Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Не пристајући да буде колатерална штета у процесу програмираног распада приватне комунистичке државе Јосипа Броза Тита и одбијајући да један тоталитаризам буде замењен другим тоталитаризмом – српски национ се нашао на удару планера урушавања југословенске мултиетничке заједнице. Американци, који су пресудно утицали на стварање I Југославије (као и Чехословачке), у новим политичким условима су растурили II Југославију (као, уосталом, и Чехословачку).

Следствена примена Никлсоновог амандмана само је допринела да САД подрже све бивше комунисте који су одлуком о сецесији разбијали Југославију, па су се Срби једини нашли на удару америчке администрације која се није обазирала на чињеницу да кажњавају свог савезника из оба светска рата. У том заносу, Aмериканци су превидели драстична и безочна кршења људских права Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини, Косову и Метохији – претворивши се у извршиоце комунистичког, антисрпског Титовог завештања.

Американци су унутрашње границе авнојевских република (1943) признали за границе нових држава иако ове Титове границе нису биле међународно признате. Штавише, једном одрђене у грађанском рату (1941-1945), комунистичке републичке границе су проглашене државним у новом грађанском рату (1991-1995). Следећи развлашћену праксу, америчке УН су признале Хрватску 22. маја 1992. (када она није имала контролу над територијом Републике Српске Крајине) супротно Повељи УН према којој се у чланство примају суверене државе. Најзад, америчка опсесија рата против Срба је кључни разлог што је прећутан и прогон Јевреја из Босне као и са Косова.

Попут америчког председника Вудро Вилсона, који је одбацио Лондонски споразум од 23. априла 1915. (по коме су Србији били додељени део Албаније, па Сплит и сва јадранска обала од Крка до Дубровника, уз полуострво Пељешац, обећана Босна и Херцеговина и Славонија, док су Црној Гори одређени Дубровник и јужна обала), – Клинтон је одбацио 18. мартa 1992. Лисабонски мировни споразум и, уз Хрвате, босанске муслимане гурнуо у рат против Срба. Последично, и трећи амерички председник, Буш Млађи, смањује српске територије на само њему познате историјске границе српског народа. Доследни у конквисти против Срба, САД су прекршиле и сопствени уговор који су потписале 24. јула 1942. са краљевском владом у емиграцији, по коме је „одбрана Југославије против агресије од виталног значаја за САД” (сагласно Акту Конгреса од 11. марта 1941).

Досије хашког злочиначког удружења

Од бруталног убиства Симе Дрљаче, 9. јула 1997. (у присуству малолетног сина), и убиства Драгана Гаговића, па покушаја убиства 5. јануара 2006. Драгомира Абазовића (а убиства његове супруге и рањавања малолетног сина) – Трибунал у Хагу се потврђује као Трибунал хипокризије, расизма и савремене инквизиције. У историји модерне Европе и модерне историје права не постоји већи правни монструм од овог америчког „међународног” суда.

За смрт хашких затвореника у Шевенингену, због неадекватне бриге или неадекватне лекарске неге (Славко Докмановић, Милан Ковачевић, Слободан Милошевић) – кривицу сноси искључиво Трибунал. За процесуалне поступке који нису могли да се заврше, у неком разумном року, због фалсификованих доказа (маратонски поступак против Милошевића започео је 12. фебруара 2002) – кривицу сносе искључиво Трибуналови преобучени представници правде. За одлагања процеса и држања  оптуженика у притвору у име шикане, психолошког притиска, ломљења воље и неконтролисане тираније (Момчило Крајишник је на суђење чекао 3,5 године, Војислав Шешељ ће вероватно чекати 4 године) – кривицу сноси искључиво овај квази-суд, кога карактеришу изопачено право и правни суноврат.

