Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

(из књиге "РАЗГОВОРИ СА ГЕНЕРАЛОМ МЛАДИЋЕМ")

Сан властодржаца у Београду се испунио, генерал-легенда Ратко Младић је 26.маја 2011. кукавички и у лошем здравственом стању ухваћен и за неколико дана издајнички предан Кривичном трибуналу за ратне злочине (ICTY) у Хагу. Опсесија властодржаца Србије, пут по сваку цену у Европску унију (ЕУ) и НАТО, је према њима сада Србији осигуран. Тако мисле они, који су у међувремену Србију јефтино распродали. Према њима Мед и Млеко могу сада да почну да теку у Србију. И за њих, наравно. Али ЕУ, НАТО и САД стално измишљају нове, често нечасне, услове, које Србија и српски народ треба да испуне, да буду примљени у то друштво сумњивог, често чак и криминалног морала.

 

То друштво је Србију и српски народ толико оцрнило и оштетило разним преварама и лажима грандиозних размера, страшним санкцијама на основу провокације владе у Сарајеву (експлозија у улици Васе Мискина 27. маја 1992), избацивањем СРЈ (1993) из Светске здравствене организације, многим убиственим бомбама и осиромашеним уранијумом, великим разарањима у земљи, недозирним последицама приватизације за економију (продаја иностраним фирмама будзашто), пљачком колевке српске државности, православља и културе Косова и Метохије, деморализацијом народа сопственом владом, и тако даље.

Италијански еуропосланик Марио Боргхезио је поводом Младићевог хапшења изјавио (Радио 24): „Са Младићем иза атлантских решетака нестаје и један од последњих представника европског поноса… Нисам видео доказе и за мене је Младић патриота… Упућују му се политичке оптужбе. Било би у реду, да се одржи праведно суђење, али у Хашки трибунал једва да верујем нешто више од нуле… Срби су могли да зауставе исламско напредовање у Европу, али су их спречили да то учине. Говорим о свим Србима, укључујући Младића… У сваком случају ићи ћу да га посетим, ма где се буде налазио…“

Српски народ и његови пријатељи треба сада да бране јуначког генерала, који није ни тренутак оклевао, да брани свој народ и оне од југословенске браће који су били против разбијања Југославије. Успео је да спречи нови геноцид свога народа, који се спремао и који је могао бити сличан, ако не и гори, од оног из Независне државе Хрватске (1941-45), када су Србе, само зато што су Срби, масовно, „геноцидно“, убијале хрватске усташе, део босанско-херцеговских Муслимана, као и косовски Албанци. У тој одбрани генерала треба енергично раскринкати неистиниту догму о „геноциду у Сребреници“, толико потпомагану од скроз једностраног и непоштеног Кривичног трибунáла у Хагу (ICTY), који је у ствари продуженом руком америчкe владе и донети истину о томе, шта се стварно догодило око Сребренице, где се водио три године рат и ни једна страна није остала без окрвавлејних руку у њему. Према Младићу ту је погинуло у борбама око 1.200 српских војника и око 2.000 босанско-муслиманских, који су дакле погинули у борбама, а не од стрељачког строја.. Али увек се треба сетити и неоспорне чињенице, да су босанско-муслиманска посада тако зване демилитаризованé (а никад не демилитаризоване) Сребренице, њена 28. дивизија, и разне са њом у вези пара војне групе или чисто разуларена руља, отпочеле у пролеће 1992. са пљачком и уништавањем српских села источне Босне и покољима њихових становнíка. Ту се треба сетити и хвалисања генерала Сефера Халиловића („Лукава стратегија“, Сарајево, 1998), да је Патриотска лига Муслимана у пролеће 1992, када су почели напади на српска села, имала већ 120 000 спремних чланова, од малих јединица до бригада, уколико је то била истина.

