Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Интервју: Јасуши Акаши, бивши изасланик генералног секретара УН за Балкан

Заштићене зоне биле су базе за одмор босанских војника

У Сребреници су били наоружани босански војници. Нисам навијао за Србе, био сам непристрастан. Американци су стално тражили да се одобри бомбардовање. Извештај о Маркалама, у коме експертска међународна комисија не може да утврди да ли су босански муслимани или босански Срби гађали пијацу, све време је доступан Хашком трибуналу

 

„Једини меродавни извештај о томе ко су кривци за погибију 68 недужних цивила на пијаци Маркале све време је доступан Хашком трибуналу, и то у Уједињеним нацијама, које су основале суд за бившу Југославију. Кривица за ову трагедију не може се сваљивати на војску босанских Срба.”

То каже Јасуши Акаши, изасланик генералног секретара УН за Балкан у периоду од јануара 1994. до новембра 1995, времену у коме је присуствовао неким од светски најдраматичнијих и најкрвавијих догађаја друге половине 20. века.

 

 

Акаши је прексиноћ у дужем разговору за „Политику” разјаснио неке детаље трагедије на Маркалама 5. фебруара 1994, детаљније него што је претходно учинио на конференцији у Милочеру. Позвао се на експертски извештај о том драматичном догађају, после којег је на босанске Србе бачена љага која ни данас није спрана.

Да ли је било притисака да се Срби окриве и пре налаза комисије, што су учинили сви страни медији?

На нас нису утицали такви притисци. Именовао сам експертску међународну комисију, од којих је двоје дошло из исламских земаља, а друго двоје из земаља које су Срби сматрали пријатељским. На челу експерата био је Канађанин. Пре него што је погодио пијацу, пројектил је ударио о кров једне продавнице, па су експерти могли само да установе угао чији је шпиц био на Маркалама а који се ширио. У том троуглу су биле и српске и муслиманске снаге. Закључак експертске комисије јесте да је бомба могла да дође са било које од ове две стране. То је једини меродавни налаз заснован на научној бази.

Запамћени сте међу Србима у тим јако тешким временима као једна од ретких високих личности која није била на страни противника, а Американци су вас оптуживали да навијате за Србе?

Многе од нас из УН тако су етикетирали. Замерали су нам да преговарамо са просрпског становишта. То није тачно. Ми смо само хтели да будемо непристрасни и да поштено одрадимо свој тежак задатак.

Да ли то значи да су, са вашег становишта, западне силе биле пристрасне?

Не бих то могао да кажем за Французе и Енглезе, који су имали бројне трупе на терену. Французи су имали 6.000 војника у оквиру „плавих шлемова”, у овој највећој мировној операцији у историји УН. Американци су имали само авионе НАТО-а, и стално су инсистирали да почну са бомбардовањем. Прво се говорило да ће бомбардовати ону страну која прекрши договор о прекиду ватре. Касније је ова доктрина преокренута и почели су да говоре: Хајде да бомбардујемо Србе. Противио сам се када сам био у преговорима са њима и када су преговори давали резултате. Али Мадлен Олбрајт то није разумела и почели су притисци из Вашингтона да се Срби бомбардују.

У америчкој штампи оптуживали су вас што нисте спречили трагедију у Сребреници?

Сребреница, ко је могао да спречи Сребреницу? Кад је почео Младићев напад на Сребреницу тамо су биле стациониране муслиманске трупе. Њихов командант је неколико месеци пре напада отишао у Сарајево и није се вратио.

Како је било могуће да се деси Сребреница, можете ли ви то да објасните?

Можда је Ратко Младић хтео да се освети за претходне тешке нападе и губитке. Можда и није планирао праву офанзиву, али је схватио да нема отпора. Можда је тек тада одлучио да прегази Сребреницу. Ту су били холандски војници под „плавим шлемовима”. Остали су без залиха у храни и муницији. Нису били у стању да се супротставе нападу. Чим је војни командант Унпрофора тражио подршку НАТО-а из ваздуха, за десет минута сам се са тим сложио и авиони НАТО-а су почели да гађају војску босанских Срба која је напредовала ка Сребреници.

И тада вас је звао министар одбране Холандије, зашто?

Да ми каже да су холандске трупе толико близу војсци босанских Срба, да ће њихови животи бити угрожени. Тражио је да престане бомбардовање, и ја сам обавестио НАТО. Тако је бомбардовање обустављено. Али не верујем да би, и да је настављено, то направило било какву разлику.

То је била заштићена, сигурна зона?

Да, али заштићене зоне у Босни нису биле демилитаризоване, као што су то налагала правила. У почетку, Сребреница је била демилитаризована, али босанске трупе су се вратиле. Тако да су све заштићене зоне, не само Сребреница, постале базе за трупе босанских муслимана које су се ту одмарале и реорганизовале. Ту им је стизало оружје са оближњих аеродрома.

Зашто нисте реаговали?

Генерални секретар УН тражио је, базирајући се на нашем извештају са терена, да се зоне демилитаризују, а за то нам је било потребно додатних 40.000 „плавих шлемова”. Савет безбедности то није одобрио. Никад нисмо имали војну снагу да заштитимо сигурне зоне. Нити су се знале границе сигурне зоне. Где она почиње и где се завршава.

Трупе УН су дошле да чувају мир после хрватско-српског конфликта, а убрзо је почео да букти рат у Босни?

Ми смо се нашли усред рата, а задатак је био да чувамо мир, кога није било.

Какви су ваши утисци из сусрета са Милошевићем, Караџићем, Младићем?

Са Милошевићем сам се за те две године састајао јако често. Обично у четири ока. Понекад је су ту били његов шеф кабинета и мој записничар. Наши сусрети трајали су увек по неколико сати, а када смо разговарали око Горажда – то је трајало око десет часова. Када су ту преда мном били и Караџић и Младић, он се према њима односио као према ђачићима, грдио их је и одређивао шта да раде. Они су га на почетку слушали. После, када их је упозоравао да ће бити бомбардовани уколико не престану да раде глупости, они су му се смејали. Бар тако ми је рекао Милошевић када сам одлазио са дужности и отишао да се са њим поздравим.

А са Караџићем?

Са њим сам се на почетку исто сусретао у четири ока. Добро је говорио енглески. Касније је постао формалнији. Морао сам да га чекам код секретарице, и разговарали смо преко преводиоца. Морали смо да седимо у конференцијској сали. Исто је било и са Младићем, све формалније и формалније.

Да ли сте били задовољни када сте чули да су и један и други изручени Хашком трибуналу?

Не могу да кажем да сам био задовољан. Ја нисам правник. Ја сам посредник у преговорима. Задужен да покушам да постигнем мир. Не да дајем свој суд о томе ко је и колико крив.


Зорана Шуваковић
објављено: 25.10.2011.