| Алахова реч изнад сваке друге речи |
|
|
| Понедељак, 14 мај 2007 | |
|
Број 57/58
 Да ли је рат у Босни био и верски сукоб? Према подацима којима располаже Миливоје Иванишевић, директор Центра за истраживање ратних злочина над Србима у Босни, велики број зверских напада на Србе се десио управо недељом или на празнике. Он о томе припрема књигу, чији предговор "Корени" ексклузивно објављујуАлахова реч изнад сваке друге речи Пише: Миливоје Иванишевић  Веома се често, кад је реч о не тако давно минулом оружаном сукобу у Босни и Херцеговини, износе бројна, различита, па и противречна, обележја, карактеристике или дефиниције, тог за све учеснике трагичног догађаја. По једним теоретичарима, политичарима и војницима, у сваком случају и учесницима, то је био класичан грађански рат, по другим братоубилачки, по трећим само и чисто одбрамбени, за неке од учесника ослободилачки, а за оне друге учеснике агресорски.
На основу таквих опредељења праве се и разне комбинације и укрштања наведених термина и дефиниција. И свако образложење понуђене оцене, бар на први поглед, звучи логично и неспорно. Највише зависи од тога ко саопштава своје виђење и ко даје оцену и дефиницију. Свака од сукобљених страна, бар по властитом мишљењу и својим доказима, водила је праведан рат. Али, није реткост ни кад се говори и о давно започетом и недовршеном верском рату између три доминантне конфесије. Да ли ту компоненту могу, и у коликој мери, да потврде протекла збивања у раздобљу 1992-1995. године? Одговор и доказе тек треба тражити у будућим истраживањима до којих ће се неминовно доћи у наредним временима.
Ми овом приликом саопштавамо само своје субјективно виђење евентуалне верске компоненте у отвореном муслиманском оружаном походу против српског становништва Босне и Херцеговине у наведеном раздобљу. Повратак ислама Увидом и анализом не малог броја данас доступних докумената и података, од којих су неки тек последњих година дати у јавност, могу се уочити многи сада готово незаобилазни елементи верске конфронтације. Добар део расположивог материјала упућује на закључак да се највећи део рата у Босни и Херцеговини одвијао у циљу остваривања идеја Алије Изетбеговића изнетих у његовој често цитираној и на просторима некадашње Југославије познатој "Исламској декларацији". Тада јавно саопштена намера и жеља да исламизује Босну и Херцеговину и створи чисто муслиманску државу у тој југословенској републици, постала је током рата у исламским државама јавна, а на Западу скривена, идеја у свим његовим потоњим политичким и војним подухватима. Али, да би направио државу по свом виђењу требало је по сваку цену и пре свега створити реалне услове за излазак Босне и Херцеговине из комунистичке и хришћанске југословенске заједнице и обезбедити њену самосталност и међународно признање. (У тој намери крије се главни разлог што није пристао ни на веома ласкаву понуду да буде први председавајући нове, треће, Југославије коју би сачињавали БиХ, Македонија, Црна Гора и Србија.) Следећи проблем је био велики број немуслимана, Срба и Хрвата два хришћанска, истина често сукобљена, народа који би, ако остане затечено стање, чинили више од половине укупног становништва нове државе. Обезбеђење међународног признања, а тиме и самосталности, је захваљујући спољном фактору неочекивано и релативно брзо и успешно решено. Међутим, кад је реч о Србима и Хрватима у БиХ проблем је био знатно сложенији. Па и поред тога основна оријентација Алије Изетбеговића и његових првих сарадника, значи превасходно верског, али и политичког и војног руководства, морала је да буде једноставна и прагматична. Од те две хришћанске заједнице у БиХ, знатно већу и по много чему знатно опаснију скупину чинили су Срби (око 1.370.000 становника) и прво је, по том виђењу нужног радикалног коначног решења, требало њих савладати и подчинити. После тога следио би знатно лакши посао обрачуна са Хрватима (око 756.000 становника). Потом би се и ислам, у лику нове самосталне и међународно признате државе Босне и Херцеговине, могао легално вратити на просторе бивше Југославије, а тиме и на Балкан и у Европу. У тек започетом оружаном походу против Срба у пролеће 1992. године била је изузетно корисна сарадња са предводницима и поданицима римокатоличке вероисповести. Поред вишеструке војне и политичке подршке од стране локалних босанско-херцеговачких Хрвата пред светом је остао прикривени