| Предавање проф. др Србољуба Живановића о Јасеновцу у Канади |
|
|
| Субота, 12 мај 2012 | |
|
ЈАСЕНОВАЧКИ СИСТЕМ ХРВАТСКИХ КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА ЗА ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА, ЈЕВРЕЈА И РОМА – 1941–1945.
Господине председавајући, часни оци, даме и господо, сестре и браћо, драги пријатељи! Велики број особа, преживеле жртве, сведоци, научници, политичари, свештеници и многи људи добре воље су говорили и писали о геноцидy који су починили римокатоличка црква и Хрвати против Срба, Јевреја и Рома у току Другог светског рата да је веома тешко рећи нешто сасвим ново. Према налазу Међународне комисије за истину о Јасеновцу, у Јасеновачком систему концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома Хрвати су убили више од 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома. У тај број је урачунато и више од 110 000 мале деце која су такође убијена. Према томе, сада је веома тешко дати неки бољи опис зверстава која су починили Хрвати и њихови римокатолички свештеници и часне сестре, или пак пружити неко боље објашњење ових злочина против хуманости и геноцида који су починили. Целокупно српско, јеврејско и ромско становништво у Независној држави Хрватској претрпело је геноцид и истребљење од стране Хрвата.
Римокатолички свештеници, часне сестре, а нарочито Фрањевачки ред
утицали су у припреми Хрвата да мрзе и да истребе све оне који нису били
римокатолици. Ја данас говорим као судски медицински стручњак који је
ископавао масовне гробнице жртава у Јасеновцу и у Доњој Градини још
1964. године. Ја јесам лекар по професији, али сам ја такође и обичан
човек, један од оних који је претрпео зверства Хрвата, Муслимана и
Немаца у току Другог светског рата. Већ више од пола века, још од
почетка моје професионалне каријере, а нарочито после ископавања
масовних гробница у Јасеновцу и на Доњој Градини 1964.године, покушавам
да саопштим свету истину о невероватно свирепом клању недужних жртава
Хрватског и Муслиманског геноцида. Губитак преко 700 000 Срба, 23 000
Јевреја и 80 000 Рома, хладнокрвно убијање 110 000 мале деце, младих
особа, старих, немоћних, обичних људи, само зато што су били, по
римокатоличком схватању, и по схватању Хрвата, погрешне вере, погрешне
етничке припадности или припадности погрешном народу. Комунистичке
власти које су сарађивале са хрватским усташким покретом, покушавале су
да ућуткају мене и да спрече да се сазна истина о злочинима римокатолика
и Хрвата, да о томе нико у Југославији не сазна, а све то у име
политике “братства и јединства”, као и мирне коекзистенције жртава
терора и убијања и њихових мучитеља и убица. Извештај комисије судских
антрополога који су ископавали масовне гробнице у Јасеновцу и на Доњој
Градини који је поднет властима још 1964 године држан је у тајности дуже
од пола века.
Римокатолички и Хрватски злочинци који су планирали, организовали и спровели злочине против хуманости и геноциде против Срба, Јевреја и Рома у Јасеновачком систему хрватских концентрационих логора за мучење и истребљење, као и садашњи следбенцици тих злоцинаца, стално покушавају да смање број истребљених жртава, мислећи својим злочиначким мозгом да је мањи злочин уколико је убијено 70 000 наместо 700 000 жртава. А злочин је исти ако је убијено само једно једино нерођено дете исчупано из утробе мајке. Међународна комисија за истину о Јасеновцу је закључила 2008. године да је број жртава побијених у Јасеновачким логорима нешто преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома, међу којима је према закључку комисије из 2010. године било 110 000 мале деце испод 14 година старости. Масовне гробнице се налазе још увек на истом месту. Остаци скелета жртава су само 120 цм испод површине земље. Ко год жели може увек извршити поновно бројање костију. Али, нико није у стању да поброји жртве бачене у реку Саву, нити оне спаљене у Паћилијевој пећи, нити пак оне скуване да би се од њих правио сапун итд.