Онемогућен да оствари предодређен му циљ, овај суд антиправа није једино запао у процесуални ћорсокак већ и у „стање коме”, како је после „судског убиства” Слободана Милошевића изјавила Карла дел Понте. То је и разлог што за 5 (петорицу) оптужених Срба – Симу Дрљачу и Драгана Гаговића  (који су убијени приликом хапшења), и тројицу притворених (које је смрт задесила у истражном затвору) – важи институт  презумпције невиности, јер су њихове смрти окончале поступак у фази правне невиности.

Према томе, после свеколике правне лакрдије са трагичним последицама, сасвим је јасно: држава која би изручивала Хагу његове оптуженике отпремала би их не на суд већ на губилиште.

Али да се вратимо анатомији Трибуналове судске праксе. Безбедност и људска права на здравствену негу притвореника спадају у Трибуналове кажњиве пропусте. Само у десет дана једног месеца 2006. године несрећни случајеви су се потврдили као хашко правило: 5. марта 2006. у затворској ћелији је Милан Бабић извршио самоубиство; 10. марта 2006, током ноћи, смрт је задесила Слободана Милошевића, на чије се захтеве за адекватаним лечењем хашка конквиста оглушила.

У случају Слободана Милошевића може се, сасвим без предрасуда а с правном доследношћу, говорити о такозваном „судском убиству”. То је и разлог што су, после несумњивог “судског убиства” Слободана Милошевића, похитали с претњама и Европски парламент, који тражи од Србије убрзани наставак сарадње са Хагом, и Ричард Холбрук – који због измишљена „четири започета рата Слободана Милошевића” захтева од Србије да пристане на независност Косова и Метохије.

Истим поводом, генерал Весли Кларк, који је руководио НАТО агресијом на српске државе 1999, каже: „Умро је мали Хитлер”. Е, то не може! То је недопустиво! Хитлер је резервисан само за западну Европу, јер га је она политички родила и политички однеговала. Баш зато и јесте недопустива замена теза и разводњавање немачко-нацистичких злочина. Хитлер је неупоредив и на њега имају право само његови творци. Евроатлантски милитаризам одгојио је Хитлера и он се не може избрисати из евроатлантске историје.

Америчко саучесништво у злочину

Хашки Трибунал, односно хашки ad hoc војни суд, упорно себе приказује као неонирнбершког правосудног победника. Он се труди да Србе прикаже као Немце у доба Нирнбершког процеса. Он хоће, зарад америчког натовског конвертита (од европског заштитника до азијског преступника) и пентагонског удеса (Кореја, Вијетнам, Ирак, Авганистан) али и политичког интереса, да макар на примеру Срба покаже успешност и оправданост пентагонско-нато политике. У ствари, први и последњи циљ овог политичког суда крије се у напору да оправда НАТО-агресију против суверене српске државне заједнице 1999. године.
 
Зато Трибунал неће да се суочи са следећим чињеницама: Америка је кршила ембарго на увоз оружја југословенских република 1991; Америка је, између осталог, крива за уморства 12 беба у Бања Луци 1992; Америка је саучесник у масакрирању српских староседелаца 1993. и 1995. и од 1999. до данас у зонама под заштитом мировних снага; Америка је дириговала етничким чишћењем Срба у Хрватској 1995; Америка је одобрила употребу ракета са осиромашеним уранијумом против Срба 1995. и 1999.

Уосталом, после успостављене нове политичке осовине: Ватикан – Вашингтон (од краја II светског рата), Американци су најзаслужнији за заустављање било какве истраге и о хрватским усташким злочинима над Србима. Наиме, Стејт департман је учинио све да на стотине хиљада злочина над Србима у НДХ (1945-1995) буду заборављени. Или још прецизније, службеник Стејт департмента, Густав Хилгер, ауторитарно је прекрио јасеновачки пакао и завео мук.

