел, портпарол НАТО на Косову).

Рециклирани фашизам

Такозвани Хашки трибунал дефинитивно је потврдио да прошлост сустиже садашњост, додуше као фарса али злоћудна фарса. Као амерички изум он представља и најнижу тачку у правној историји али и показује коме амерички политички мимезис дугује своју фашизацију. Успостављање нове осовине (крајем Другог светског рата) између Вашингтона и Ватикана допринело је обостраној инструментализацији. Последично, садашње америчко дивљање и не личи ничем више до намери папе Пија XII да САД намени улогу средњовековног царства у коме би он, као челник историје насиља, имао улогу војног курата западне алијансе. Уосталом, папству припада заслуга за оперативно отпошиљање комунизма у историју, али му припада и неславни ореол најзаслужнијег за сатанизацију и обновљени ватикански холокауст над Србима. Треба ли подсетити да је баш Ватикан подржао бомбардовање Републике Српске (од 30.08. до 13.09. 1995), о чему је писао и сведочио L ’Osservatore Romano, баш као и агресију НАТО против Срба 1999.

Како су САД диктирале употребу Немачке (у којој се налазио центар католичке шпијунаже после Другог светског рата), оне су упијале и постхитлеровски дух који је памтио да “никада Пије XII није осудио фашизам и нацизам” (К. Дешнер). Авро Менхетн не греши када запажа да су се „Сједињене Државе преобразиле у арсенал оружја католичке цркве”, па је њихов ангажман у распаду Југославије плод фасцинације по тоталитаристичкој сродности.

Дабоме, дух фашизације и деспотске контроле поданика повратно је пленио и дојучерашње неистомишљенике. Сада је и политичарима постајало све  јасније зашто су амерички католички бискупи и кардинали били фасцинирани фашизмом – чак је кардинал Хејес „примио са захвалношћу” 4 фашистичка одликовања. Ауторитарност се преносила магнетном привлачношћу па ће Американци имати разумевања за кооперативну немачку владу сачињену од бивших нациста, на челу са Аденауером који је прохујале 1934. „набрајао своје заслуге за нацистичку партију”  Хитлеровом министру унутрашњих послова. Нит разумевања спасила је од беспоштедне критике и надбискупа Берлина, Адолфа Бертрама,  који је поводом смрти свог имењака Хитлера наредио да сви жупници његове надбискупије одрже Реквијем „у знак сећања на Хитлера и све чланове Вермахта, који су пали у борби за немачку отаџбину”.

Под новим околностима, и после нестанка Берлинског зида 1990, благонаклоност духу кооперативне фашистократије, Американци ће показати беспримереним залагањем за државничка права свих некадашњих наци-фашистичких, католичких и муслиманских, сателита. Међу новим савезницима америчке банкократије убрзо ће се наћи Естонија, Литванија, Летонија, Словенија, Хрватска, Румунија, Бугарска, Словачка, Украјина... Заштитници неофашистичких муслимана у Босни и на Косову биће опет Американци. Чини се да је та притајена, а најзад интернационалистички остварена, политичка патобиографија била од пресудног утицаја што су Американци прихватили улогу хрватског инквизитора и муслиманског светог рата против српских православних хришћана. Тој фашистоидној узнесености није могао да одоли ни амерички амбасадор Галбрајт, који је лично изводио и предводио колону изгнаних Срба из Хрватске 1995. Тако се Америка, од узора демократије, претворила у пример либералног неонацизма.

Хашки геополитички трибунал, то јест такозвани хашки суд представља последњу инстанцу која би да стави печат на прекрајање историје. Европски  савезник страствено је прихватио овај амерички напор да се из европске биографије пажљиво потискује нацифашистички идентитет. Тим пре, овај суд има тежак и озбиљан задатак да Србе претвори у европски и планетарни геноцидни народ. Таквом опредељењу овај политичи суд је посветио највећу пажњу, и то захваљујући коалиционој политици администрација које представљају ругло сваке нације. Али, да Србе, највеће жртве нацифашистичке некрофилије, није лако превести у заговорнике геноцидне политике потврђује и дуготрајни процесуални поступак овог правног монструма. Он систематичношћу, и такозваним експертским анализама, верује да ће испунити задатак дела патогене хришћанске заједнице која је решила да са себе спере нацистичко наслеђе, без да је учинила напор да хуманистички идеал стави изнад свих интереса.

