Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 (Историјски час поводом седамдесетогодишњицице усташког покоља на Гаравицама код Бихаћа)

 

На спомен-обиљежју Гаравице код Бихаћа у суботу 6. августа, одржан је помен и комеморација у знак сјећања на више од 12.000 невино убијених Срба са бихаћког подручја које су 1941. године убиле усташе.


 
Драга браћо и сестре, потомци и поштоваоци жртава гаравичког покоља  од прије седамдесет година, поштовани гости, помаже Бог!

 

Сабрасмо се данас овдје са свих страна у Гаравицама  мрачним и крвавим,  да одржимо помен на четрнаест и по  хиљада Срба бихаћког среза звјерски уморених  у страшном усташком покољу 1941. године.  Сви они скончаше свој овоземаљски живот  као  мученици и жртве   шовинистичке и вјерске мржње хрватско-муслиманских усташа, по  јендецима, јарковима и барама гаревичким - само зато што  бијаху српске националности и вјере православне.

Скуписмо се ево  да с Божијом помоћи обавимо општи парастос и комеморацију пострадалимa јер не смијемо да дамо забораву злочин геноцида почињен над невиним српским народом општина Бихаћ, Бос. Крупа, Цазин, Велика Кладуша, Босански Петровац и околних мјеста Лике и Кордуна ни свету крв мученика проливену само зато што се крстише са три прста.

 

 

На ово стратиште сазвали су нас неопојани и необиљежени свети гробови предака наших  опомињући нас да не смијемо   отрпјети  да  и даље газе по њима   чији су земни остаци зарасли у травуљину, коров и трње, а над чијим масовним гробницама  никада није извршено судско-антрополошко истраживање.

Принесећи пуну благодарност ономе  који све види и све зна и свима по правди суди, држимо овај историјски час са благословом духовног сина свете православне цркве истока, цркве Светих отаца и Васељенских сабора, високопреосвештеног епископа бихаћко-петровачког господина Хризостома који нас све скупа храбри да не посустанемо у своме племенитом науму како бисмо  стигли да за живота урадимо оно што досад није урадила  ни предратна ни посљератна држава, које су се у погледу гаревичких жртава геноцида обје испрегле од обавезе да служи истини. Штавише, историјску  истину о овом и другим стратиштима упрегле су и подјармиле да служи њој и њеној идеолошкој лажи.
 
Са овог мученичког мјеста  поздрављам све христочежњиве и човјекољубиве  Србе и њихове пријатеље  који данас ходочастише једном од  најмасовнијих  стратишта усташког злочина геноцида над цивилним становништвом почињеног у вријеме Независне државе Хрватске, геноцида учињеног  уз побратимство хрватских и муслиманских усташа; све вас које је на ово страшно разбојиште призвао, како рече организатор овога парастоса гаревичким жртвама господин Бранко Вукадиновић,  „велики подземни град“  неупокојених по православном обреду   бијелих костију наших предака .

На концу, поздрављам све вас, остатке остатака искоријењеног и  несталог народа српског  са подручја западне Крајине, посебно среза бихаћког, вас прогнане и попаљене, које стиже страшна судбина предака, оних који су   до прије другог свјетског рата чинили да Бихаћ буде већински  српски град, а данас  он има свега 380 становника српске националности.

Сви знамо  једно:   на ово мјесто  голготе сазвали су нас наши мртви које је ућуткала усташка кама.  О Боже колико је живих међу умрлима, и колико је мртвих међу живима!

 
1.  „Воштанице нема свијеће, Гаравице, Гаравице“
 

1. Драги земљаци, поносни Крајишници,  једна хришћанска поука гласи:  „Говори кад имаш нешто боље од ћутања.“

Ми који се сабрасмо данас  на овом мјесту туге, овдје   смо зато што не можемо да оћутимо и заборавимо како  се  у веома кратком  времену од јула до првих дана августа злокобне 1941. године, на  маломе простору  десило велико зло - масовни покољ недужног српског цивилног становништва, мање-више, на превару покупљеног и одмах одвођеног на ликвидацију, прије било каквог вида оружаног отпора усташкој власти Независне државе Хрватске, независне у првом реду у злочињењу према Србима, а зависне једино од нацистичког Трећег рајха.

