| Миливоје Иванишевић: Јасеновац – прећутане жртве [1] |
|
|
| Уторак, 25 октобар 2011 | |||
|
Криж и нож истовремено у рукама једног од првих заповедника јасеновачког логора и једног од најсвирепијих зликоваца.
Београд, 18.07.2011
Обимом уништавања Срба у Јасеновцу пре тога су се поносиле хрватске власти, које су тиме постигле велики успех у решавању српског питања у својој самосталној држави Хрватској. И не само у својој држави, већ су тиме допринеле и својој, Римокатоличкој цркви – Ватикан и његови мисионари вековима се ничег нису либили, па ни злочина да би покорили православне вернике или, по њиховом, „шизматике“ и превели их у римокатоличанство. У Другом светском рату могли су све.
И да их силом или милом преобрате у своју веру, и да их истребе са територије којом су владали. „Крстом“ су „спашавали“ душе придобијених поданика, а грешно тело су најчешће предавали усташама. О понашању римокатоличких свештеника веома убедљиво сведочење оставио је академик Виктор Новак у Магнум кримену.
Не случајно, догодило да су се криж и нож истовремено нашли у рукама једног од првих заповедника јасеновачког логора и једног од најсвирепијих зликоваца, злогласног фратра Мирослава Филиповић-Мајсторовића. Његов криж и нож су истовремено симболизовали и црквени и државни интерес. Међутим, велике заслуге усташа и римокатоличког свештенства у решавању српског питања у Хрватској – а реч је, уствари, како би се данас рекло, о мега- или планетарном злочину – после рата су упорно покушавали да прикрију и на разне друге начине релативизују хрватски комунисти и све досадашње хрватске власти. У таквом контексту треба посматрати и све стручне, политичке и научне налазе о Јасеновцу који потичу из хрватских извора. Да постоји могућност, негирали би и само постојање овог логора. А то би и покушали, а можда и успели, да су у питању само српски затвореници. Али десетине хиљада убијених Јевреја и лица других нација их у томе спречава. На жалост, то се не би могло рећи за осталих 17 конц-логора у НДХ, који су готово пали у заборав иако је у сваком од њих убијено на десетине хиљада лица. (Подсећамо на неке логоре и, својевремено, јавно саопштене податке о броју жртава: Паг – 12.550 убијених, Госпић – 10.000, Сремска Митровица – 10.000, Јадовно – 72.000...) Комунистичко прећуткивање злочина Циљ хрватских комуниста је одбрана Хрватске од тешких оптужби изречених током рата чак и од стране њених ратних савезника и господара – Немаца и Италијана. После рата тешко их је погађала и изјава Харија Трумана, председника САД-а, да Хрватска мора бити стављена под међународно старатељство уколико се докажу злочини за које се у свету већ доста знало. Нити једном приликом Хари Труман није говорио о усташама, већ о Хрватској и Хрватима. Да тако нешто не би, попут осталих држава Хитлерове коалиције, после рата снашло и Хрватску, али и да ово Труманово мишљење буде трајно заборављено, или бар трајно маргинализовано, побринули су се сви значајнији Хрвати од Тита и Крлеже па наниже. Да би заштитили своју државу, а тиме и себе, хрватски комунисти и све хрватске потоње власти су настојале умањити обим злочина из времена Другог светског рата, а изнад свега злочина у логору Јасеновац и злочина који су почињени над припадницима српског народа. То је објашњење зашто ово мучилиште и стратиште стотина хиљада људи, превасходно Срба, никад није доживело пуну међународну афирмацију попут осталих, па и мање стравичних концетрационих логора у Европи. Тихи послератни бојкот хрватског, а делом и југословенског, бар кад је реч о БиХ, комунистичког и државног руководства деценијама је пратио сва локална и међународна збивања која се односе на јасеновачки логор. Оптужбе за тешке злочине у Независној Држави Хрватској и јасеновачком логору угрожавале су национале интересе и углед хрватске државе, што је довело до хомогенизације свих идеолошких и политичких опредељења која су у ратном и поратном раздобљу била присутна у тој бившој југословенској републици. То је била платформа са које су у обновљеној самосталној хрватској држави, копији државе из Хитлеровог периода, комотно и опширно, без осећаја чак и моралне одговорности, загребачке државне и научне институције, поједини истраживачи, поготово неки демографи и историчари, износили своје ставове и мишљења о концетрационом логору Јасеновац као о безначајној епизоди из времена последњег светског рата. Они данас чак наступају и са дозом ниподаштавања тог случаја. Најчешће се позивају на бројке које је у својим историјским студијама благовремено и куражно лансирао потоњи обновитељ хрватске самосталне државе и усташког покрета, др Фрањо Туђман. Аутор је, по наговору и под прикривеном, али значајном заштитом својих партизанских другова, хрватског партијског и државног руководства, коначно отворено и куражно иступио против давно саопштених, важећих и званичних процена, које су као хипотека