Ето разлога што хашко злочиначко удружење одбија да отпочне са суђењем Војиславу Шешељу, који неће прећутати евро-атлантске злочине над Србима нити Ватикански холокауст над Србима. Он се неће бавити само утврђивањем истине када се и шта се стварно дешавало приликом распада Југославије по ватиканско-америчком рецепту, већ и како су се „добри запад” и хришћански запад служили лажима и фалсификатима да би сатанизовали Србе и оправдали своју геноцидну намеру. То значи да Шешељ неће на питања давати одговоре изван контекста. Досадашњи трик Трибунала (као инструменту политичке перверзије) уз помоћ методе монтаже атракције неће у Шешељу имати корисног оптуженика. Дакле, Ватиканки холокауст над Србима и америчка интересна србофобија у овом процесу неће избећи Шешељевом аналитичком суду.

Да би спасили папократију од историјске одговорности и бламаже, хашко злочиначко удружење већ 3,5 године не отпочиње са процесом против Војислава Шешеља. Зар онда није очито да овај оптуженик Трибунала за наказно право и правду представља непремостив проблем за судско веће, одлуком да не брани себе од монтираних доказа већ да брани истину о планираном српском сатирању. Према томе, у Шешељевом случају, Хашки трибунал не може да рачуна на табу теме –  пошто ће овај оптужени правник за вербални деликт инсистирати на нератним и ратним злочинима које су починили Хрвати, на нератним и ратним злочинима које су починили муслимани, на нератним и ратним злочинима које су починили Шиптари.

На цивилизацијску срамоту, код сличног суда и у сличном исконструисаном судском поступку, Срби су већ били осуђивани. И 1909. подигнута је „Оптужница” против 53 Срба за „великосрпску револуцију”, и 1993. (када је основан Хашки трибунал) подигнута је Оптужница против Срба због наводне великосрпске хегемоније. Поражавајућа је сличност некадашњег пара-суда и садашњег фарсичног трибунала; у процесу против 53 Срба суд је одбио 364 питања оптужених, одбрана је предложила 824 сведока а на расправу је позвано само 42, преседавајући је адвокате одбране прекидао 637 пута а оптуженике 161 пут. Треба ли додати: и онај политички суд, као данас хашки натовски суд, критиковале су водеће моралне личности из свих области друштвеног живота у Европи. Онда, на почетку XX века, српску истину је бранио прота Радослав Грујић; сада, на почетку XXI века, српску истину брани Војислав Шешељ. С обзиром како је срамно завршена оптужница против Срба на почетку XX века, ни ова оптужница на почетку XXI века не треба да се нада мањем дебаклу.

Америка се, према томе, не може ослободити од одговорности за србофобичну политику. Истозначно, био је у праву Линус Паулинг, амерички патриота и научник који је за своја достигнућа добио два пута Нобелову награду, када је политичку администрацију своје земље оптужио да спроводи светску доминацију путем тероризма. А америчка девастација и деструирање Републике Српске Крајине, Републике Српске, те Србије и Црне Горе може се једино окарактерисати као државни тероризам.

Патографија нато-пентагонског суда у Хагу

Несумњиво, Трибунал у Хагу служи америчким политичким циљевима, он је поправни испит за катастрофалну америчку политику у муслиманском свету. Отуда залагања за шиптарску муслиманску државу на Косову и Метохији и то изузимањем ове регије из државе Србије. Американци и Енглези прво су наоружавали шиптарске терористе а потом их произвели у ослободилачку војску. На исти начин, 28. септембра 1998, у Сувој Реци, лорд Педи Ешдаун (онда као обавештајац у тајној мисији а доскора раџа од Босне) прегледао је наоружање Шиптара и обећао им, у име британског премијера Тони Блера, убрзану помоћ у модернијем наоружању. Претходно су исту врсту патроната Американци показали према муслиманима у Босни, у коју су увезли око 10.000 муџахедина а потом муслиманску војску – која је водила „свети рат” у Босни против Срба – прогласили за жртву, наводно, геноцидне политике српске војске.