Управо ових дана прије седам  десетљећа  правда је пала на тјеме јер се догодио такозвани „велики покољ“ који је трајао  од 28. јула  до „прије трећег него четвртог августа“ ,  када је поубијано, тј. поклано више од 10 000 недужних људи.  Потом, петога августа на крваво разбојиште препуно одсјечених људских глава којима су се усташе играле разбијајући их једне од друге, изашла је тзв. „комисија“  и колико-толико затрпала мртве јер се над овим простором ширио несносни задах људских лешева а над њим  `надлијетале  црне тице, Гаревице Гаравице`!

Дан великог покоља када је убијано све живо од српскога рода  био је трећи август када се десила „гола сјеча“ српских тежака,  а  крв се  цурком циједила из три пара гробница дугих  преко стотину метара, а дубоких по три метра.  Према потресним свједочењима покојег чудом преживјелог, након звјерског, осветничког, незаситог и суровог усташког злочина, на небу изнад непокопаних гаравичких  стратишта  „сјатила се пљева врана“.

У то  апокалиптично доба  остварило  се пречудно пророчанство једаног од наших пророка из ужичих планина -  „како  ће доћи вријеме најприје свјетског, а потом општега рата, говорио је он, када ће душа нашег народа доћи у подгрлац од страдања. Тада ће живи ићи на гробље  и викати мртвима: Устаните ви да легнемо ми.“ (Св. владика Николај)

И ваистину, те проречене грозоте на страховит  начин  су се обистиниле,  кад је сваки живи завидио умрлима, а сваки који је ходио по земљи пожелио да буде под земљом;   кад је смрт била дража од живота.  Крваво разбојиште Гаравица и Уљевитих бара у оно вријеме  личило је на  овоземаљски пакао  кроз који се, као кроз капију, прелазило у царство небеско, у окриље свемогућег Бога, Њему слава и хвала навијек.

Оста записано: „Не памти се мањи простор и краће вријеме  свирепости крволока“.

 
2.  Сваки педаљ ове земље био је тада  поприште незамисливе муке људске и крвопролића, уздаха и јаука, крви, ропца, мртвих тјелеса и  спасоносног гроба, кад је смрт долазила као избављење. По тој    голготи су у оргијастичком заносу непрестано доводећи нове и нове Србе као овце на клање, газили  крвници и џелати  ударајући беспомоћне жртве кундацима, чекићем, маљевима,  крампом, сикиром, камом, да би на крају крвавог пировања по бихаћким кафанама и шеталиштима вадили из џепова ископане људске очи   и пребројавали их као кад дјеца броје пиљке.

Упамћено је како су жртве прво мучили и касапили  „такмичећи се у томе ко ће бити у стању да више мучи и нанесе бола жртвама прије него што би их заклали, убили маљевима и убацили живе у ватру, воду и масовне гробнице“ (Србољуб Живановић).  Срби опет,  пуни поуздања у државу, па била то и квислиншка НДХ, и своје прве комшије од којих су на превару похватани и спроведени,  корачајући у смрт без  кривице осим што су живи,   нису могли да вјерују да им се толико злочинство уопште може десити.    Док су их   пригонили гаревичким јамама, до задњег часа надали су се у избављење,   посебно они који су пристали да се покатоличе.

Био је тих  јулско-августовских дана  сваки дан пакао, масакрирање по неколико стотина сељака, крвничка вршидба  на којој  су се умјесто жита, млатиле   и газиле тежачке главе. Тек понеко би узвикнуо: „Јао млада недјељо, шта смо ми криви, јадни смо!“ 

 

3. Монструозни  усташки пир почео је усменим наређењем Љубомира Кватерника,  великог жупана  жупе Крбава и Псат  у шта су преименовали бихаћки срез – да  у раним јутарњим часовима 24. јуна 1941.  сви Срби и Јевреји морају да напусте своје станове за само 30 минута. Наглашавамо да је тадашња Јеврејска општина бихаћка бројала 165 чланова  који су одмах били протјерани да би 23. јула  масовно пострадали  на мјесту војног логора Жегар и у Приједору,  њих 143, а остатак  се већином прикључио устаницима. Данас на жалост у Бихаћу не живи ни један Јеврејин.

О субини бихаћких Срба и Јевреја одлучивали су најекстремнији  усташки крвници и кољачи, духовни и биолошки вампири попут Макса Лубурића, инструктора за клање и убијање људи који је знао једним јединим метком да убије десеторицу; потом слуга сатане Љубомир Кватерник, са фесом на глави као и Макс, који је послије рата мирно живио у Аустралији јер су му Енглези опростили живот зато што је од ликвидације спасао двојицу рабина. Не питамо се да ли би икада спасао живот двојици православних попова, јер унапријед знамо одговор.