Чини ми се да данас има доста људи, а било је доста таквих и у прошлости, који се боје да сазнају истину, јер би та истина могла да избаци на видело нихове себичне и злочиначке намере и дела, њихове лажи, њихове грехе, њихову мржњу и њихове страхове. Неки од њих, бар на изглед, подржавају вршење истраживања на Доњој Градини и у Јасеновцу, али су многе препреке постављене на путу истине. Они чине све што могу да спрече нова истраживања, јер желе да остану у добрим односима са садашњом владом Хрватске. У исто време Хрватска и даље спроводи политику геноциде према Србима која се нимало не разликује од онога што се збивало у Другом светском рату. Оваква политика Хрватске је довела до недавног избеглиштва милион Срба у току протеклог грађанског рата. Морали су да побегну из Хрватске да би спасли голи живот, остављајући за собом сву своју имовину и све што су икада поседовали. Истовремено је председник Хрватске јавно изјавио да је захвалан Богу што његова жена није ни Српкиња ни Јеврејка. Садашња Хрватска држава не жели да дозволи да се у њу врати један милион избеглих Срба у куће својих предака у Хрватској. То је резултат намерног скривања истине о геноциду који су Хрвати починили у Јасеновачким логорима. Многе књиге су написане о страдањима у Јасеновачким логорима, али су скоро све повучене из библиотека и уништене. Патње и страдања жртава нико није у стању да опише. Једино се може замислити физичко и ментално мучење жртава које су претрпели пре и за време убијања. Римокатоличке хрватске и муслиманске убице и џелати гледали су да нанесу што више мучења и патњи жртвама, јер су у ствари уживали у њиховим мукама. Користили су разне методе за убијање жртава. Судско-медицинско истраживање у Доњој Градини и Јасеновцу пронашло је преко 40 начина на које су жртве убијане. Дозволите ми да поменем само неке од тих метода убијања. 1. Убијање путем изгладњавања жртава, којима је била ускраћена било каква храна или вода за пиће. Несносне патње жртава су описали многи преживели логораши који су били сведоци масовног умирања више десетина хиљада заточеника, од којих је било много мале деце. Неки од њих су успевали да се одрже у животу данима и недељама, али су на крају ипак умрли. 2. Смрт услед инфекције или инфестације. Преживели логораши су описали како су жртве умирале услед разних инфекција или инфестација, после гладовања, као и услед недостатка било каквих хигијенских услова и без лекова. 3. Посебна, веома свирепа метода убијања појединих жртава било је закуцавање жртава помоћу столарских клинова за дрвеће. Тако су остављани да лагано умиру, понекад и више дана. У току наших истраживања нашли смо известан број дрвећа у којима су још увек постојали закуцани клинови. 4. Убадање зашиљеним, оштрим предметом, обично ножем. Велики број преживелих логораша је описао како су убице забадале нож у тело жртве, обично у грудни кош, или су пак у циљу мучења жртава убадали било који део тела или удова. Нож су користили и да изваде очне јабучице из очних дупљи жртава. Било је имного жена којима би убадали ножем трбух, или пак уколико су распорили материцу вадили би дете па би њега набадали на нож. У извесном броју случајева засецали су дојке жена и набијали им руке у направљене ране. 5. Постојала је и огромна пећ – тзв.Паћилијева пећ у Јасеновцу. У усијано гротло пећи бацали су живе жртве које су тако умирале спаљене. Приликом наших истраживања успели смо да нађемо само остатке спаљених костију. Никада нико неће моћи да сазна број жртава које су тако изгубиле живот. 6. Убијање мучењем и тешким радом. Преживели заточеници су описали како су жртве теране да тешко раде, без икакве хране или воде. Особе које су биле исцрпљене на тај начин закопавали су живе на месту на коме су радили. 7. Преживели су говорили како су видели хиљаде жртава које су живе бацали у воде Саве, где су се удавили. Поједине жртве би предходно распорили пре него што би их бацили у реку. Није било могуће открити трагове убијања на појединим скелетним остацима, па смо морали да се ослонимо на сведочења преживелих логораша, или пак на фотографије које су снимале убице, као и на њихове изјаве на суду после рата. 8. Хрватска је била једина земља у свету која је имала концентрациони логор за истребљење мале деце. Децу су подвргавали мучењу на различите нацине. Најсвирепије су биле римокатоличке часне сестре које су радиле у концентрационом логору за децу. Уколико би се неко мало дете умокрило или укакило у току ноћи, или уколико би плакало часне сестре би га убијале. Дограбиле би дете за ноге, замахнуле и разбијале лобању ударцем о зид и тако их убијале. 