Институт за истраживање српских страдања у XX веку

I

Завереници ћутања, користећи актуелни терор над Србима, не желе да се свет суочи са чињеницом да староседеоци Срби, на Косову и Метохији, имају епископију стару 1080 година са близу 1.500 хришћанских сакралних споменика.

Завереници ћутања, користећи актуелни терор над Србима, не желе да се свет суочи са чињеницом да европски историчари и европски картографи (Dulcerto 1339; Wavasori 1539; Di Val 1663; Cantelli 1690) никада у територију Албаније нису уписивали област српског Косова и Метохије. Ова регија Старе Србије никада није била посебна територијална јединица, већ у хиљадугодишњој историји саставни део духовног, културног и државотворног српског суверенитета.

Завереници ћутања, користећи актуелни терор над Србима, не желе да се свет суочи са чињеницом да 1610. барски бискуп Марин Бицај наводи да на Косову и Метохији живе православни и римокатолички хришћани и нешто Турака. Албанце (односно Шиптаре како они сами себе називају) барски бискуп не помиње.

Царство лажи фабрикује приче о угрожености људских права албанске мањине на Косову и Метохији, иако су први помор староседелаца Албанци-муслимани извршили још 1574. између Ђакова и Скадра – пошто се Турци служе Албанцима у овладавању Србијом и насељавају их, од 15. века, у места својих утврђења.

Царство лажи фабрикује приче о угрожености људских права шиптарске мањине на Косову и Метохији, иако су хришћански Срби, вековима изложени бестијалном терору исламских фанатика заштићених истоверском Турском империјом, били приморани на две сеобе између 1683. и 1739. Да је царство лажи саздано као кула од карата сведоче присилна „турчења“, рушења хришћанских споменика, паљења шума, сакаћење стоке, присилно исељавање, ритуална убиства и геноцидна мржња према Србима која траје до наших дана: стари конак Пећке патријаршије, од 2.000 квадратних метара, спаљен је 1981, Данило Милинчић је убијен пред мајком 1982, Ђорђе Мартиновић набијен на грлић флаше 1985.

Царство лажи, међутим, не може да порекне једносмерно историјско искорењивање Срба о чему Европа има потврда:

 

– О албанским насиљима у Старој Србији (област Косова и Метохије) српска влада је за тек основани Међународни суд у Хагу (1898) проследила обимну документацију о злочинима предоченим Тефик-паши, ондашњем министру иностраних дела Турске, која је овај део Србије држала под својом влашћу до 1912. године.

– Понављање монструозних злочина није се мењало ни у једном времену: 1899. Стојку Милутиновић, из Вучитрна, Албанци су силовали у присуству њено двоје деце; 1908. Албанци су убили Јоса Радића и његову одсечену главу донели у Пећ где су се албанска деца куглала са одсеченом главом; 1943. су Душана Ђајића и Неђу Видачића, из села Грболе, убили на зверски начин и одсекли им полне органе; 1988. Савку Дујић је убио албански кабадахија на радном месту у Косовској Витини, ударцем тањира у главу.

– О хиљадама злочина албанске односно шиптарске мањине сведоче архиве српских манастира на Косову и Метохији, страни аутори, документа српске владе, извештаји Српске православне цркве, извештаји српских конзула до пред Први светски рат и молбе Синода Српске православне цркве, од 1950. до 1990, Државној комисији за верска питања и другим институцијама у комунистичкој Југославији.

Царство лажи, најзад, фабрикује приче о угрожености људских права шиптарске мањине на Косову и борби међународне заједнице за њихова аутономна права – иако су Косово и Метохија још 1945. проглашени за територијалну јединицу, 1946. за аутономну област, 1963. за аутономну покрајину, па је чак 1974. Косову додат „конститутивни“ елеменат федерације. Уставном реформом 1989/1990. аутономија ове области је сведена на статус аутономних јединица у европским земљама.

 

Порицањем истине НАТО алијанса и САД се залажу за етничку албанску државу на Косову и Метохији – придружујући се расистичкој и антиевропској одлуци Народне скупштине државе Албаније од 23. 10. 1991. која је признала „Републику Косово“.