главни мотив муслиманских тек започетих оружаних подухвата и акција. Међутим, с обзиром на различиту верску припадност, а тиме и на различите интересе у Босни и Херцеговини, тај у суштини неприродан савез није могао дуго да траје. После само неколико месеци оружане сарадње и савезништва против Срба почеле су жестоке и немилосрдене међусобне борбе превасходно у крајевима у којима су Хрвати и муслимани чинили релативну вечину и у општинама у којима је после бројних злочина и убистава извршен и изгон српског становништва, а то се пре свега односи на један део Херцеговине, Посавину, средњу Босну... Хоџини записи Муслимани су прекинули дотадашње политичко и војно пријатељство и оружјем кренули у искрено непријатељство против својих савезника Хрвата. И пре тога се видело да све што је хришћанско у БиХ, од обичних верских симбола и реликвија у накиту до историјских и културних здања, па чак и назива улица, предузећа и установа, било сметња муслиманима и њиховом руководству. Они су са подједнаком жестином кренули у разарање и српских и хрватских верских објеката, поготово цркава и гробаља. Мењали су називе улица, предузећа и установа. Њихови војници носили су "хоџине записе" и талисмане који треба да их штите од урока и душмана. Сва литература намењена војсци, велики број наслова са огромним тиражом, често и на арапском језику, била је искључиво верског садржаја. Слично је било и са дневном и периодичном штампом и емисијама на електронским медијима. Међутим, ни Срби ни Хрвати у том погледу нису хтели да им остану дужни. Тамо где је била хришћанска, свеједно српска или хрватска, војна или цивилна, власт веома брзо нестало је прво џамија, а потом не само џамија већ и осталих исламских објеката и обележја. У остваривању својих намера муслимани Босне и Херцеговине и не само они, већ и остали муслимани на просторима бивше Југославије, имали су свесрдну и обилату подршку већине исламских држава, посебно Саудијске Арабије, Ирана и Турске. То је била вишестрана подршка, од политичке и дипломатске оствариване пре свега у оквиру ОУН и осталих међународних организација до непосредне билатералне и конкретне материјалне, финанцијске, војне, техничке и хуманитарне. Не обраћајући посебну пажњу и не увиђајући о чему се заправо ради тим активностима су се придружиле и многе западноевропске државе, а поготово и Америка. Насушна потреба те државе да нађе простор на коме ће компезовати своје непријатељство и сталне сукобе са многим исламским државама дошла је до пуног изражаја баш код нас. Показало се да је Босна и Херцеговина (наредних година то ће постати и Косово и Метохија у Србији) погодан полигон за демонстрацију другачије америчке политике и њен насушни доказ да са многим државама у Африци и Азији није у сукобу због ислама... Последице тих околности су биле готово свакодневно лобирање у америчким институцијама за муслимане БиХ и уз то све обилније сливање новца, оружја, логистичке опреме и америчких војних саветника, али и ратника, муџахедина или светих бораца за веру из безмало свих исламских држава. Помоћ САД и НАТО пакта тим ратницима постала је видљива већ првих месеци после почетка сукоба. Од САД и НАТО-савеза борци за ислам добили су контејнере опреме, хране и лекова... Многи су носили одећу са ознакама тог савеза. Тешко је и данас поверовати да добар део наоружања и остале војне опреме, технике и муниције није потицао из истих магацина. Тринаести имам Алија Муслимани, не само ратници, већ и њихове породице, очеви, деца и жене, цивили, били су поносни на ту подршку. Уз њих је, видело се, био цео свет. То је дало крила Алији Изетбеговићу и његовом војном и политичком окружењу. Ускоро је он својим угледом прешао уске локалне границе и проглашен је за првог европског муслимана и "тринаестог имама", (за хришћане то би значило као за тринаестог апостола), значи "Алаховог изасланика на земљи који води вернике ислама правим путем". На прву годишњицу стицања самосталности Босне и Херцеговине, 6. априла 1993. у Саудијској Арабији добија велику новчану и исламску награду "Краљ Фејсал" за успешно покретање и вођење верског рата, џихада у Европи. Он је први балкански Пророк. Али, као да ни то онима који су га величали није било довољно. Турски лист "Вакит"од 20. јуна 1994. године у детаљном приказивању бројних великих дела новог имама Алије Изетбеговића констатује и следеће: "Ни на Истоку ни на Западу није