Управо озлоглашени Кватерник из фамилије највећих српских крволока  скупа са Лубурићем извршио је прве покоље уз Јакова Џала,  предстојника Бихаћа, наредбодавца и извршиоца кољачког злочина. Инструктор и у злу зликовац, злогласни садистички мучитељ Енвер Капетановић, усташки сатник родом из Љубушког, клао је све што је стигао, не само у Бихаћу, већ и у Крупи, Мркоњићу и широм Крајине, крваве хаљине.    Тој разбојничкој дружини ваља прибројити  и Стјепана Виндекијевића, Јусуфа Пашагића, бившег брицу, злогласног Миркеца Голубовића, пропалог ђака  и небројене друге.

Једна усташка наредба посебно се  издвојила  у својој монструозној србомржњи: – Ако ухватите српско дијете од киле, одмах га кољите, ја наређујем!

Све  то злочињење у име вјековне геноцидне мржње према српском племену и православљу, произвољно, непредвидиво, зазорно, од кога срце пуца и мозак,  без броја, јер се никада неће сазнати колико је  у бихаћкој Кули, у сценама страве и ужаса  одсјечено прстију,  шака, носева, колико ишчупано језика,  ушију,  ископано очију, колико поломљено костију, што нормалан човјек не може ни да помисли, све то што је веома дуго било табу тема видио је бесмртни Отац наш небески, Господ наш, Бог и Човјек. Па и оног крволипца Меху Салихоџића  званог „Страшни“  који је у кафану долазио са људским мозгом на рамену  па тражио ракију „уз ово мезе“.  И онај стравични призор кад је усташа тражио од жртве да поједе одсјечени властити кажипрст. А он би га, јадничак, јео!

 4.  Тјерали су их, те непрегледне гомиле тежака које су мучили у затвору и дворишту  Куле страве и ужаса, како ваља звати  Капетанову кулу, да један другога пребијају, да пјевају до изнемоглости, коначно, да  псује мајку српску ријечима:  - Опсуј српску мајку!,   што  је један ситан жгољави сељак   скврчен уза зид Куле,  суво и одлучно одбио ријечима – Нећу!

Тим својим „Нећу“ тај безимени педесетогодишњи тежак који ће за који минут бити само безимена шака патње, раван је, чини се, новомученику из Клепаца који је јасеновачком кољачу  прозборио – Само ти сине ради свој посао!  Да би од тих ријечи и његовог  погледа  кољач полудио и на крају се сам заклао оним истим ножем, званим србосјек!

Када су их претходно измрцварене повели  на посјеченије, гаравичким мученицима свемилостиви Господ, гле чуда,   послао је утјеху у лику тридесетогодишњег свештеника  коме су наредили да им  чита  Оченаш. Остало је свједочење о њему, достојно првомученика за вјеру – да је млади поп  говорио   Оченаш „тако заносно, одушевљено и свечано као да му је пред очима сам Господ Бог“!

Тако изговорена Христова молитва значила је благодарност за робњеничке муке  као и за скоро избављење, за оне страшне крваве ноћи, кад су се крвници још стидјели бијелога дана да би потом побјесњели од потока људске крви  сијекли и дању, настављајући своју крваву вршидбу, не бојећи се  да ће их посјећи Христов мач казне.

           Тај изречени Оченаш стигао је  и до нас да га ево спомињемо   у ово свијетло јутро новога дана након седамдесет година од оног свенародног страдања,  потврђујући и овим примјером  снагу мисли Светога Јована Златоустог када  је записао: „Нема ништа светије  од језика који у несрећи  уздиже благодарност Богу!“
 
5.  Остало је у архивама  да је у јулу, августу и септембру 1941. године само у бихаћком округу убијено 20 хиљада  људи, жена и дјеце, а на Гаравицама понајвише, тако да је град Бихаћ  годину 1942. дочекао без иједног Србина.

Стога се  разлогом   питамо: ко то бјеху крвници  који поклаше толики православни народ, усташе црнокошуљаши, ко ли?

„Нису само усташе  убијале“, резолутан је академик Србољуб Живановић. „Немојмо помагати теорију да су само усташе убијале. Није.  Убијали су и сељаци,  грађани и занатлије и интелектуалци“,  опомиње нас и исправља   професор Живановић. Истина је, наиме, да су ово безумно зло Србима „урадиле комшије, које су до јуче долазиле код жртава на ракију и кафу, кумовали једни другима, да би кум онда урадио оно што је урадио“.