Створен по мери репрограмиране америчке спољне политике – Хашки трибунал  ( = Хашки суд, у преводу)  подређен је америчким интересима и оправдању сваке америчке војне акције, па тако и балканске одисеје водеће силе света. Одабран назив и изабрана адреса такође треба да оправдају амерички национали интерес (!) али и потисну правну свест о постојању сличних мериторних институција. Замишљен као једнократна употребна институција Трибунал и није могао бити ишта друго до то што јесте – правно ругло и суд девијантног права и правде. Отуда, Трибунал у Хагу има своје одреде смрти за хватање оних којима жели да суди, специјалце за трансфер лица која се одводе у Хаг, јавне и нејавне оптужнице, добровољне, тајне, заштићене  и присилне сведоке, судску процедуру коју мења од случаја до случаја; он суди тако што не примењује само већ и производи право, пресуђује на основу сумњи а не доказа. Овај амерички “међународни” Трибунал објављује нове политичке и научне истине, прекраја и прави нову историју.

Трибунал је квази-суд који има свој затвор, своје здравствене раднике, свог портпарола и своје новинаре. Као инквизиторска институција он спроводи програм свог наредбодавца, па њега издржавају земље заинтересоване за рад суда иако су га „основале” Уједињене нације (што је у супротности са чл. 33. статута Међународног суда установљеног на основу Повеље УН). Овај НАТО Трибунал основан одлуком Савета безбедности УН (!?)  који је својевремено суспендовао постојеће међународне уговоре, не суди нацисте из Хрватске, муџахедине из Босне, америчке официре на челу са пуковником Риком Хајрихом и генералом Џоном Галвином (који су вршили обуку хрватске војске), терористе са Косова и Метохије, или одговорне за масакр од 2. до 5. августа 1995. над Србима и уништење РСК (чиме је прекршен Венсов план од 23.11.1991. којим је ова држава постала међународно признат субјект) или ауторе расистичких Резолуција УН  713 и 724 диктираних америчком вољом и силом, или актере НАТО злочина по командној и оперативној одговорности што су на Србе од 24. марта до 10. јуна 1999. сручили 25.000 тона убојних средстава, углавном са осиромашеним уранијумом.

У изјави за BBC, Ричард Холбрук прецизно објашњава разлоге за постојање овако замишљеног правног мастодонта: „Схватио сам да је Трибунал врло драгоцено оруђе... и употребили смо га да оправдамо све оно што је уследило”. Чини се да у времену хуманистичког идеала протераног из политике, није ни чудо што се устоличио препород самозаљубљеног америчког националсоцијализма. Трибунал у Хагу је само требало да стави тачку на тако замишљену политичку патологију. Зато је Трибунал брижно припреман. Главну улогу у његовом организовању имале су такозване невладине организације. По сведочењу генералног секретара УН Бутрос Бутрос Галија оне узимају учешћа у мировним операцијама, учествују у прикупљању важних и тајних података, врше обуку за психолошки рат, па су оне још 1991. покренуле питање реализације Трибунала за суђење “ратним злочинцима”. Под притиском САД и невладиних организација које раде за владу, Савет безбедности је, још августа 1992, донео Резолуцију 771 директно очекујући од хуманитарног и невладиног сектора да утврди кршење људских права на територији Босне и Херцеговине.

„Хелсинки Воч” (најутицајнији у формирању Трибунала 1993) послао је три своје екипе на терен где је уз помоћ домаћих “истраживача” дошао до “важних” података. На челу домаћих помагача у Босни била је Ивана Ницић која је Трибуналу „предала 30 кутија материјала... као основ за подизање оптужница” (Смиља Аврамов: „Цивилно друштво и невладине организације”,  Београд, 2006). На основу тог материјала поднео је и свој Извештај Шериф Басиони (иако његова екипа никада није била на терену) износећи податке о 200.000 мртвих у Босни (!?), 800 концентрационих логора (!?) за око 500.000 затвореника (!?) и слично. Захваљујући овим политичким, исфабрикованим цифрама – већ од почетка оспореним – Трибунал оперише до данас.