Порицањем истине, и стављањем на страну шиптарске такозване Ослободилачке војске Косова, НАТО алијанса и САД не руше само све одредбе међународног поретка (атак на суверенитет Србије и Југославије) већ подржавају сепаратизам и тероризам – супротно одлукама самита у Лиону и у Паризу 1996, уместо да се на нивоу међународне конференције права Шиптара  у Србији решавају заједно са правима Срба у Хрватској.

Порицањем истине – да се са Косова само Срби селе, да на Косову друштвену збиљу одређује шиптарско-албански терор – НАТО алијанса и САД показују да им је геополитика важнија од уништавања српског, древног европског народа, за кога још турски катастарски дефтери, у 16. и 17. веку, доказују да су Срби хришћани већина на Косову и Метохији, као што за 18. век то потврђују папски нунцијат и бечки архив.

Народи Европе, након поразног искуства два светска рата и идеолошког тоталитаризма: комунизма и фашизма, имају право на политички разум и владавину права – а они морају поштовати вековне патње српског народа и спречити да после етничког чишћења Срба у Хрватској уследи етничко чишћење Срба на Косову и Метохији.

Народи Европе, након поразног искуства два светска рата, имају право на политички разум и владавину права – а они морају уважавати чињеницу да је српски национ био већина на Косову и Метохији до Другог светског рата. Фашистичка Италија и Немачка, заједно са албанским квислинзима, протерали су око 100.000 Срба са Косова у периоду 1941–1944. и населили исти број Албанаца из њихове матичне државе.

Народи Европе, након поразног искуства са два тоталитаризма: комунизмом и фашизмом, имају право на разум и владавину права – а они морају узети у обзир да је комунистичка Југославија 1945. законом забранила протераним Србима повратак на њихова огњишта на Косову и Метохији, а да је Тито, 1945. амнестирао све злочинце албанске мањине. Етничко чишћење је настављено у окриљу коминтерновског гесла: Слаба Србија – јача Југославија. Тако је и било могуће да се само између 1968. и 1988. присилно исели 200.000 Срба са Косова и да на санкционисање грађанске непослушности, после 1992, „албанска“ мањина одговори новим терористичким бестијалностима и стварањем концлагера у местима Клечка, Глођани и Волујак.

Народи Европе знају да Срби никада у историји нису угрозили ниједну европску државу али не знају, у име некаквих општих интереса, да њихову децу трује албанска нарко-мафија која у спрези са појединим владама тежи стварању друге исламске албанске државе у Европи.

II

Албанија или ко скрива истину

Последњи је час да се заустави вишевековни етноцид и државна асимилација обесправљених и незаштићених Срба у Албанији. Заговорници владавине права у томе виде испуњење цивилизацијских тековина као што у томе осведочавају демократизацију албанске нове државе и њеног сврставања у заједничку фамилију европских народа.

Нова политика у Албанији не може се свести на помирење две албанске групације – Тоска и Гега – као и вера, муслиманске и католичке, већ мора доживети суштински преображај прекидом политике државног терора и брисања вишевековног постојања и битисања словенског и грчког становништва на њиховим староседелачким огњиштима.

Ново руководство, под потпуним надзором међународне заједнице и организације УН, мора да спроведе слободно национално и верско изјашњење, како би ове незаштићене заједнице оствариле сва своја национална и верска права, која су фалсификатом о броју укинута. Утолико евроамеричка коалиција мора да узме у разматрање и следеће чињенице.

Тражимо одмах отварање забрањених и затворених школа у српским и горанским селима по свим стандардима Европске заједнице! – али и обнављање рада на српском језику Гимназије у Скадру.

Тражимо одмах пуну слободу Србима на верско исповедање и одржавање православних служби односно стављање српских верских објеката (2 манастира и 24 цркве) под јурисдикцију Српске православне цркве.