постојао човек коме је Алах одредио такво знање и историјску улогу... Њега називају краљем исламске идеологије Запада. То је потпуно исправно...". Реч је, као што видимо, о искључиво верским наградама и признањима датим у име Мухамедове вере. Већ у првој фази рата формиране су и посебне војне јединице састављене од страних и домаћих добровољаца или муџахедина који су се хватали оружја искључиво из верских разлога. Ускоро потом почели су пристизати искусни ратници из Авганистана, Кувајта, Судана, Пакистана, Алжира... Дошли су да помогну својој браћи по вери, босанским муслиманима. И то им је био једини мотив. Један од добровољаца, Абу абд ал Азиз ал Халаф из Саудијске Арабије који је погинуо код Теслића, у свом завештању и писму родитељима навео је и следеће: " ... О, родитељи моји, молим Алаха да вест о мојој погибији примите радујући се, јер нећу погинути ради слободе или из патриотизма, нити са икаквим другим лажним циљем. Напротив погинућу, ако Алах буде дао, Алаха ради, уздизања првог стуба ислама ради, да би се ислам ширио и укорјењивао у свету, а закон Алахов и Посланика му, Алах га благословио и спасао, изабран био да пресуђује! А ти, оче мој, знаш да је мученичка смрт за вечни циљ привилегија само оних које је Алах за њу одредио." Као да је горња порука писана у средњем веку из времена верских похода и ратова. Слобода и патриотизам, за шта се у многим државама Европе ратовало и масовно гинуло у претходном веку, за овог исламског ратника у Босни, само су лажни циљеви. Верска признања добили су и многи погинули припадници тих формација и Армије БиХ. Безмало сви добровољци пристигли из исламских држава као и више десетина хиљада домаћих ратника који су у сукобу са хришћанским "неверницима" изгубили животе проглашени су шехидима, светим борцима за Алаха и Мухамедову веру. Сваком од њих подигнут је специјалан надгробни споменик, муслимански "нишан", о трошку државе. А њихове породице добиле су за тадашње услове не малу новчану надокнаду, штедне књижице са по 8000 немачких марака. Ни један оружани подухват муслимана за све време рата још није оцењен као злочин. На десетине хиљада убијених људи и стотине хиљада протераних из својих кућа и имања чак се и не помиње, а камо ли да се карактерише као геноцид или етничко чишћење немуслиманског становништва из Босне и Херцеговине. У раздобљу 1992-1995. убијено је око 35.000 лица само српске националности, а око 550.000, или више од једне трећине Срба регистрованих по попису 1991. протерано је из својих кућа и насеља у којима су живели. Иако је једини разлог за све што им је учињено само њихова етничка припадност, ипак је изостала међународна осуда и за геноцид и за етничко чишћење мештана српске националности. Резоновање муслимана сводило се на то да и Срби и Хрвати имају где да оду и, ако им не одговара исламска држава Босна и Херцеговима, могу да се одселе и пређу у "матичну" суседну државу: Срби у Србију, Хрвати у Хрватску. Муслимани немају где. Од одласка Турске империје са ових простора остали су без матичне државе и свој животни простор и услове за опстанак једино могу наћи у БиХ. Занемарује се, не случајно, најважнија чињеница. И Србима и Хрватима - или другачије, и верницима православне и верницима католичке вероисповести - матична држава је Босна и Херцеговина. И једни и други су ту од памтивека. Насељавали су ове крајеве скоро хиљаду година пре него што је дошло до продора поданика мухамедове вере и тиме исламизације дела локалног становништва. Питање је да ли се издајом предака стиче право на наслеђе њиховог земљишта. Преци данашњих муслимана били су хришћани. Порука реиса Оружани поход муслимана против Срба почео је у до тада незамисливим злочином какав се у Босни и Херцеговини, али и Југославији, није догодио још од времена Другог светског рата и стравичних усташких покоља против свега што је српско у заједничкој хрватско-муслиманској независној држави. У центру главног града БиХ, пред старом православном црквом, бројним сватовима и гостима, муслимани су, не случајно у недељу, на празник Светог великомученика Теодора Тиронског (Месен покладе) 1. марта 1992. године безочно убили српског свештеника Николу Гардовића. Покојник је у цркви присуствовао венчању свог сина. Убица и саучесници нису ни хапшени ни суђени. Све је личило на претходно испланирано и договорено убиство. У том трагичном догађају на симболичан начин испољена су