Тако је, према свједочењу,  један од егзекутора био  и старац Томо Јанковић  од преко 70 година  који је признао да је полумртве људе  убијао ударцима крампа по глави,  па чак и жене кад би пошле на њиве да накопају кромпира, па затицале недоклана тјелеса. Само би им пришле и мотиком их докусуриле, а онда наставиле да копају кромпире фамилији за ручак!

Злочин на Гаравицама као и у никад упокојеном Јасеновцу па   Јадовну и осталим стратиштима, починиле су  њемачке   квислиншке слуге које су поздравиле долазак Хитлеров у Загреб и формирање усташке Независне Државе Хрватске „као државе са двије религије, католичком и исламском“, како је изјавио Миле Будак 6. јула 1941. године.  Кроз  све њих проговорила је  националистичка охолост и надувеност  какву су исказивали и њемачки тзв „аријевци“ у односу на Јевреје, а усташе у првом реду према народу српском.  Тај сирови шовинизам ношен  збратимљеном хрватско-усташком и муслиманско-усташком србомржњом  сезао је до „мајмунске групне дрскости“, како би  се изразио Св. владика Николај.

Гаравице су дјело свирепих квислиншких слуга Трећег рајха и његове масовне идеологије  која се уочи рата незауставиво ширила диљем просвијећене западне Европе  и њене културе  препуне вјерског фанатизма  који је био и остао геноцидан  према православу као и према јудаизму.

У исти мах, Гаравице су доказ докле може да се спусти човјек  кад отпадне од Бога, мада су крвници, кад би кретали у крвави пир, око врата стављали крстиће у увјерењу да ће им се злочини против шизматика унапријед   опростити    јер су   их у то увјеравали њихови   фратри.

 6. Усташки геноцид над бихаћким Србима у којем је управо клање и убијање крампом било устаљено, човјекоубице су чиниле  у име католичког западног Бога  и антицркве,  а из мржње према православљу и светосављу и његовим светињама  без коих српству нема спаса ни опстанка. Никада не смијемо сметнути с ума да је фашизам у Италији као и нацизам у Њемачкој  био  резултат  отпадања Запада од хришћанства  које је скончало у потпуном дивљаштву  и отвореном сатанизму.

Гаравице су  биле  поприште најцрњег нечовјештва и разбојништва,   најгорег пораза разума, оног европског,  и најдивљијег тријумфа бруталности;  повратак човјечанства у дивљаштво  о чему свједочи шест дугих јарака препуних костију српских мученика, да не помињемо јаме безданке у које су се „голобрада браћа у бездан гурала“ или Црно језеро поред Крупе.

На овоме мјесту, на добровољачкој српској земљи  породице Куштриновића  и покојног Петра Куштриновића, добровољца првог свјетског рата, Срби су још једном скупо платили крв са Кајмакчалана, проливену од стране српских родољуба и добровољаца који су дошли са свих страна свијета да ослободе мајку Србију од црно-жуте  немани , да би на костима њених синова, по нашаптавању Кнеза таме била утемељена версајска Југославија.

 7.   Браћо моја и сестре, драги пријатељи, поштовани гости, овим опомињањем на вријеме када је простором  бихаћког среза и западне Крајине владао култ ножа, а српско становништво просто затрто, ми не оптужујмо никога, али понављамо да то зло  нису чиниле само усташе које су носиле црне униформе,  кућишта све одреда палили и пљачкали,   а стоку тјерали  ријечима – Ајде џабуља!

Помињемо зато што никада више и нипошто  српске жртве не би смјеле да буду „џабуље“, „нека ми драги бог опрости ако гријешим“,   рекла би Стоја Јењић, јер називам безмјерне српске жртве прошлог рата овом ријечју.

У то вријеме када је Кватерник позивао на биолошку чистку од Срба било је, по ријечима равноапостолног Светог владике  Николаја – „или пропаст државе или пропаст народа. Бог је ударио по ономе што је јефтиније, да би сачувао оно што је скупље“. Међутим, умјесто да пропадне држава, моћници са Јалте оставили су државу, а  по ко зна који пут ударили по српскоме народу изложивши га пропасти. Да се то није десило у посљедњих сто година било би нас бројем колико и Енглеза.

Али ево, по трећи пут у само једном вијеку историја нам се понавља, иако су управо Срби били спремни да принесу највећу жртву да би створили а потом спашавали  прву и другу југословенску државу,  којој спаса одавно није било.
 