Ову кардиналну грешку, на коју политика људске цивилизације није имала право, мали људи у високим фотељама неће моћи да исправе. То ће учинити историја која увек самозаљубљене, бахате и површне лидере (и зато што се хуманизам не може потопити мрачњаштвом) стави у архиваријум бешчашћа и то пре него што они тога буду свесни. За оне који рашчитавају рукопис историје то није утеха већ сведочење да је сила – без обзира на искушења – увек у заблуди када мисли да је достигла моћ.

У том смислу, карактеристичан случај доследне изопачене политике савремене америчке администрације илуструје и бруталност према сопственим неистомишљеницима. Жестока кампања против свог амбасадора у Јерменији, Џона Еванса (само зато што је на калифорнијском Универзитету Беркли, фебруара 2005, злочине Турака над Јерменима назвао геноцидом), потврдила је курс политике без повратка. Уверење по коме је стратешки партнер, Турска, иначе чланица НАТО, важнији од историјске истине и важнији од школског примера почињеног геноцида – сасвим је погрешно. Не мање је погрешан и план по коме ништа не сме да поремети програмирано прављење нове српске биографије, пошто и у неевропским земљама “нема” геноцидних обрачуна. Тек је апсолутно погрешна политичка нада која понавља договорену мантру: Срби су на стубу срама и ту ће, бар према гаранцијама пентагонског пословног партнера, засигурно остати.

Демократска диктатура

Ауторитет лица са ожиљком

Програмирани наводи из штампе о српском геноциду над муслиманима у Сребреници нико није успео да поткрепи доказима. Како нема доказа да већина није страдала у борбама то значи да геноцидна творевина припада једино диригованој штампи, као што лаж о Сребреници припада искључиво америчкој администрацији. У кључу те интересне србофобије посебну улогу је имала Медлин Олбрајт која је, 10. августа 1995, на затвореној седници фамозног Савета безбедности не само хистерично викала да је из Сребренице протерано “13.000 мушкараца, жена и деце” већ приказала сателитске снимке “поремећеног” терена (не дакле оригиналне фотографије) као потврду догођеног геноцида. Иако нико није никада утврдио у каквој су вези сателитски снимци са сребреничком регијом – они су, уз сва документа о Сребреници, у њујорошкој централи УН проглашени тајним у наредних 50 година.

Хашки трибунал (ICTY) односно амерички политички суд, није успео – чак и у случају генерала Крстића и с њим у вези случај Сребренице – да докаже да су Срби вршили било каква масовна погубљења. Он, међутим, не одустаје да у име оптужбе понавља како су Срби мислили на геноцидан начин, говорили на геноцидан начин и изводили војне операције на геноцидан начин. Поставља се, онда, с правом питање зашто светски хегемон инсистира на вештачки и широко тумаченом најзлоћуднијем правном огрешењу? Овакво произвољно тумачење геноцидних радњи колико је увреда за жртве, стварно почињених геноцида, толико је и опасан преседан да се свака правна одредница тумачи од случаја до случаја. Ово право светских диктатура, који себе изузимају од одговорности за почињен геноцид, иако дискредитује суд – много више разводњава, дезинтегрише и ублажава значење појма “геноцид”. Да ли то НАТО-ов Трибунал поништава Нирнберг и с каквим циљем?

Из тих разлога јасна је обавеза Трибунала да озакони безакоње и оправда анихилацију Срба, коју је црна глобалистичка алијанса, на челу са владом САД, спроводила од почетка урушавања II Југославије. Наиме, вашингтонска натократија је Србима одредила мања права него што га имају манијаци и канибали (забрањен је филм о немачком сексуалном канибалу из 2001, Армину Мајвесу, због вређања људских права починиоца злочина) а доследно је, уз политику тираније, уцена и претњи стимулисала сатанизацију Срба и смањивала територију на којој живе вековима. Истозначно, то је и разлог необузданих насртаја хашког преобученог суда на све српске институције. На удару су у све ово време сатанизације и Српска православна црква и Српска академија наука и уметности и Удружење књижевника Србије и београдски Универзитет. Па ипак, арогантно незнање америчких политичара и експертско фалсификовање хашких криминалаца – не само да не слаби после агресије на Србе 1999. већ се, сваким даном, све више појачава. У постратном периоду, док наводно очекују Србе у великој заједници европских народа, уништава се све што припада духовном идентитету српског народа: језик, писменост, књижевност, вера, традиција, национални мемофонд и историјско национално достојанство.