Управо зато треба истаћи: стручњаци и истраживачи Трибунала су неодвојиви део  злочиначког хашког удружења и њихов морални и интелектуални интегритет је кривично сумњив. Ивана Ницић је награђена радом у Трибуналовом тиму (од 1996), баш као што је део тог тима (од 2001) и Лаура Сарторио, помоћница тужитељке Карле дел Понте. Американка Лаура Сарторио се на ову високу функцију препоручила судским кажњавањем за јавни неморал и блудне радње.

У том тиму стручњака и истраживача – али у улози сведока – наћи ће се и два професионална “историчара”: супротно својој докторској дисертацији (на чему је помоћ налазила у Београду, на Правном факултету и у Српској књижевној задрузи), Одри Хелфинт Бадинг се 2002, прославила “експертским извештајем”  у Трибуналу. Ова предавачица са Харварда је у ствари, окренувши исте чињенице за 180 степени,  прерадила своју дисертацију „Српски национализам у 20. веку” и добро наплатила свој “експертски извештај”. Она је опасне српске националне идеје датовала још у 14. век као што је – у истом Извештају – открила да српски национализам  и идеја “велике Србије” јесу синоними, па тако имају и дугу заједничку историју. Њен закључак да је природно ( sic!) да Шиптари добију државу на српској територији – добро је упамтио и шеф УНМИКА, Петерсен, који њену поруку спроводи у дело. Зар, онда, чуди што је овај мафијашки мировњак „избор Агима Чекуа (марта 2006) за премијера ‘Косова’ назвао демократским” иако је реч о хладнокрвном убици који је, уз Хашима Тачија, само током 1998. најодговорнија особа за масакрирања “неалбанске” популације на Косову и Метохији.
 
Иако су ово примери домета интелектуалних медиокритета, ипак се по слободи кажњивог незнања и интерпретирања издваја Рено де ла Брос. Овај професор са Универзитета у Ремсу прави је представник подмитљиве и услужне интелектуалне бижутерије па је његов рад од стотинак страница („Политичка пропаганда и пројекат Сви Срби у једној држави”) мање “експертски извештај” а више и једино политички памфлет писан по налогу неке службе. Тако је он утврдио нацистичку природу српског народа и склоност ка ксенофобији. Резултате овог “научног рада” Брос је, као сведок тужиочеве стране, поновио на суђењу Милошевићу 2003. године. Научну објективност  је овај трабант обавештајних служби оправдао тврдњом (у 2 реченице) да је сличне “теорије завере” репродуковала и босанска и хрватска страна али да су српски медији надмашили друге две етничке заједнице по степену и садржини медијске мржње.

А шта је резултат ове наказне политике која је хуманизам осудила на смрт? Створена је административна политичка наказа оличена у америчкој интервенционистичкој демократији. Према томе, није тешко констатовати: клонирана америчка демократија – потпомогнута НАТОМ, коматозним Трибуналом, милитаризованим банкарством и пентагонском владавином права – представила се у светлу мешавине Гулага и Дизниленда.

Тиранија беле петокраке

А шта је основна одлика власника и наредбодаваца овог суда? По свему судећи – опчињеност тоталитаристичком владавином. На примеру српске националне апокалипсе, коју су изазвали нови амерички конквистадори, то је лако уочити и препознати као опчињеност комунизмом.

Као што се у време црвеног мандарина и странца Броза није смело говорити о српским жртвама у оба светска рата или о злочинима муслимана и католика у оба светска рата, почињеним над Србима – тако се и у времену америчког политичког диктата не сме говорити о овој истини. Хрватски шовинизам и муслимански фундаментализам и шиптарски тероризам, у диригованом распаду Југославије од 1990. године – за Хашки трибунал су табу тема.

Енглеско-америчком кључу србофобије (због очувања самосвојности, антинатоизације и антиглобализације српског национа) служио је и бивши секретар НАТО Хавијер Солана. То је и разлог што је окруњен управо због свог расистичког труда: почетком октобра 1999. године додељена му је титула витеза најпрестижнијег британског Реда св. Михајла и св. Ђорђа.

