Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

Документи | Уредништво | maj 24, 2012 u 23:41 | Печат

Поводом двадесет година од злочиначке акције у Сарајеву (напад на војни конвој ЈНА у Добровољачкој) преносимо исповест Душка Питмана, Земунца, кога су муслимански припадници МУП-а Босне и Херцеговине и Патриотска лига осудили на смрт

Починиоци стравичног злочина над Тузланском колоном 15. маја 1992, којем је претходио исто тако испланиран напад на војнике и старешине ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву 2. и 3. маја 1992, ни после 20 година нису кажњени упркос бројним доказима и сведоцима. Један од њих је и Земунац Душко Питман, он је осуду на смрт од муслиманских припадника МУП-а Босне и Херцеговине и Патриотске лиге успео да избегне, али га зато већ две деценије полако и сигурно убијају ноћне море од преживљеног пакла и беспомоћност пред истином да су чак и процесуирани злочинци, какав је Илија Јуришић, ослобођени сваке одговорности.

„Злочин без казне подстиче џелате да ликују над својим жртвама, и пружа им уверење да и убудуће могу некажњено да убијају и муче. Чини се да домаће правосуђе, као и међународна заједница, потврђује да му српске жртве не значе ништа, о чему сведочи и неодговорност до данашњег дана за стотине хиљада Срба побијених у јасеновачким и свим другим јамама братске државе. Од злочина у Тузли изгубио сам војничку част, а од свега што је уследило после тога и свако људско достојанство“, прича Питман.

РАСУЛО У КАСАРНИ

Од најраније младости васпитаван је у патриотском духу, на очевим причама о официрској и ратничкој традицији.

„У Ваздухопловну војну школу у Краљеву отишао сам из родног Земуна 1961. године, следећи тако оца који је као војно лице учествовао у Другом светском рату и због губитка око постао ратни војни инвалид. Одмах по завршетку школе распоређен сам у Бихаћ, потом у Загреб, па у Сарајево и 1969. године у Тузлу, где сам остао до почетка крвавог грађанског рата. У касарну ‘Хусинска буна’ највише су долазили војници из Србије и Црне Горе, док  је у старешинском саставу било припадника свих националности. Као Титови питомци ми Срби имали смо привид о савршеној слози и наоко беспрекорном функционисању војске. А онда је дошла 1991. година и с њом већ сасвим видљива нетрпељивост“, сећа се Душко.

У његовој пешадијској бригади где је, како каже, био командир вода, још почетком јула 1991. године настала је бежанија хрватског командног кадра, док су муслимани остајали по задатку и вршили отворену опструкцију.

„Командант батаљона везе, Хрват, побегао је са кампањолом, неколико пушака и комплетном документацијом. Главни безбедњак, муслимански резервиста Ливадић, одмах је добио место начелника безбедности у пешадијској бригади од 800 људи, и већ тиме наша безбедност је сведена на нулу. Осећали смо да се нешто дешава, да негде ‘цуре’ информације, да се муслимани не одазивају у резервни састав на вежбе. Била је то тешка саботажа, јер су њихови родитељи говорили да су отишли у иностранство, а истовремено су их њихове верске вође преко разгласа са џамија позивале да се не одазивају војсци. Паралелно с тим организовали су Територијалну одбрану и своје магацине пунили оружјем. На брду Козловцу, изнад Тузле, направили су свој центар од једног великог магацина, у којем је поред пешадијског наоружања било и руских маљутки, и топова Б1“, прича Питман.

А онда је, у фебруару 1992, уведен и полицијски час, па су муслимански полицајци у цивилу контролисали једину преосталу касарну ЈНА у граду. У марту је дошло до потпуног расула у касарни, а у априлу и до међусобне пуцњаве.

„Било нам је забрањено да излазимо, па сам све време спавао у касарни. Ситуација се у априлу драстично погоршала, јер су муслимани са околних брда пуцали по војним возилима у кругу касарне како би их онеспособили. То значи да су они били обавештени и припремљени за оно што је следило, а наши безбедњаци, наводно, нису знали ништа, па смо због свега били на опрезу да нас ноћу старешине Хрвати и муслимани не покољу. Крајем априла искључили су нам и струју и воду“, тврди Питман.

Осим информација које су добијали од својих жена, „заробљеници“ тузланске касарне „Хусинска буна“ живели су у неизвесности све до 14. маја, дан уочи кретања колоне.

„Хаубичком воду који је требало да нам прави одступницу у случају заседе повезао сам тога дана аутоматске пушке и бомбе. Био сам у првом од три војна возила, али су нам муслимани поставили металне препреке и зауставили нас. Ја сам прилично дрчно искочио из возила са аутоматском пушком у руци, али нас је неочекивано заскочило и опколило њих двадесетак. Наравно да нисам хтео да им предам оружје, међутим, нисам успео ни да употребим пушку која ми је испала из руку када су почели да ме ударају кундацима својих полуаутоматских пушака по грудима и коленима. Сећам се, само, да су наши војници све то гледали беспомоћно, а онда сам пао у несвест и увече се пробудио у касарни са поломљеном десном руком и повређеним коленом на десној нози. Војници су ми испричали да су ме они донели, пошто су се муслимани разбежали мислећи да смо ми само претходница војсци која тек долази.“

УГЉЕНИСАНИ ЛЕШЕВИ И КИКОТ ЗЛОЧИНАЦА

Пребијеном Питману помогао је сеоски надрилекар, резервиста, јер доктора у касарни већ одавно није било. Ту ноћ, 14. на 15. мај пробдео је уз двојицу чувара у ужасним боловима, без хране и воде.