На почетку своје књиге о Сребреници Алеxандер Дорин (http://profile.ak.fbcdn.net/hprofile-ak-snc4/50354_140735015972308_3512_n.jpg ) цитира познатог немачког писца Петера Хандкеа, великог пријатеља Срба: „Све, што није прљаво и гадно против српско, мора се данас прихватити да је про српско. За мене је антисрбизам, који се појављује као главна струја блаћења једног народа, постао псовка каои и реч антисемита. Антисрби су за мeнe са друге стране исто тако зли и неподношљиви као антисемити у њихово најгоре време…“

Светска јавност зна само за „геноцид“ сребреничких Муслимана, не спомиње српске губитке, Као да губитци у току трогодишњег рата око Сребренице нису били у главном последице вођења рата. Наравно, Запад више мање не спомиње свирепо убиство 8. маја 1992. у Сребреници судије Горана Зекића, српског члана парламента БиХ, после кога долази до масовног бекства, протеривања и покоља Срба из Сребренице и околине, тако да од 29% српског становништва у 1991. не остаје до доласка ВРС у Сребреницу практички тамо ни један Србин. Лоше је свакако то, што су Муслимани починили Србима, као и Срби Муслиманима. Оно, што се наводи у вези са Сребреницом на Западу, број наводно стрељаних дечака и одраслих Муслимана из Сребренице, за сада апсолутно не одговара чињеницама, оном броју наводно поубијаних 8.000 мушкараца и дечака. Неистине тих бројева лепо објашњавају две књиге: (1) С.Каргановић и Љ.Симић „Сребреница: Деконструкција једног виртуалног геноцида“ (Београд, 2010) и (2) А. Дорин „ Srebrenica – Die Geschichte eines salonfähigen rassismus “ (Берлин, 2010). Тај број 8.000 се „родио“ од констатације, да је после пада Сребренице било регистровано око 5.000 несталих лица и око 3.000 заробљених муслиманских војника (3.000+5.000=8.000). Власти у Сарајеву и Запад су у ствари направили од несталих мртве и уопште нису обратили пажњу на извештаје, како су се босанско-муслимански војници и цивили у великом броју пробили до Тузле и у центрáлну Босну, колико их је побегло у Србију, итд. (преглед види Elsässer J. „Kriegsverbrechen – Die tödlichen Lügen der Bundesregierung und ihre Opfer im Kosovo-Konflikt“, Хамбург, 2000). Треба се сетити и оних десетина хиљада цивила, које су аутобуси Војске републике Српске пребацили из Сребренице на територију под контролом Муслимана.Ту се морају споменути врло сумњиве околности сведочења „крунског сведока“, босанског Хрвата Дражена Ердемовића, првобитно проглашеног за психички неспособног за сведочење (види одговарајуће поглавље), као и стварност, да његови „саучесници“ (њих седам) у његовом више пута понављаном и мењаном сведочењу у Хагу уопште нису били званично хапшени, саслушавани, суђени, иако је, према њему, сваки од њих поубијао код фарме Брањева око 70 до сто заробљених Муслимана.

Необјашњено остаје питање „гласања такозваних мртвих“. Према списковима на изборима 1996. у БиХ, 914 наводно „геноцидно“ убијених Муслимана, укопаних 2.003-2.006 је било на списку гласача. Њихов број (тј.“мртвих гласача“) се повећао на 3.016 до 2010. А шта оних неколико стотина „гласача“, који су умрли много пре 11.јула 1995. (Иванишевић М, Сребреница-Јул,1995, У трагању за истином, Београд, 2010 )? Не значи, да се могу правдати разни злочини било које стране. Али шта стварно не одговара истини, то су бројени, које до бесвести, као папагаји, шире западни државници и медији и они који их слепо слушају као неприкосновену ДОГМУ. Све то према познатом гебелсовском правилу, да сто (или хиљаду) пута понављана лаж постаје истином. То познајемо и овде у Чешкој, где се уопште не доводи у питање истинитост информације о 8.000 убијених дечака и одраслих мушкараца. Око тога се појавило толико разних неслагања, отворених лажи, изречених и највећим „главешинама“ Запада, у вези са Сребреницом, да ко онда да им верује. Уз то пропаганда тврди, да онај, који не признаје оних наводно масакрираних 8.000 дечака и мушкараца, који тако „пориче геноцид“ над Муслиманима око Сребренице, да је у ствари криминáлац, да га треба казнити, да је то кривично дело као порицање холокауста. За ICTY и Запад је све геноцид, шта су направили Срби, а све само евентуáлно оправдана одмазда, шта су направили босанско-херцеговски Муслимани. Али и констатација генерала P Morillona на суђењу председнику Милошевићу (2004) је изазвала оштру реакцију званичног Сарајева, да су злочини Срба у ствари освета за злочине почињене Муслиманима на Србима из источне Босне.