Подржавајући већим право на отцепљење неголи очување југословенске државне заједнице (Словенија, Македонија), форсирајући фашизам (Хрватска) и муслимански фундаментализам (Босна) – амерички и европски инвеститори балканског зла тек су прихватањем шиптарске терористичке организације ОВК досегли врх политичке похоте и геноцидне политике према Србима. Ревнујући поменутом заветном папском благослову (који САД види у улози неосредњовековног царства), Американци су се од последње деценије XX века држали према Србима попут аустроугарског генерала Либеријуса Франка, команданта 5. армије, који је 27. јула 1914. издао следећу Наредбу у Брчком (ондашњем и садашњем градићу у Босни): „Војници, Вама је милостиви цар поверио да упаднете у Србију и да заузмете ову земљу пустолова и разбојника. Вама је дужност да сву имовину и све мушке и женске ове несретне земље УНИШТИТЕ”.

Србима су, уз благослов евро-америчке алијансе, доследно ускраћивана права на живот, слободу кретања и вероисповест – управо исхитрено признатим неонацистичким државицама-сателитима у бившој Југославији (Хрватска, Босна и Херцеговина). И више од тога: на Косову и Метохији су их оградили жицом не толико да покажу своју моћ, или српску немоћ, колико да демонстрирају ревитализовану идеологију црне интернационале. Косово и Метохија су једина територија у Европи у којој је неки народ, у овом случају Срби, стављен у статус логораша у име демократије и правне државе. У овом послу су се посебно истакли потомци Викинга, како садашњи лидер УНО “на Косову” (шеф УНМИК-а) Серен Јесен Петерсен, Данац, тако и норвешки представници мировне мисије на Косову и Метохији, који су фебруара 2004. демонстрирали нову забаву: залазе у српска дворишта, убијају псе и посебним метком их оверавају. Дабоме, све то у хармонијском вишегласју у коме се, соло партијама, истиче амерички сенатор Џозеф Либерман понављајући омиљену арију-крилатицу: „Идеали ОВК и амерички идеали се поклапају”.

У нади да би на употребној србофобији (стварајући на територији бивше Југославије нове па и муслиманске државе противно свим позитивним међународним уговорима и Повељи УН) могли да изграде ауторитет заштитника муслимана – евроатлантски глобалисти желе да овере још једну (“Косово”) муслиманску државу у Европи. Том циљу и жељама наредбодаваца служи и Трибунал у Хагу, као инструмент политичке перверзије. Његов задатак има двоједну поруку: да оправда сваку агресију и тиранију глобалистичке секте (а све то у име демократских права) и да истакне наклоњеност хашке конквисте према муслиманском свету.

На тај начин, уз Албанију и Европску Турску (и могући експеримент са муслиманима у Бугарској, област Крџели) ова алијанса “белог братства” утврђује зелену трансверзалу. Па ипак, наводна заштита босанских и косовских мухамеданаца неће повратити очекивано поверење у Америку, нити у НАТО лихварску тиранију. Тек не у ауторитет евро-атлантских сатрапа, који клизи низлазном линијом моралног суноврата, после деценија понижавања како Латиноамериканаца тако и муслимана. Није ли то разлог више што су мали људи у високим фотељама Америку лишили сваког ауторитета и што су успостављањем безпоговорности фанатизованог модела власти потврдили једино тупавост таквог модела власти. Речју, клонирана америчка државна администрација једини је кривац рађања антиамериканизма као најпрепознатљивије појаве на почетку XXI века. Утолико и завршна напомена има смисла: ако се Америка не одрекне декларативне демократије и не врати начелној демократији њен ће се ауторитет сасвим угасити. Уосталом, вишак силе рађа мањак ауторитета.


(Уводна беседа на научном скупу „Хашки Трибунал и планетарна истина”, одржаном у Кикинди 15. и 16. априла 2006, објављенa у збирци есеја „Беседе о Европи“, 2007)

 

 

Предраг Р. Драгић Кијук: ХАШКА КОНКВИСТА [I]