На деспотску беспоговорност Срби се стално подсећају, посебно у случају српских Шиптара којима су глобалисти наменили отцепљење из српске државе и право на независну државу на Косову и Метохији, јужној српској покрајини. Као што је Броз наградио Хрвате, муслимане и Шиптаре за злочине против Срба после II светског рата, тако и Американци, по распаду комунистичке Југославије, награђују исте етничке заједнице за злочине против Срба. Ову антисрпску идеологију, а у име планетарне демократије која се наводно спроводи због кршења људских права, Трибунал треба да озакони и да потврди да се на српске јеретике не односе људска права.

На деспотску беспоговорност Србе је упозорио и политички директор британског Форин офиса, Џон Сојерс. Он је 6. фебруара 2006. у Приштини децидирано поручио да ће будући статус “Косова” бити независност. Сојерс своју епигонску изјаву, очито, темељи на ставовима америчког изасланика за преговоре о статусу јужне српске покрајне, Френка Визнера, које је овај у Београду изложио само неколико дана пре Сојерсове посете Косову и Метохији. Ампутирање Косова и Метохије, од једне суверене државе, за Србе је казна због политике Слободана Милошевића; интересантно: за Немце  је уједињење, до кога је дошло 1990. – ваљда награда због некадашње нацистичке политике.

Ако се Срби кажњавају због Милошевићеве политике (која је била пројугословенска и без утицаја на Југословенску армију која није бранила уставом загарантоване границе нити се обрачунавала са паравојним формацијама у Словенији и Хрватској), како то да Енглези нису кажњени за покољ на Фолкландима, Американци за покоље у вијетнамском селу Ми Лаи 1968. или покоље у ирачкој Фалуџи 2004? Је ли неко казнио оримљене Хрвате и муслиманске Бошњаке за ритуална убиства Срба током рата 1991 – 1995? Каква је казна предвиђена за шиптарске терористе и бестијална убиства Срба до 1999, и посебно за злочине које су починили над Србима под благословом међународних мировних снага на Косову и Метохији од 1999. године до 2006?

Сојерсовој глупости је тешко конкурисати иако га је надмашио Ендрју Брукс, опет један енглески стратешки морон, који је у име лондонског Међународног института за стратешке студије – утврдио да осиромашени уранијум, којим је НАТО бомбардовао Србију 1999. није радиоактиван. Уистину, срећа је да глупост не боли, иначе би Енглеска услед снисходљивог интелектуалног сталежа одјекивала од јаука, дан и ноћ.

Разумљиво, то што енглески услужни интелектуалци нису у стању да превазиђу глупост и не би било угрожавајуће за здрав разум, да сличне злоћудне глупости нису допринеле особеној хронологији политичке похоте. Ево два примера: Енглези су, за рачун свог америчког коалиционог партнера, забранили у Лондону 1993. рад Балканолошког института због иницијативе да поставе изложбу Бојане Исаковић о актуелном грађанском рату у бившој Југославији. Исто тако, Енглези су 2002. на лондонском аеродрому “Хитроу” уништили 1.000 примерака монографије „Распето Косово”, како би спречили истину о шиптарском етноцентризму. Епископија рашко-призренска је штампала ову монографију на енглеском језику да би упознала свет са атаком шиптарских варвара на православне светиње. Само у периоду од 1999. до 2006, и то под заштитом међународног протектората, на Косову и Метохији је уништено више од 130 српских богомоља.

Али није само антисрпска идеологија, посебно спровођена и негована у комунизму, оно што магнетном снагом привлачи секту америчких глобалиста. Генерално опседнути црвеном деспотијом, глобалисти све више личе на комунистичке џелате. Замењујући тиранију црвене петокраке тиранијом беле петокраке, Американци су прихватили сва средства из стаљинистичког арсенала: зидне новине су заменили билбордима, Социјалистички савез радног народа експертским групама, месне заједнице – невладиним организацијама, морал су заменили лицемерјем а истину лажима.