2. „Црвена герила закопа усташки срам“

 
1.   Стратиште  и светилиште гаравичких новомученика ни након седамдесет година не престаје да опомиње и оптужује, јер је злочин заборавити злочин, а он је заиста и предуго, скоро педесет година, био мјесто највећег заборава, па и оног посебне врсте, присилног заборава.

Први  парастос пострадалима на Гаравицама  служен је тек 2. новембра 1991. године, први пут послије пола вијека! Па чак и данас,   у самој западној Крајини   много је оних којима су Гаравице   познате као још једно од  бројених стратишта  жртава фашистичког терора из другог свјетског рата са ових простора, како је гласила типизина формула којом су комунисти  настојали да замагле истину о жртвама и починиоцима злочина,  у највећем постотку   српским,  иако  се знало ко су њихове жртве. Ни данас многи у Босанској крајини не знају за ово стратиште, а камо ли у Републици Српској  и шире, што није никакво чудо погледају ли се  ови пагански мегалити, камени трупаци и блокови који би прије пристајали стародревним прехришћанима, а не мученицима за вјеру православну!  Притом, жалости наша, подигнутим од руке обезбоженог, а никад раскајаног Србина!

Међутим, захваљујући групи малој, али одабраној, потомака гаравичких жртава, дошло је вријеме откривања пуне истине о  овдје почињеном злочину, премда  је  стратиште зарасло у траву,  а  у локалним размјерама чак размишљају да на њему граде  индустријски комплекс!

Са овим као и бројним другим стратиштима, догодило се, како рече пјесник,  да „црвена герила закопа усташки срам“ тако да се временом  почело заборављати  „ни ко је жртва ни ко је убица“ (С. Живановић) и ко то уопште  почива испод ових безличних  мегалита. Томе је највише кумовала сива и бесвјесна маса српских културидеолошких удворица,   зло домаће,  које се ставило у службу комуниста у циљу   планског и систематског обезличавања, омаловажавања,  негирања и заборављања српских жртава у другом свјетском рату и несамјерљивог доприноса Срба у односу на друге југословенске народе побједи антифашистичке борбе.

Како би се умањио и заташкао хрватско-муслимански усташки  покољ према Србима, на мјестима страдања недужних српских жртава   умјесто часног крста за који су умирали, на спомен-обиљежја стављали су кабалистичку звијезду петокраку као да су пострадали невјерници.
 

2.  Како је било могуће да се  злочин геноцида оволиких размјера учињен према српском народу у посљератном периоду  заташка и временом постане табу тема; којим начинима и методама?  Како су нам то затирали сјећање на Гаревице, а истину затрпали у лажи, да се не зна за усташки срам? Зашто  је  у неко доба наступио мукли мук кроз постидно ћутање  о томе како је прије другог свјетског рата Бихаћ имао   16 до  17 хиљада Срба,   а током   другог  свјетског рата ниједно;  сада свега 380?

Између осталог, одговарамо, што је комунистичка историографија  настојала да по сваку цијену прошири географски појма Подгрмеча, познатог по томе што је у другом свјетском рату то подручје било слободно 1350 од укупно 1379 дана,  и на којем је живјело 70 хиљада становника. Тако су појму Подрмеч  високи партијски функционери попут Хајре Капетановића лукаво и подло  приписали и оне територије које се партизанским, антифашистичким Подгрмечом наводно „осјећају“ и „сматрају“, а то је значило не само територију „испод Грмеча“, него и „преко Грмеча“,   који је  припадао бихаћком срезу,  на лијевој обали Уне,  насељен муслиманским живљем, а који је безмало цијели рат био, бива, „окупиран“ од стране усташа!

Томе обезличавању антифашистичког Подгрмеча и десемантизовању усташког  Бихаћа кроз ширење географског  појма „Подгрмеч“ и на бихаћки срез  као најјаче усташко упориште,  допринијела је чињеница да се у њему новембра 1942. године одржало прво засиједање АВНОЈ-а. Тада  је   Бихаћ   био ослобађен од усташа који су се крволочно бранили,  а  за његово ослобођење  Срби, а ко би друго,  платили су животима преко 600   жртава.
 