Неповерење у наводне бројеве мртвих (масакрираних) је и последица великих лажи око најразличитијих догађаја, ширених властима и државницима из Сарајева и Загреба, са Запада уопште. Међу осталима се ту на пример истицао и првак сарајевске владе, чак и њен председник и министар иностраних послова, Харис Силајџић (E.Herman, Srebrenica Massacre, 2011, str.43). На турнеји по САД у децембру 1992, он је говорио током разних интервјуа 18. децембра о 128.000 убијених Муслимана и о 30-40.000 силованих Муслиманки, о „логорима смрти“, о „логорима за силовање“, о деци са одсеченим главама. А ни те „логоре“, ни ту децу без главе, на срећу, чак ни ЦИА није нашла. Силајџић је тако отпочео са „лицитацијом“ огромног броја наводно силованих муслиманских жена, који се никад није објективно потврдио. Неуморни Харис је чак према Agence France Press 26.новембра 1994. изјавио, да је кривицом Jasushi Akashia и генерала Michaela Rosa  било убијено 70.000 Муслимана ради српских акција око „демилитаризованог Бихаћа“ (у ствари центра 5. корпуса босанско-муслиманске армије под командом пуковника А.Дудаковића, који је више пута упадао, уништавао и убијао у западном делу Републике Српске). Доцније је саопштено, да је у борбама око Бихаћа погинуло не 70.000, већ 1.000 људи. Види и наше поглавље „Два Минхаузена“.

А какве су све неистине, у ствари отворене лажи, јавно изговарали председник Бил Клинтон, Мадлен Олбрајт, Тони Блер, Хавиер Солана, Бернард Коушнер, итд. Па Клинтон је у то време и лагао под заклетвом“, поричући свој интиман однос са Моником Левински. „Лагати под заклетвом“ је за Американце био велики злочин. Невероватне лажи је на пример ширио у вези са догађајима на Косову и Метохији Амерички Стејт Департмент, кад је његов „путујући амбасадор за ратне злочине “David Scheffer тврдио (у мају 1999), да је нестало, и вероватно мртво, до 225.000, чак до 500.000 мушких Албанаца од 14 до 59 година. Па ту ни сам Клинтон није био ситничар, када је пред Белом кућом 25.јуна 1995. у изјави за штампу тврдио, да на Косову леже десетине хиљада убијених Албанаца. Али поштена америчка новинарка M.Farley (11. новембра 1999, Los Angeles Times) јавља, да је нађено укупно 2.108 лешева (свих народности) а поштени амерички новинар Alex Cockburn (29. октобра 1999, Los Angeles Times) насловљава свој чланак „Где су докази о геноциду Албанаца?“ Како је само Запад глупо веровао, или из пропагандистичких разлога хтео да верује, да је у БиХ погинуло чак 250.000 до 300.000 људи (углавном Муслимана), уопште не питајући, одакле пропагандистима из Сарајева и Загреба ти бројеви. Иако је Клинтон морао знати за „смањење броја жртава“ чак из званичног Сарајева у пролеће 1995. на око 140.000, за трезвену процену у јесен 1995. (70-100.000 мртвих свих народности) америчког генерала са четири звездице Ch.Boyda, није га било срамота, да опет дезинформише своје суграђане 27. новембра 1995, у време стварања Дејтонског уговора, о 250.000 мртвих. Док је министар народне одбране САД W.Perry изјавио пред одбором за иностране послове конгреса 5.јуна 1995. „да је према нашим најбољим прорачунима“ било око 145.000 мртвих, тај исти W.Perry је 18. октобра изјавио, да је током 3,5 године трајања рата погинуло 200.000 људи! ПА КО ОНДА ДА ИМ ВЕРУЈЕ !?