„Сутрадан ујутро позвао ме потпуковник Миле Дубајић и саопштио  да се припремимо за повлачење према Бијељини, које је према договору са градоначелником Селимом Бешлагићем требало да отпочне тог 15. маја, око 19 часова. Колона од око 60 возила и најмање 160 људи, јер ту су били и многи српски цивили који су се сакрили пред зулумом, почела је да се формира већ послеподне унутар касарне. Последње возило круг је напустило у 18,50 часова, а ја сам био у ТАМ-у 150, шестом по реду у колони. Ту одмах биле су стамбене војне зграде иза којих смо видели наоружане цивиле, док је пре раскрснице Брчанска малта било груписано више од стотину наоружаних војника у најразличитијим униформама. На десној страни улице, са вишеспратних зграда, сви су нас држали на нишану. Пуцало се чак и са зграде болнице, а успут је све било под минама и другим експлозивним средствима. Колона је на раскрсници требало да скрене у улицу лево, а у улици која је ишла право и наставља према железничкој и аутобуској станици била је постављена велика бина застрта шаторским крилима, без игде икога. Одмах сам знао да је то замка у коју смо упали…“

Ипак, возило у којем је био Питман, било је последње које је успело да скрене улево и зауставило се код бензинске пумпе на око 200 метара од раскрснице. Сви остали, са путницима и наоружањем, остали су у паклу који је почео истог момента.

„Зачуо сам рафалну паљбу из разног наоружања и одмах искочио из возила. Видео сам како са свих страна пуцају на колону која је остала иза нас, у возаче и резервоаре возила, што је изазивало експлозије и огроман пламен. Изгорело је укупно 17 возила, а сва остала су заробљена заједно са војском. Горела су и два стана, вероватно српска, како би могли за паљбу да оптуже војску. Призор је био стравичан… Угљенисани лешеви и костури возила извиривали су иза пламених језика који су се плезили до неба, док су се злочинци посвуда церекали од среће што су посејали страшну смрт. И све то, уживо, снимале су камере локалне ТВ, да се хвале зверством својих сународника…“

Питмана је из шока повратио позив команданта Дубајића да са преосталих петнаестак људи и неколико возила крене према српском селу Пожарница и направи прву линију одбране.

„Извршили смо наређење и организовали се, мада смо били свесни да више немамо кога да бранимо. Дубајић је следећу одбрамбену линију направио у основној школи у Пожарници, али са колоном која је остала иза нас изгубили смо сваку везу. Биланс је, како смо касније установили, био трагичан. На лицу места страдала су 52 човека, најмање 50 је рањено, а око 90 их је заробљено и ужасно мучено. Међу њима и мој десетар, Србин Жепинић, кога су унаказили мучећи га у болници, али је упркос свему преживео…“

А међу мучитељима, тврди Душко Питман, били су капетан Агим Краснићи, који је пре дезертерства из касарне са жртвама јео хлеб, а онда их сачекао као организатор мучке заседе. И Хрват Жељко Кнез, претходно начелник Штаба и Дубајићев заменик – главни организатор напада на колону.

„Кнез је знао да сам Земунац, па још Питман, и убеђен да сам Хрват стално је покушавао да ме заврбује. Чак сам добио званичан позив из Хрватске на кућну адресу да се у Славонском Броду одазовем одбрани ‘лијепе наше’. Али, ја сам Србин по рођењу, пуким случајем са презименом Питман које ће, ако ништа друго, као часно бити забележено у српској историји“, закључио је преживели ратник.

________________

Фарса са Јуришићем у главној улози

„Маја 2007. године у Србији је ухапшен Илија Јуришић који је у време напада на Тузланску колону био високи функционер МУП-а БиХ и дежурни Оперативног штаба Јавне безбедности Тузле. Суђење Јуришићу у Београду било је права фарса, јер иако оптужен да је наредио рафалну паљбу по колони, он је ослобођен одлуком Апелационог суда. А мене су као сведока оптужбе испитивали судије из Сарајева који су, као и наш судија Милан Дилпарић, покушавали да ме дестабилизују у уверењу да сам видео бину иза које су нас чекали муслимански злочинци. Сигуран у слику коју ћу заувек да памтим, одговарао сам им – Бину није могао да види само онај ко није био тамо“, прича Душко Питман.

________________

Најелитније јединице за одбрану склоњене

„Наше елитне јединице – мешовити артиљеријски дивизион велике ватрене моћи за подршку и одбрану, батаљон везе и две пешадијске чете, највероватније по наређењу генерала Милутина Кукањца, команданта Друге армије, преко команданта корпуса Недељковића, наредио је да се повуку 40 километара у Угљевик. То се догодило у априлу, што значи да смо жртвовани без трунке савести и милости“, оцењује преживели Питман.


http://www.pecat.co.rs/2012/05/tuzlanska-kolona-1992-2012-zlocinci-jos-uvek-nekaznjeni/