9. Вешање. Релативно мали број заточеника је убијен вешањем. Нађен је известан број фотографија које су снимиле убице, на којима је приказано весање жртава. 10. Убијање ватреним оружјем. Хрватски кољаци и убице желели су да штеде муницију па су ретко пуцали на жртве да би их убили. Успели смо приликом наших истраживања да откријемо известан број масовних гробница у којима су сахрањене жртве убијене из ватреног оружја. 11. Клање жртава. Ову методу су најчешће користиле хрватске убице. За клање су употребљавали обичне ножеве, или пак нарочито направљене ножеве зване “србосек” који су били српастог облика и могли су да се вежу за подлактицу. Помоћу овог ножа убица је могао да закоље жртву без сувишних покрета руке. Често овај метод клања није био сасвим ефикасан. Кољачи који су били обучени да кољу животиње, нису имали искуства са клањем људи. Лако је било клати децу, јер њихов вртић није био отпоран. Много теже је било заклати одраслу особу. Било је више случајева када би кољач засекао кожу, поткожно ткиво и отворио гркљан, али је пропустио да оштети веће артерије. Изазвао би знатно крвављење из површних вена, али жртва не би одмах издахнула. Тако су цесто јос увек зиве зртве бацали у масовну гробницу. Те жртве нису успевале да преживе. 12. Разбијање лобање ударцем по глави жртве неком полугом или маљем. Убице Хрвати ударали су жртве било каквом дрвеном или металном полугом или маљем. Уколико би ударац био довољно снажан, лобања би прсла и наступила би моментално смрт. Веома често полуга би склизнула по страни главе, повређујући мека ткива, али без ломљења лобање. Таква жртва би изгубила свест и пала у јаму, но после извесног времена особа би се будила и схватила да се налази испод гомиле мртвих тела која не може да одгурне. Тако би лагано поново губили свест и умирали. Било је и случајева када си такве неубијене жртве гурнуте ближе површини јаме. Они су успевали да се извуку из гробнице и побегну. Најчешће средство за убијање жртава које су користили Хрвати био је маљ. Много ређе су користили чекић. Проучавајући лобање нађене у масовним гробницама видели смо да је у највећем броју случајева прелом лобање био са леве или са десне стране и то у темпоралном, парието-темпоралном или парието-оципиталном пределу. Ретко би налазили преломе у чеоном пределу. Захваљујући сведочењу преживелих логораша знамо да би Хрвати везивали по две жртве заједно и тако их доводили до ивице раке. Ту би један убица ударио маљем жртву по једној страни главе, док би други убица ударио маљем другу жртву по другој страни главе. У већини случајева прелом лобање је био потпун укључујући спољашњи слој кости, сунђерасто ткиво и унутрашњи слој компактне кости. Поломљени делови костију би се зарили у ткиво мозга и довели до тренутне смрти. Било је и случајева када није дошло до дубоког ломљења костију лобање. У таквим случајевима долазило је до ломљења спољашњег дела костију и евентуално сунђерастог слоја, али без повреде унутрашњег компактног слоја. Било је и случајева када су запажене само пукотине на костима лобање. До тога је долазило када ударац маљем није био довољно јак јер је убица вероватно био уморан или пак маљ није имао довољну тежину. Поред тога било је и лобања отпорнијих на ударац. Било је и случајева када је жртва померала главу, па је тако маљ склизнуо са стране. То су све случајеви у којима смрт није моментално наступила. Вероватно је долазили до унутрашњег крварења, које је било лагано и трајало дуго. Жртва се обично будила из несвести, са огромним болом у глави, а особа је лежала под огромном масом мртвих тела и тако полако умирала без могућности да се извуче из гробнице. У великом броју лобања нађени су остаци мозгова који су били смањени услед сушења. Остаци мозгова су послани у Завод за судску медицину Медицинског факултета Универзитета у Љубљани. Никада нисам успео да видим њихов извештај. Хрвати би обично одвајали одрасле мушкарце од жена и деце. Деца су мучена заједно са њиховим мајкама. Остављана су без хране и воде, на отвореној ледини где није било места ни да се лежи. Остављена су нага, на хладноћи, киши или снегу. Велики број деце