теретиле хрватску државу и нацију, по којима је у овом логору убијено између 600.000 и 700.000 људи. У прилог му је, поред осталог, ишла и чињеница да је од тада прошло више деценија и да су многи догађаји, на жалост, међу њима и логор Јасеновац, на маргинама интересовања, доспели на ивицу заборава. Срамотна лицитација бројем жртава Тако је почело јавно лансирање тврдњи које су вишеструко умањивале број у Јасеновцу убијених логораша, поготово Срба. У срамотној лицитацији, која је све више хватила маха, помињано је 20.000, па 50.000 или 60.000, до највише 85.000 убијених затвореника. Али и те веома скромне бројке као да су хрватским фалсификаторима биле преголеме. (Уз то, када је само о Србима реч, укупан број жртава је требало умањити за око 35% до 40% – колико је међу тако исказаним укупним жртвама регистровано припадника других народа. Тек остатак су српске жртве. Њих је, по тим проценама у лицитацији, могло да буде негде између 13.000 и 50.000.) Ово је отворило могућност за наступ многих хрватских познатих и непознатих знанственика, политичара и државника који су се прикључили овој срамотној кампањи. Један од најпознатијих учесника је и математичар академик Јосип Печарић, који је лансирао нову спознају, по којој је више Срба убијено у Јајинцима, селу близу Београда, значи у Србији, него у концетрационом логору Јасеновац, у Хрватској. Ову комперацију је изнео у својој, од јавности радо прихваћеној књизи објављеној под насловом Српски мит о Јасеновцу: скривање истине о београдским концлогорима. Тиме је академик коначно рекао нешто што се у Хрватској деценијама чекало, а што је у свету и југослевенској јавности проузроковало „стварање лажних слика и негативних митова о Јасеновцу и усташама“. Тако су, по академику Јосипу Печарићу, злочини Срба над Србима у београдским логорима надмашили злочине Хрвата и муслимана над Србима у Јасеновцу. Веома подударну тезу у БиХ лансирају и муслимани, хрватски савезници у ратовима у којима су ти злочини почињени, па и у покољима у Јасеновцу. И они оптужују Србе да манипулишу лажним бројкама када говоре о Јасеновцу. У образложењу за формирање Информативно-документационог центра у Сарајеву, установе која евидентира жртве последњег рата у БиХ, и коју издашно финансирају исламске и НАТО-државе, посебно влада Норвешке, истакнуто је и следеће: Као опасан примјер употребе жртава поменућемо примјер пред сами почетак рата на просторима ех–Југославије, када је србијански режим у својим медијима поново снажно оживио сјећања на злочине из Другог свјетског рата у логору Јасеновац, али употребљавајући бројке које никада нису биле јасно и поуздано утврђене и темељене на именима жртава. Наиме, у својим пропагандним активностима они су користили цифру од 700.000 убијених Срба у том логору, што је оспорено од низа релевантних истраживача. И даље, они кажу: Мислимо да је крајњи тренутак када је могуће дефинитивно спријечити овакве појаве у босанском друштву. Улога Хашког трибунала Њима су се на свој начин, по службеној дужности, придружили и неки хашки експерти, на пример амерички физичар, а потом социолог Ентони Обершал, или француски магистар славистике Ив Томић, који су за потребе тужилаштва, ауторитетом трибуналових експерта, али не и оригиналних и убедљивих чињеница или својих квалификација, наступали у процесима против већине оптужених српских руководилаца. Тако се, преко својих експерата, и хашки Трибунал ангажовао да објасни шта се стварно догодило у том хрватском логору за време рата 1941–1945. Ив Томић своје ставове изоси у експерстком извештају Идеологија Велике Србије у 19. и 20. веку, а Ентони Обершал се кретао у границама бројки које су давале хрватска и муслиманска страна. По њему је у јасеновачком логору убијено између 80.000 и 10.0000 људи. И у једном и у другом случају, и код Хрвата и код муслимана, прећуткује се и на разне начине заобилази скоро све што је саопштено и утврђено од стране бројних релевантих домаћих и међународних институција. Не можемо занемарити ни чињеницу да се негирање обима јасеновачког злочина у доброј мери распламсао у време разбијања Југославије и ширења сепаратистичких покрета. То су, логично, пратили захтеви за самосталност Хрватске и Босне и Херцеговине. Тешко је прихватити мишљење да је случајно реч о југословенским републикама које су у време Другог светског рата заједно чиниле клерофашистичку квислиншку творевину Независну Државу Хрватску, без које не би било ни концетрационог логора Јасеновац ни српских страдања у том логору. Уосталом, мучилишта и остали објекти логора су се налазили на територијама те две бивше југословенске републике.
(Текст је објављен у издању Двери српских)
Други део текста погледајте ОВДЕ.
Најновији број Двери посвећен Јасеновцу, можете пронаћи на свим боље опремљеним киосцима, као и у храмовима и продавницама СПЦ у Београду |
|||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
