| Ковач: Бошњачка политика тера Србе из Сарајева |
|
|
| Среда, 04 април 2012 | |
|
Секретар Министарства за људска права и избеглице БиХ тврди да је у некада другом по величини српском граду Сарајеву пред сам рат живело око 160.000 Срба, а данас их има, максимално, око 8.000
Сарајево – „И у које год доба дана и са кога год узвишења баците поглед на Сарајево, ви увек и нехотице помислите исто. То је град. Град који и дотрајава и умире, и у исто време се рађа и преображава”, записао је својевремено нобеловац Иво Андрић, описујући дојмове које овај град оставља на све који га посете.Андрић тада није ни слутио да ће доћи време када ће слика града на Миљацки изгледати потпуно другачије. Међутим,данашње Сарајево је град у којем више нема ни „духа” ни „комшилука”, ту столетну сарајевску вредност заменило је етничко чишћење и нетолеранција према другима и другачијима.На лепоту некадашњег суживота, уважавања и међусобног поштовања још подсећају само цркве, џамије и синагога.
Многи кажу да је више лицемерно бранити Сарајево и његову мултиетничност која „пада” већ на првом институционалном нивоу.
Аналитичари неретко истичу да су „узалудни” покушаји Сарајева да живи од чињенице да је главни град, ако се из њега и данас, 20 година од завршетка рата, исељава и оно мало Срба који сууспели „одупрети” се смишљеном и организованом протеривању са својих вековних огњишта. „Политика је још увек доминирајући проблем и то је оно што и ово мало Срба тера из Сарајева”, каже секретар Министарства за људска права и избеглице БиХ Драго Ковач, наводећи бројеве који поткрепљују стварност коју ће, убеђен је он, потврдити и наредни попис становништва у БиХ. Ковач напомиње да је у некада другом по величини српском граду, Сарајеву, пред сам рат живелооко 160.000 Срба, а данас их има, максимално, око 8.000. Он тврди да су Срби у Сарајеву грађани, „не другог него трећег реда” и да због „системске” институционалне опструкције сарајевских власти, боље рећи бошњачких, више и нема Срба који би желели да се врате у свој родни град. „Постоји реална опасност од потпуног нестанка Срба са половине данашње БиХ”,упозорава Ковач. Тврдњи да су Срби „трећеразредни” грађани Сарајева и да „немају” ни статус мањине наш саговорник додаје и чињеницу да се у овом граду „ниједне” новине не штампају на ћирилици, да је рађање српске деце у домену статистичке грешке, да се годишње у црквама на подручју Сарајева обави четири до пет крштења, а венчања једно или ниједно. „Срби не могу добити посао, нема их на руководећим местима, онемогућено им је да буду бирани, како у федерални парламент, тако и у све друге органе. У Кантону Сарајево ради свега два одсто Срба”,наглашава Ковач. Обнова порушене српске имовине на подручју Федерације БиХ, у Сарајеву посебно, и однос тамошњих власти према том питању, уз све већ поменуто, прича је у којој су Срби понижени.„Министарство за људска права и избеглице БиХ је још 2008. године издвојило око четири милина марака за обнову око 200 српских стамбених објеката у Сарајеву.У општинама Нови град и Центар није ни до данас обновљена ниједна кућа”,тврди Ковач. Колико је Република Српска урадила на повратку то говоре бројеви.Она је из свог буџета у последњих пет до шест годиназа повратак Бошњака и Хрвата у РС издвојила више од 65 милина марака, док је ФБиХ у истом том периоду за повратак Срба обезбедила тек око три милиона, иако је број оних који су се изјаснилиза повратак у РС, односно ФБиХ готово изједначен, око 15.000. „Само у последње две године РС издвојила је око 10.000 милиона марака, а Федерација БиХ ниједну марку”, додаје Ковач и парафразира Андрића да је Сарајево град који се и дефинитивно „преображава” у једнонационални. Душанка Станишић објављено: 02.04.2012. |
| < Претходни | Следећи > |
|---|