је преминуо у таквим условима. Док су један број деце убијали хрватски кољачи кад год би им то пало на памет. Римокатоличке часне сестре су тровале ту децу обично раствореном каустичном содом. Један део деце је одузет мајкама и послан у посебан логор за истребљење мале деце. Међународна комисија за истину о Јасеновцу је утврдила да су два од свака три римокатоличка свештеника, од којих је већина припадала Фрањевачком реду лично били убице, мучитељи или предводници група које су вршиле убијања. Према америчким изворима, више од 1400 римокатоличких свештеника у Хрватској су лично убијали. Римокатолички бискупи и надбискупи, па чак и папа Пије не само да су знали за зверства која су чинили њихови свештеници, већ су помагали убице, давали им унапређења и награде. Политика државе Ватикана и римокатоличке цркве је била да се искорене Срби и остали некатолици Јевреји и Роми. Ниједан римокатолички свештеник никада није био кажњен чак ни за убиства и силовања мале деце, за вађење нерођене деце из утроба мајки, за силовање малих девојчица, силовање младих жена, за мучење жена које су биле скинуте наге да би их перверзни свештеници и други Хрвати могли да гледају. Животињско понашање римокатоличких часних сестара према малој деци тешко може да се разуме. Имале су обичај да разбијају главе деци ударцем о зид, да им откидају руке или ноге и да их задављују голим рукама. Помагале су при клању мале деце, тровале их и остављале да умиру без хране воде. итд. Све ово што сам рекао до сада може многима изгледати као резултат моје болесене маште, или пак као резултат неке злочиначке намере да оптужим Римокатоличку цркву Хрватске за вршење невероватних злочина. Због тога сам приморан да вам изложим известан број сведочења жртава које су на неки начин успеле да преживе, затим известан број сведочења римокатоличких свештеника који су лично чинили злочине мучећи жртве и убијајући их, па су то бележили у својим дневницима, или су пак говорили приликом суђења после Другог светског рата. Требало би ми много сати или дана и недеља да изнесем све до чега је успела да дође Међународна комисија за истину о Јасеновцу, па ћу зато да изнесем само мали број ових сведочења. У својој књизи “Српска младеж среза Перушић, жртве геноциде 1941 до 1945” Дане Ластавица цитира писмо једног официра италијанске војске који је рекао следеће: “Шта су им учинили ови несретни Срби? Да ли је људски да се ваде нерођена деца из утроба мајки, па да се онда вешају на зид са натписом: Српско месо – један динар килограм”. “Убили су очеве те деце… истерали су српске мајке са децом из њихових кућа и домова, да би одмах Хрвати, укључујући и њихову децу пљачкали имовину својих суседа… Ти Хрвати су отимали малу децу из загрљаја мајки и разбијали њихове главе држеци их за ноге, о дрвеће и камење, да би их затим бацили у јаму”. Душан Бурсаћ у својој књизи “Анђели у паклу” је написао да су, на основу својих истраживања у 365 села у подножју Козаре, Хрвати убили 23 858 деце од једног дана до 14 година старости. А према подацима Савезног завода за статистику убијено је уствари 73 360 деце. Исти овај аутор у својој књизи о Хрватском геноциду против Срба 1941. до 1945. године пише на 26 страни како су римокатоличке часне сестре тровале српску децу. Једна друга жртва хрватског терора, која је посматрала када су јој поклали целу вишечлану породицу, а која је успела да преживи, госпођа Зорка Делић-Скиба дала је ужасан опис свега што је преживела када су јој побили целу породицу. Њу је вукла за косу римокатоличка часна сестра која је покушавала да истакне њен врат да би је убица Хрват лакше заклао. Она га је међутим гледала директно у очи, па он није успео да заврши клање. Само ју је засекао и бацио у масовну гробницу. Она је описала тај догађај у својој књизи “Спасле ме умиљате очи”. На 4. Међународну конференцију о Јасеновцу дошла је госпођа Зорка Делић-Скиба и показала аудиторијуму ожиљак на њеном врату. Недавно се појавио известан број жртава којима су Хрвати одсекли три прста десне руке да не би многли да се прекрсте на православни начин. Показали су своје осакаћене руке. Егон Бергер у свом сведочењу “За будуће генерације да се сећају” написао је следеће: “У току лета 1942. године, сваки дан, људи, жене и деца превожени су у Градину да би били побијени. Тада је 45 000 Рома изгубило живот. У току 1942. године више стотина хиљада невиних људи побијено је у Градини… Српска, Јеврејска и Ромска деца довожена су из 1107 места да буду убијена у Јасеновцу.” У својој књизи “Искорењено породично стабло Данонових” Цадик Данон који је био лично сведок мучења и клања жена и деце написао је: “Отимали су децу од мајки на најгрубљи могући начин. Вриска деце и мајки је била узасна…децу су доводили до ивице масовне гробнице. Убица би хватао једно по једно дете и разбијао му главу чекићем, а затим бацао тело у раку. Све то је он (Данон) заједно са другим заточеницима посматрао са растојања од око 30 метара.” У књизи “Највећи злочини данашњице” Др.