многа наредна збивања у раздобљу 1992-1995. год. У току рата многе нападе на српска села муслимани су планирали и извршили недељом или на неки други православни празник. Првог марта 1992, нешто више од месец дана пре формалног стицања независности и међународног признања, убиством Николе Гардовића муслимани су кренули у отворене оружане акције против Срба. Тада су почела и нова страдања православних свештених лица у Босни и Херцеговини. Многи од њих, који су живи пали у руке муслиманских власти, били су изложени скоро ритуалној тортури у затворима и логорима, а неки су страдали стравичном смрћу из времена исконских хришћанских мученика. У плејади таквих страдалника, чије име не можемо изоставити, је и покојни Недјељко Поповић, такође сарајевски православни свештеник из Трнова. Да ли је протекли рат значио и међусобан верски обрачун и покушај ислама да овлада храшћанским народима у БиХ још ће да се скупљају чињенице које ће да сведоче и за и против. Ми ћемо овом приликом да се осврнемо на писмо муслиманског предводника Реису-л-улеме др Мустафе Церића упућено муфтијама 27. јуна 1995. и његову поруку исписану на централном споменику у муслиманском Меморијалном комплексу или мезарју код Сребренице у селу Поточари. У наведеном писму муфтијама, хаџијама и ефендијама Сејиду Смајкићу, мостарском; Ибрахиму Халиловићу, бањалучком; Хусеину Смајићу, сарајевском; Нусрету Абидбеговићу, травничком; Хафиз Халил Мехтићу, зеничком; Хасану Макићу, бихаћком; Хамеду Ефендићу, горажданском и Хусејину Кавазовићу, тузланском, даје се порука која гласи: "Драге колеге, обраћам Вам се овим писмом с намјером да вас подсјетим да се ових дана у Босни води битка свих битака за ослобођење нашег народа од кривовјерства, зла и неправде. Наша исламска и патриотска дужност је да се активно укључимо у ову Битку свих битака и руком, и језиком, и срцем. Циљ наше борбе је да Алахова ријеч буде изнад сваке друге ријечи и да Алахова права вјера овлада људским срцима. Због тога Вас молим да пренесете на све имаме под вашом јурисдикцијом да се активно укључе у све јединице наше армије, да у својим хутбама потичу људе на издржљивост, да обиђете рањенике и, по могућности, подијелите им хедије, да своју радну енергију ставите у службу Армије, да се на локалним медијима чује ваш глас подршке и охрабрења нашем народу и нашој Армији. Ми не можемо изгубити: или ћемо бити газије или шехиди. Алах џ.ш.каже: "Побједа је близу!" Нека Вас Алах џ.ш. чува за добро ислама и муслимана у Босни и Херцеговини. Ваш брат у исламу, Реису-л-улема, др Мустафа Церић, с.р." Из кабинета реису-л-улеме БиХ писмо је, преко наведених муфтија и Генералштаба Армије БиХ, упућеним командама корпуса, дивизија и бригада с посебним упутством о даљем поступку и потписом бригадног генерала Фикрета Муслимовића и назнаком "Војна тајна. Поверљиво", достављено имамима у свим војним јединицама Армије БиХ. То је био још један допринос муслиманског верског руководства борбено-психолошким припремама војника за офанзиву и, по плановима команде Армије БиХ, одлучне битке које су спремане против Војске Републике Српске посебно на подручју Сарајева, Возуће и Озрена. У поменутом Меморијалном комплексу и мезарју у селу Поточари код Сребренице исти исламски великодостојник др Мустафа Церић упутио је свима значајну поруку, уклесану у каменом блоку, која поред осталог има и следећи завет: "Нека освета буде правда." Можда је то канонски, по Курану, можда и нема смисао како то хришћански лаици тумаче. Ако нема тај смисао могло би да буде утешно. У овој књизи дати су нама у ово време доступни подаци о масовним српским страдањима недељом и у остале наше православне празнике. Уствари, реч је о извесном броју већ утврђених масовних злочина који су преузети из претходне документације на сличну тему објављене од истог аутора у издању Удружења Срба из БиХ у Србији и Чигоја штампе 2005. године под насловом "Злочини над Србима БиХ 1992-1995.". Да ли су ти данас неспорни злочини почињени у име исламске правде онако како ту правду виде муфтије и имами, односно верски и политички великодостојници Босне и Херцеговине? Очекивали смо, али за протеклих више од десет година нисмо добили негативан одговор. Немамо одговор ни питање да ли је претходни рат у тој некадашњој југословенској републици био и верски или ипак нешто друго.
Часопис српског расејања „Корени” бр 57-58
|
| < Претходни | Следећи > |
|---|