Популисти и манипулатори

Поводљив идејом да се премоћно може одржати на антикомунизму, евроатлантски лихварски систем не само да деценијама не улаже ништа у хуманистички идеал већ се успављује у моћи без граница. Сви проблеми глобалистичке политике, међутим, проблеми су посткомунистичке а не и антикомунистичке ере. Сви неспоразуми са светом  произилазе из патолошке потребе моћних да заведу политички, економски и културолошки патернализам а да заправо поседују једино технолошку и милитаристичку премоћ. Зато цивилизација која је загубила културолошки и духовни идентитет  јесте у сукобу са историјом и нема политичку будућност.

На једној страни суочени са посткомунистичким светом који не жели да једноумље замени ауторитарном идеологијом, а на другој страни суочени са светом сиромашних који уз помоћ интернет цивилизације уочава облапорност моћних, глобализам је запао у замку „самозаљубљенсти и бруталности” (Харолд Пинтер) и одлучно наставио да повлађује домаћој популистичкој политици. Утолико је степен немилосрдности већи према онима који антихуманизам не прихватају као хуманизам и који с правом одбијају да бране евроатлантски интерес на штету сопственог националног интереса.

Трибунал је, нема сумње, најбољи пример политике моћи која је изгубила компас и која се препознаје искључиво по немилосрдности, принудности и безграничној агресивности. У ствари, Хашки трибунал је почивао на идеји да прерасте у јединог арбитра међународног права. То се видело по реакцијама САД  после конференције  УН, одржаној јула 2000. у Риму, на којој је формиран Међународни кривични суд, са надлежношћу за злочине против човечности, геноцида и агресије, без обзира хоће ли владе учесника овог скупа ратификовати завршни акт овог заседања, такозвани „Римски статут”. Американци нису само формирање овог суда окарактерисали „мехнизмом тираније” већ је Сенат усвојио „Акт заштите”, којим се амерички грађани изузимају из евентуалних одлука овог суда, укључујући и војну инвазију ради заштите својих грађана.

Недвосмислено, САД су значај међународног суда за ратне злочине тумачили довољношћу Хашког трибунала, иако је он основан под њиховим притиском и за ратне злочине у Југославији (ICTY), а одлуком Савета безбедности и Резолуцијом 802 од 26. јануара 1993. Американцима се чинило природним, обзиром на утицај и војну премоћ, да од ситуације до ситуације диктирају одлуке Савета безбедности, посебно у случајевима потребе правдања сопствене интервенционистичке демократије било где у свету. Придајући инструментализованом Савету безбедности значај “међународне заједнице”, САД су у ствари креирале светску владу, уз помоћ редефинисане НАТО армаде и демонстрације правне моћи Трибунала. Очито, затечен у прелазној фази, Савет безбедности је преименован у „међународну заједницу” иако 15 чланова Савета безбедности ОУН чини мање од 10% држава чији су представници у саставу светске организације УН (186 чланица, или нешто већи број са новим чланицама – америчким сателитима).

Када смо већ код старих и нових верзија историје Међународног суда да подсетимо Европљане и Американце да Срби нису заборавили да је један од најзначајнијих догађаја у политичкој историји Европе управо прва конференција о миру и разоружању сазвана у Хагу 1899. Рад комисија, које су радиле од маја до јула 1899. на поменутој конферецији – у којој је учествовало 26 држава – крунисан је документом „о установљењу међународног арбитражног суда”.

Српска влада је учесницима Хашке конференције спремила на српском и француском језику документарну грађу о арбанашким (шиптарским) злочинима у Старој Србији. Ова „Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898 - 1899.” (MINISTERE DES AFFAIRES ETRANGERS - DOKUMENTS DIPLOMATIQUES. „Correspondance concernannnt les actes de violence et de brigandage des Albanais dans la Vieille - Serbie /Vilayet de Kossovo/ 1888 - 1899”) доноси застрашујуће доказе о погрому Срба у такозваном Косовском вилајету, који је после Берлинског конгреса остао у саставном делу Турске државе.