Драгослав Стијаковић на више од 500 страница описује злочине Хрвата и Муслимана, наводећи имена мучитеља, убица, силеџија као и имена жртава и места где су жртве сахрањене. Најужаснији је опис клања трудних жена из чијих су утроба вађена нерођена деца која су такође клана, или пак описи силовања малих девојчица, ученица из школа и младих жена. Све те злочине су чинили обични људи Хрвати и Муслимани. Радомир Булатовић, пишући у књизи “Концентрациони логор Јасеновац” даје јасну слику клања мале деце старе од 6 месеци до 6 година коју су секли напола у Враногорску 30. августа 1941. године. Он је такође био сведок када су 1941. године покупили 700 јеврејске деце из Осјека и послали за Аушвиц. Клање деце у Сиску је вршено од 3. августа 1942. године и трајало је до 8. јануара 1943. године. У својој књизи “Независна држава Хрватска” Васа Казимировић наводи известан број коментара у извештајима немачких официра. На пример: капетан Глез фон Хорстено (Glez von Horstenau) је написао 14. јуна 1941. год.: ”На животињски начин они су убијали чак и новорођену децу… многа деца и жене су лежали на голом камењу… голи скелети… командант логора је свирепа животиња… силовали су жене, мучили их и убили на крају.” Ј.Вуст (J.Wuescht) у својој књизи “Jugoslavien und das dritte reich” написао је да су Хрвати убили 11 194 деце испод 14 година старости у подручју Козаре… У Шушњару су Хрвати затворили у једну колибу 20 деце и живе их спалили 14. септембра 1941. године. 4. августа 1941. године Хрвати су силовали девојчице терајући њихове мајке да то гледају…” Пишући о злочинима Хрвата Душан Бабић је описао да је 5. логор у Јасеновцу служио за истребљење мале деце и у њему су деца била подељена на четри групе. У првој групи су била новорођена деца до једне године старости, у другој групи су се налазила деца од једне до четри године, у трећој групи су била деца старија од четри године, а у четвртој оболела и изнемогла деца. Процењено је да је више од 75 000 деце изгубило живот у том логору. Једну веома значајну књигу објавио је недавно хрватски писац Ђуро Затезало. Написао је следеће: ”Хрватска усташка држава, све њене агенције, од организација усташа, политичких, војних и полицијских органа до државне администрације, судских власти и других органа вршили су организовани геноцид.” Србе и Јевреје су доводили уз помоћ државне војске и полиције, као и органа партије на власти да би били убијени. Заточење и уништавање људи у концентрационим логорима далеко пре него што је држава “легализовала” тај сyстем уништења 25. новембра 1941 год. Људе, жене и децу хватали су у њиховим домовима, на пољима, на њиховим радним местима, у црквама, на сахранама, по школама, на екскурзијама па су их све мучили и убијали на најзверскији могућ начин само зато што су били друге вере или народности. Истовремено су вође Комунистичке партије говорили да: ”Ти злочини вређају осећања хрватског народа и потстичу мржњу између братског српског и хрватског народа… Тако на пример када су чланови Пропагандног оделења Комунистичке партије у Карловцу написали чланак о масакрима Срба, изведени су пред Партизански Преки Суд, осуђени на смрт и погубљени 13. и 14. јула 1941. годне. Значајну улогу у ширењу усташтва и јачању организације устача имала је римокатоличка црква, а нарочито “Католичка акција” као и организације “крсташа” итд… Загребачки надбискуп Алојзије Степинац разаслао је 28. априла 1941. године циркулар у коме поздравља успостављање Независне државе Хрватске и то не само као син хрватског народа већ и као представник римокатоличке цркве… Хрватска мора да претставља чист животни простор само за Хрвате… Србе и Јевреје треба истребити јер су они највећи непријатељи хрватског народа, па за њих нема места у Хрватској.”