Тражимо обнову Немањиних, Милутинових и Душанових српских краљевских и царских задужбина под покровитељством Српске православне цркве и контролом и подршком УНЕСКО-а, јер су културна баштина човечанства.

Баш зато што Шиптарима у Србији нико и никада није одузео аутономију (верска, културна и грађанска права) – на установљеној Конференцији о српско-албанским односима требало би дефинисати границе српске аутономије у Албанији. Права Срба су у Албанији поништавана декретима (број 5339 и 5354 из 1975) као што су им, насилно, мењана имена. Од 1950. године власт у Албанији руши српске верске објекте и мења географске називе и имена места у којима Срби живе.

Област данашње северне Албаније је историјска област српског народа, јер на територији од Скадра до Драча (и реке Црног Дрима), све до Београда (Берат) и Авлоне – они живе од раног средњег века. Скадар је од IX века престони град Доње Зете (Скендерије). Пећки патријарх је посебном повељом признавао духовну власт митрополита који су као егзарси пећког трона носили титулу архијереја приморског, брдског, црногорског и скендеријског. Код Скадра је Стеван Црнојевић, 1474, победио Сулејман-пашину војску и нанео један од највећих пораза Отоманској империји.

Српски цар Душан је управљао целом Албанијом а српски војвода Милета, са седиштем у Авлони, управљао је Албанијом од 1396. до 1419. године. Балшићи су управљали северном Албанијом, и престони град им је био Скадар којим су Срби управљали до 1479. године.

Први српски саветитељ, Јован Владимир (X век) живео је на територији данашње Албаније, и као владар столовао у Скадру, Елбасану и Преспи. Најпознатији устаник из Албаније, Ђорђе Кастриотић Скендербег (кога албанска историја кривотвори), преведен је у ислам у 8. години када се у цариградском сарају султана Мехмеда I и нашао као жртва „данка у крви“. Ђорђе Кастриотић Скендербег (1405–1468) у европској историјској традицији егзистира као Србин, што сведочи и аустријски конзул Ј. Г. Хан – сигурно не из србофилских разлога. Православни родитељи Ђорђа Кастриотића су се звали Иван и Војислава, а он је имао пет сестара (Марија, Влајка, Ангелина, Јела, Мамица) и три брата (Станиша, Репош, Константин). Турци су, у знак одмазде, исекли и разбацали тело Ђорђа Кастриотића сахрањено у православној цркви св. Николе у Љешу.

Због свега изреченог Срби с правом траже заштиту од скрнављења и затирања гробишта! Посебно заштиту и обнову свих спомен-костурница и обележја страдања српских војника у Првом светском рату на територији Албаније.
Истозначно, тражимо одмах доношење закона о повраћају имовине, земље и кућа одузетих Цркви и Србима из политичких и шовинистичких разлога!

У том смислу веома је важно, а у складу с владавином права, укинути државна акта о албанизацији српских, цинцарских и горанских имена у личним документима и исправљање њихове вишедеценијске примене!

Тражимо одмах враћање преименованих историјских грчких и словенских топонима (река, језера, планина, долина, села, градова, области).

Тражимо одмах отварање архива свих логора (италијанске управе 1941–1943. и политичких логора од 1948) у које су смештани првенствено Срби и Цинцари и пуну информацију међународног суда о размерама злочина почињених у њима!
Тражимо одмах пуну културну аутономију која се манифестује и у покретању листова и у оснивању радио и ТВ програма на српском језику!

Коначно, уместо декларативног заговорања људских права тражимо успостављање обједињене територијалне аутономије српских села северно од старог немањићког пута, на потезу од Светог Јована Медовског (на ушћу Дрима у Медовски залив Јадранског мора), преко Задрима са Скадром и горанских села у продужетку Горе и Опоља под називом Аутономна покрајина Јужно и Северно Подримље, са седиштем у Скадру.


Предраг Р. Драгић Кијук

(Обраћање на протесном скупу у Удружењу књижевника Србије,
 27. априла и 24. маја 1999)
„Беседе о Европи“, Рашка школа, Београд, 2007)