Само у овом периоду – Шиптари су читаву територију Арнаутлука (Косово, Метохија, Рашка област) претворили у „зид ислама према хришћанским државама” – са простора Старе Србије нестало је преко 60.000 Срба. Да Турци нису ништа предузимали на заштити православног хришћанског народа потврђује грађа ове књиге о злу и српској трагедији – а што се да закључити из преписке председника владе др Владана Ђорђевића, те посланика Краљевине Србије у Цариграду Стојана Новаковића, са Тефик-пашом, турским министром иностраних дела.

О судбини овог документа, који би и за данашњи Трибунал у Хагу био од прворазредног значаја за истину и правду – да он није политички суд – са истанчаном историјском  одговорношћу и аналитичким запажањима првог реда писао је Ђорђе Борозан, приређивач фототипског издања (Београд, “Никола Пашић”, 1998).
 
Овакви приговори и напомене, и неосвртање на њих,  најилустративнији су пример америчког „гмижућег фашизма” (Ноам Чомски). Али, оно што је било јасно непоткупљивим и независним интелектуалцима – на коју евроатлантски аријевци и нису рачунали – није се тицало влада ове црне интернационале. Опијени популизмом и царством осредњости, они су прогнали хуманистичку интелигенцију на периферију друштвене збиље, уверени да су им сила и моћ довољни да претрају у историји. Последично, секташка свест глобалиста сводљива је увек на инвестициони поглед на свет. Баш је зато, што не постоји ништа што би ограничавало инвестициону софистику и тај привидно уверљив а погрешан закључак, одсуство лимитиране моћи глобалисте је онемогућило да разликују инвестициону идеологију од експанзионистичке. У том смислу приступило се разним манипулацијама а пре свега манипулацијом истине, што је случај и са оснивањем Трибунала. Истовремено, био је то пут од „гмижућег фашизма” до преузимања његових својстава.

Једино тако се може тумачити хипнотисаност наказним политичким  идеалом и правом моћи. Уједно, потврђено је и историјско искуство да није безгранична једино људска глупост већ и политичка патологија. Зато је и било могуће да 14 Хитлерових злочинаца из нацистичке врхушке (кривци за уморство 50 милиона људи и 90 милиона рањених и осакаћених) буде суђено за злочин против мира – а да Хашки трибунал суди српске лидере за геноцид. Више је него јасно да инспираторима злочина против мира није одговарало да ова правна одредба буде уграђена у Статут Хашког трибунала.
 
Такође, из популације која је онда бројала око 60 милиона суђено је 6.497 немачиких нацистичких војника због спровођена сатрапских наредби (од којих је само њих 166 осуђено на дугорочне затворске казне) –  док садашњи амерички Хашки трибунал српске лидере суди и за „вербалне деликте”. Својеврстан куриозитет је и компликовано тумачење вербалног деликта као подстрекивања на насиље, како стоји у Оптужници те њеној проширеној верзији односно опису наводне кривице Војислава Шешеља. Несумњиво, на задатку србофобије, Трибунал мора да универзализује сваки поједини злочин или масакр – не би ли га окарактерисао геноцидом, као што, у истој намери, тежи да и вербални деликт доведе у везу са последицом наводно геноцидне намере. Не показују ли, онда, ови примери да Трибунал представља правног монструма катастрофичке цивилизације, као што доказују и да Чомски није био сасвим у праву: на делу новије америчке администрације не препознајемо “гмижући” већ експанзионистички фашизам.

 

 (Уводна беседа на научном скупу „Хашки Трибунал и планетарна истина”, одржаном у Кикинди 15. и 16. априла 2006, објављено у збирци есеја „Беседе о Европи“, 2007)

 

  Предраг Р. Драгић Кијук: ХАШКА КОНКВИСТА [II]