Према америчким изворима више од 1400 римокатоличких свештеника и часних сестара лично је убијало, клало, тровало, мучило и насилно покрштавало у католицизам Србе, Јевреје и Роме. Др. Милан Булајић, покојни први координатор Међународне комисије за истину о Јасеновцу прикупио је имена 1171 ромокатиличког свештеника који су лично убијали.
Уопште није могуће навести овде све оне злочинце који су вршили убијања. Ја ћу овде да поменем само неколико имена: Фра Драгутин Кукољ; Фра Никола Машић; Фра Јосип Бујановић – поп Јоле; Фра Миховил Марбер; Фра Стјепан Габрић; Фра Крсто Јелинић; Фра Љубо Магаш; Фра Владимир Ступарић; Фра Јосип Банић; Фра Грга Старчевић, и преко 1100 других католичких свештеника. Др Никола Николић, лекар Хрват и заточеник јасеновачког логора у својој књизи “Јасеновачки логор” описао је многе злочине Фрањевца Томислава или Вјекослава Филиповића или Мајсторовића, који је обучен у одежду католичког свештеника својом руком клао малу децу. И Фратар Др. Срећко Перић је стојећи на олтару своје цркве говорио: ”Хрвати, идите и покољите све Србе, али прво убите моју рођену сестру која се удала за Србина. Када завршите клање вратите се у цркву и сви ће вам греси бити опроштени”. Тога дана, 20. августа 1941. године, висе од 5000 Срба је изгубило живот. Фратар Петар Берковић у свештеничкој одежди убијао је Србе револвером. У писму које је послао једном министру у влади Хрватске, које је нађено после свршетка рата описао је детаљно злочине које је извршио. Италијанске новине “Ил Темпо” објавиле су 1. маја 1941. да је Фратар Симић дошао код италијанског генерала, команданта дивизије Сисари и рекао му да га је влада Хрватске овластила да преузме грађанску управу. Рекао је да му је најважнији задатак да побије све Србе и то што брже.Такође је рекао да је добио идентичан налог од Римокатоличке цркве из Рима. Велики број римокатоличких свештеника је био у сексуалном погледу перверзан. Уживали су да скидају жене голе, да их гледају, да их муче, да их силују, а потом да их убијају. Неки од њих су силовали чак и мале девојчице и ученице из школа, па их потом убијали. Силовали су жене и приморавали их да посматрају силовање њихових ћерки. Ово је забележено 4. августа 1941. год. Дане Ластавица такође описује силовање девојчица док су њихове мајке морале то да гледају. За време саслушања у Суду по свршетку рата фратар Јозо Боровац је признао да је приморао госпођу Стојанку Булат да држи своју тринаестогодишњу ћерку Милеву док ју је силовао. Надаље, рекао је да су учитељицу госпођу Стану Арнаут силовали њени ученици Хрвати. Фратар Јозо Фелиновић је у своме дневнику записивао имена жена које су силоване, датуме када су силоване и имена Хрвата који су их силовали. Др Драгослав Стијаковић је написао да су животињске злочине против Срба чинили обични људи Хрвати, сељаци, радници, занатлије, трговци, чиновници, интелектуалци итд., па чак и њихова деца стара од 8 до 10 година . У Госпићу су према писању овог аутора најсвирепији били ученици учитељске школе. Редовно су приморавали девојке да се скину наге тако да би свако могао да их гледа. Потом су хрватски војници силовали по жељи те девојке. Наге девојке су примораване да служе хрватске војнике. Силоване су чак и девојчице старе 10 до 15 година. Сва силовања су вршена јавно, тако да је свако то могао да гледа. Дечаци су приморавани да силују своје мајке. Родитељи су