3. Драга браћо и сестре, сарказам је своје врсте све оно што се дешавало послије гаревичког погрома Срба, погрома који је потпуно пао у засјенак због краткотрајног трајања тзв. бихаћке републике. За ово што намјеравам рећи   молим Бога да ми да  ријечи које неће бити израз неке патетичне евокације:

Наиме, седам хиљада  непотребно је рећи српских антифашиста из неколико бригада мотивисано је за учешће  у „бихаћкој операцији“, како се звала акција ослобођења Бихаћа од усташа,  управо тиме што су се у Бихаћу налазили забарикаридирани окорјели усташки злочинци који су починили покоље не само у  Гаравицама већ диљем Босанске крајине. У штабовима бригада су у наређењу за напад  намјерно истицали аспект кажњавања усташких зликоваца за почињена злодјела јер су знали како да најлакше пробуде осветнички набој и жељу за борбом. Није потребно ни наглашавати колико је 4000 усташа и домобрана опкољених у Бихаћу било мотивисано за одбрану ,   свјесни  не својих почињених злодјела за која се нису кајали, већ   казне која их  евентуално чека.

Међутим, кад је Бихаћ коначно ослобођен уз  огромне жртве,    заробљено је 835, наводно домобрана и усташа, да би већина, наводно, домобрана,  била  пуштена,  док је свега 130 усташа стријељано! Тако је 7000 српских антифашиста крв своју пролило, заџаба, зарад 130 побијених окорјелих усташа!

Био је то  тек наставак невиђеног српског страдања у Крајини који је као домино ефекат исходио из гаравичког погрома. Не само да су Срби пострадали у јунско-јулском геноциду диљем Крајине, већ је због подизања устанка и ослобођења велике територије од усташа на коју су одмах дошли комунисти, у највећем постотку муслимански и хрватски, и наметнули се као предводници устанка  који ће завести немилосрдни „црвени терор“ над српским живљем - због   двомјесечног трајања тзв. бихаћке репувлике, окупатор помислио  да се ради о јаким партизанским снагама.

Зато ће против  њих покренути четврту непријатељску офанзиву која је трајала од јануара до марта 1943. године под командом генерал-пуковника Лера у којој су вођене три  крваве битке,  на Уни, Неретви и Дрини, тј. Сутјесци.  Само у бици на Уни било је ангажовано   27 000 људи, Нијемаца, Италијана, усташа и домобрана, од чега само   5500 усташа, и то све због тзв. бихаћке републике, битке која је подгрмечке устанике коштала небројених живота, а  предузете само зато да Коста Нађ, командант бихаћке операције – обрадује врховног команданта, да не спомињемо име том аустроугарском каплару,   за 25-годишњицу октобарске револ(љ)уције!  Дакле, иронијом судбине, Бихаћ је због тога био ослобађан,  а не да би се казнили усташки зликовци за своја злодјела, као што уосталом и нису били кажњени!

Након што је у Бихаћу одржано прво засиједање АВНОЈ-а град је поново пао у руке усташа , што довољно казује како је ова крвава партизанска побједа сама себи била циљ.
 

4. Директне посљедице двомјесечног трајања тзв. „Бихаћке републике“ била је, дакле,  четврта непријатељска офанзива која је народ Подгрмеча  нагнала у збјегове снијегом завијаног Грмеча, предузета од стране здружених њемачко-усташко-домобранских снага  са циљем уништења не бихаћке републике  већ коначног сламања партизанског отпора  на широком подручју Босанске крајине. И овога пута српски Подгрмеч платио је највећу цијену: у грмечким „бијелим ноћима“ смрзло се на хиљаде људи, жена и дјеце, док су остало побиле  њемачке и усташке хорде у збјеговима или одвеле у Јасеновац, док се остаци  његових искасапљених борбених јединица са чак 4000 рањеника  повлаче пут Неретве да би највећи дио  заувијек остао на Сутјесци, па и Ћопићев Николетина Бурсаћ и његов вјерни друг Јовица Јеж.

Дотле, дакле, сежу Гаравице, мрачне и крваве. То су та велика знања о српској историји  која се нису могла да добију  учењем  јер нас није имао ко научити, знања о  којима национална историографија ћути ли ћути!

Шта рећи након свега, осим поново позвати у помоћ ријечи Светог владике Николаја , тог српског Златоустог када каже: „Бог је имао у виду наше крајње добро, наше вјечно спасење, и када даје и када узима, и када милује и када бије, и када глади и када сијече.“

 

 НАСТАВАК

 Проф. др Мирјана Влајисављевић: Гаравице мрачне и крваве [2]

 

Погледајте и вест о Помену на Гаравицама 6. августа 2011. 

70. годишњица мученичког страдања Срба из Бихаћа