Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

Од тада све исто – антисрпство Европе на првом месту

Андре Бар: "Свети Сава, слава и гусле", издавач: "Бели Анђео", Шабац, 2003, репринт издања из 1906. године 

 

            Француски историчар с размеђе деветнаестог и двадесетог столећа Андре Бар је истраживао политику великих европских сила и Турске на Балкану и мора му се признати да је схватио њену суштину. Да то није тако, не би у поднаслову свога дела невео да је на делу: "Верска агресија Аустрије и Римске цркве на православне у Босни и Херцеговини од 1878. до 1903. године". Ова одредница одише савременошћу више него билокоји научни закључак данашњих аналитичара геополитике великих сила на Балкану, посебно истраживача разбијања бивше Југославије и прилика у постдејтонској Босни и Херцеговини. Колико је Андре Бар, по својим запажињима пре једног столећа, наш савременик, види се и по његовом закључку шта ће се десити с најмногобројнијим балканским народом ако европска антисрпска политика (преко Аустрије) буде дала резултате у Босни и Херцеговини. Он једноставно наводи:

"Када у Босни и Херцеговини изумре православље, тада ће бити и крај српске идеје".

 

 

А да је мисија Аустрије у Босни и Херцеговини претпостављала нестанак православља, Андре Бар документује и наговештава да ће се то постићи несметаним (од Европе) насртањем Аустрије и Римокатоличке цркве на корене српства. У првом реду, на његову духовну и културну традицију. Тај паклени план је овако сажео:

            "Доиста, католички мисионари поступају у земљи с оном спокојном суровошћу која настаје из уверења да неће бити кажњена".

          

ПРВИ КОРАК – РАЗБИЈАЊЕ СРПСКОГ ТКИВА ПО ВЕРСКИМ ШАВОВИМА

            Андре Бар је зналац прилика у српским земљама. Кад је ово дело штампано у Београду 1906. године, светлост дана је видела и његова књига: "Мајска револуција у Србији". Зато, с потпуним поверењем, треба да прихватимо његова стручна сведочанства о аустријској управи у Босни и Херцеговини, без обзира што су она (сведочанства) истоветна мишљењима која се данас приписују "српским митоманима" или "српским поборницима непостојеће завере против српског народа". Чињеница да је у питању француски историчар, помоћиће многима да наше данашње неприлике посматрају и са историјске тачке гледишта, а не да се тог поступка клоне – под утиском често понављане сугестије (ових година) "да се треба окренути будућности, а не прошлости". Француски историчар заслужује пажњу и због тога што је његова домовина (Француска), од 16. столећа, подржавала турско господство на Балкану и, касније – у деветнаестом столећу, ширење германских држава на исток и југоисток Европе. У првом случају, Француској је одговарало да Турска омета Аустрију (сталним ратовањем на њеним границама) и да Аустрији понестане снаге за освајања прекоморских колонија, а у другом случају да моћну младу Немачку и стару силу Аустрију упути против словенских земаља – чиме би се Француска и Енглеска спасиле од најављеног германског експанзионизма у двадесетом столећу. Андре Бар поступа часно. Не подржава ову стратегију Француске и критикује је да је, с осталим европским силама, омогућила нецивилизацијско обрушавање Аустрије на народ Босне и Херцеговине, с циљем да му избрише из колективне свести исконски српски идентитет.

            Да бисмо схватили ову Барову поруку о аустријском насртају на српство, мора да се ослободимо данашњих заблуда о томе да у Босни и Херцеговини живе три народа (Срби, Хрвати и Бошњаци). У Барово време, наука је признавала да је то један – српски народ. С тим сазнањем је Аустрија увела своју управу у овој српској покрајини и предузела све да српски народ разбије на три дела – по верским шавовима. То је подразумевало и потоњу међусрпску (паклену) заваду. Андре Бар нас упознаје да су се обриси тог ђавољег посла (међусрпске поделе) назирали 1878. године – приликом уласка аустријских трупа у Босну и Херцеговину. То значи да је Аустрија, већ на почетку свог господства у Босни и Херцеговини, убирала плодове свог ранијег деловања међу Србима, углавном преко језуитских и фрањевачких католичких редова. То деловање је дало резултате, јер Срби католици нису учествовали у борбама против окупаторске аустријске војске, док су Отаџбину бранили Срби муслимани масовно и Срби православни делимично. Андре Бар овако описује тај рани аустријски загрљај Срба католика – да би се одвојили од својих саплеменика исламске и православне вере:

            "Аустрија, католичка сила, под високом духовном и црквеном управом језуита, није имала нимало да се плаши од српског становништва католичке вере, кога је, уосталом, било мало, и што се она нарочито спремала да га обаспе разним привилегијама".

            После овог првог (успешног) засецања српског ткива - по католичком шаву у Босни и Херцеговини, Аустрија ће засећи и по исламском, одвајајући муслимане и католике од православних саплеменика и припремајући од прве две групе непријатеље трећој – православној. Резултате тог пакленог плана, видећемо у Другом светском рату кад су муслимани и католици извикивали своју припадност неким другим нацијама, а не српској и кад су саплеменике православне вере осудили на биолошко истребљење. Андре Бар нас упознаје да је Аустрија то национално отуђење Срба муслимана спроводила мало теже од оног код Срба католика, али је и ово своје колонијално прегнуће, како смо видели у двадесетом столећу, ставила на чврсте темеље. Он ће то овако објаснити:

            "Ни Срби муслимани нису јој изгледали сувише опасни. Њихово незнање и њихов обичај да све, што се догоди, приписују судбини, допринели су да су они били погоднији елемент за робовање. Аустрија је, такође, знала да би, с једне стране, ласкајући њихову поносу, а с друге, поштујући њихову веру, могла увек одузети другом руком, оно што би првом морала (им) дати".

            Француски историчар проницљиво закључује да ће се Аустрија суочити једино с отпором Срба православне вере у Босни и Херцеговини. Овако је написао пророчке редове о томе, истичући да је Аустрија потценила православну верску заједницу босанскохерцеговачких Срба:

            "Остају још православни Срби. Они су били страшни из два разлога, прво због своје вере, која је супарница католичкој, затим, због свога националног духа, који је био прожет тежњом за независносшћу, и који је, уосталом, постао доста осетљив због тога што су се јасно уочиле стварне аустријске намере о Босни и Херцеговини. С њима се није могла играти дволична улога".

            Андре Бар, пре сто година, схвата стратегију разбијања Срба по религиозним шавовима много боље него данашњи српски аналитичари историјских збивања у последња два столећа. По њему, та аустријска стратегија претпоставља нецивилизован поступак према представницима све три верске заједнице Срба у Босни и Херцеговини и није уперена само против православног становништва, како би се то могло (површним посматрањем) закључити. Јер, довести у непријатељство три групе истог народа, спремних на међусобни рат до истребљења, не омогућава заштиту ниједној. Андре Бар то изврсно схвата и овако објашњава:

            "Успех јој је (Аустрији) могло осигурати само једно средство: систематско гоњење староседелаца. Аустрија се, ниједнога тренутка, није устезала. Њена управа постаде права метода дивљаштва, глобљења и терора, а њена политика стално пркошење цивилизацији; њен начин поступања – глад и убијање. И, доиста, морална и материјална пропаст, уништавање српског живља на овом крају Балканског полуострва, то је стварно дело - којем је Аустрија посветила сву своју енергију, то су благодети цивилизације, помоћу којих ће она Босну и Херцеговину германизовати...".