приморавани да посматрају силовање њихових ћерки. Узимали су невиност девојчицама старим 14 година и мање. Није могуће изнети сва документа и све пописе жлоцина обичних људи Хрвата и њихових римокатоличких свештеника, али Међународна комисија за истину о Јасеновцу чува сва та документа. Наша је дужност да истражујемо, да проучавамо и да говоримо истину да би спречили садашње генерације Хрвата да поново под утицајем римокатоличке цркве мрзе све оне који не припадају тој цркви. Морам да признам да ми је јако тешко што сам био приморан да вам кажем све наведено. Мислим да бих надаље требао да будем више позитиван. Међународна комисија за истину о Јасеновцу инсистира да се обаве нова, систематска и мултидисциплинарна истраживања огромног броја масовних гробница у Доњој Градини и Јасеновцу. Већина предмета и докумената који су чувани у Музеју у Јасеновцу уништили су Хрвати у току прошлог градјанског рата. Нови музеј који је подигла Хрватска не говори ништа ни о убицама ни о жртвама. То је лажни приказ Хрватског геноцида против Срба, Јевреја и Рома. Сви трагови јасеновачких логора су уклоњени, па је цео простор сада једна празна пољана. Треба подићи нови музеј у Доњој Градини у коме би посетиоци могли да виде како је јасеновачки логор изгледао. Изложба у музеју треба да приказе истину и да привуче пажњу на страдања Срба, Јевреја и Рома. Такође се мора инсистирати да Хрватска држава исплати компензацију жртвама или њиховим наследницима. Познато је да су Хрвати отимали од жртава све што су поседовали. Огромна количина златника, накита, златних зуба итд. отета од жртава послана је у Ватикан да би се платило пребацивање хрватских злочинаца у САД и земље Латинске Америке после свршетка рата. Највећи део тога злата припадао је Јеврејима и Ромима. Удео Срба је био знатно мањи, али ипак значајан. Наша је дужност да кажемо истину свакоме, о злочинима геноцида који су починили Хрвати. Пета Међународна конференција о Јасеновцу одржана прошле године по први пут је донела Декларацију о геноциду Независне државе Хрватске против Срба, Јевреја и Рома у току Другог светског рата. Декларација је написана на 8 језика и већ је разаслана у све делове света. Познати филмски уметник и продуцент господин Спасоје Јовановић управо снима полу-документарни филм и серију телевизијских емисија о Јасеновцу. До сада је већ успео да сними сведочења великог броја жртава која ће бити укључена у филм. Њему је потребно још 40 000 долара да заврши тај пројекат. У Доњој Градини ће бити подигнута црква са великом криптом за смештај остатака скелета који су избачени на површину гробница. Градња ће почети овог месеца. Познати архитекта из САД, господин Отон Урбан је управо завршио планове за изградњу цркве. Он је православац, који је већ изградио низ цркава у Србији и у САД. Међународна комисија за истину о Јасеновцу би јако желела да се пружи помоћ Фонду “Др. Милан Булајић“ за истразивање геноцида из Београда. Њима је преко потребна помоћ за остваривање својих пројеката. Најлепше вам захваљујем на стрпљењу и пажњи. Напомена: Предавање за српску заједницу у Киченеру било је 27. априла, у Торонту 29. априла за српску заједницу, и у Торонту 30. априла за Јевреје и Роме. Проф. Др Србољуб Живановић, Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу и Председник Фонда “Др Милан Булајић” за истраживање геноцида, Београд. |
| < Претходни | Следећи > |
|---|