Некад се исплати поново прочитати неке старе новине. Тако је аутор нашао чланак Allana Massiea у лондонском Индепенденту (11. априла 1993) „Срби нису једини криминалци у сукобу са нечистим рукама“. Ево шта чланак каже:

„Српска насиља су убедљиво објављивана; насиља против њих нису. И тако је било лако приказати Србе као криминáлце и видети рат само као српски експанзионизам, иако су босански Срби првобитно тражили само исто право самоопредељења, дано Словенцима, Хрватина и Муслиманима. Из непосредног контекста, гледати на Србе као на криминалце, могло би бити и исправно, али из даље перспективе то није тако.

Па сами Срби имају пуно проблeма, као улстерски протестанти, као Африканери и као Израелци. Као и Израелци, они имају недáвнá сећања која то оправдавају. Срби у Босни и Хрватској се плаше, да ће опет бити жртве геноцида и етничког чишћења као у 1941-45. Скоро свака српска породица досада оплакивá понекога убијеног усташком војском хрватског нацистичког вође Павелића (његова породица, као случајем, је баш била дочекана у Хрватској председником Туђманом). Они (Срби) се сећају, да су босански Муслимани дали две СС дивизије (у ствари једну, 13. Ханџaр дивизију) за Хитлера. Само народи као овај Енглекси, без горких историјских искустава, могу да не узимају у обзир њихову убедљивост…“

Човеку је мило да чита извештаје оног поштеног дела западних медија. Ту свакако треба поново споменути трезвени и критични извештај, без лажи, члана америчкe војне обавештајне службе, потпуковника Johna Sraya (види даље у књизи), са нaсловом, који много каже „Продаја босанске бајке Америци. Купче, пази се !“ (1995).

Аутор је поново нашао и чланак у The Sunday Times (1. октобра 1995) од Hugh McMannersa „СРБИ НИСУ КРИВИ ЗА ПОКОЉ – Стручњаци су упозоравали САД, да је бацач био босански“. Бацач је био босански, али бомбе и осиромашени уранијум су били, на основу дрске преваре, из криминалног НАТО оружја и падале су, уништавале и убијале у Републици Српској, после убиствене провокације (остварене врло вероватно уз знање и инструкције са оног лошег дела Запада ) сарајевске владе, зване Маркале II од 28. августа 1995, са 37 мртвих и 90 повређених.

У пролеће 2011 се појавила ванредна, некомерцијална књига „THE SREBRENICA MASSACRE - Evidence – Context – Politics “. Књига од 300 страна је издана као, Creative Commons Attribution, Non-Commercial, No-Derivative Works 3.0 License.  Аутор ју је „извукао“ из интернета. Написана је интелектуалном елитом Запада, оном стварном елитом која не лаже, која не пише и не говори оно, шта њене газде траже и за шта је те газде плаћају, која се труди да изнесе на видело истину, чињенице, иако показују, са колико лажи је био свет кљукан мејнстримом подмитљивих медија и разних „невладиних организација“ Запада и властите земље (плаћених врло често разним амбасадама или фондацијама, на пример Сорошовом). Едитором књиге МАСАКР У СРЕБРЕНИЦИ и аутором неколико глава је познати амерички професор универзитета Edward S. Herman из Пенсилваније, стручњак за економију, политичку економију, медије. Ђорђе Богданић је филмски режизер и продуцент из Минхена (заједно са zajedno sa Martinom Lettmayerom). Phillip Corwin је био високи политички представник ОУН у БиХ (1995). Тим Фентон је ИТ професионалац из Оксфорда, добро упознат са југословенском тематиком. је доцент лондонског South Bank универзитета, стручњак за медије и комуникације. Michael Mandel је професор права York Univerziteta у Торонту, у Канади. У 1999. години је покушавао да убеди Трибунал ICTY у Хагу, да испита и оптужи политичке вође НАТО за њихову улогу у бомбардовању Југославије. Jonathan Rooper је био продуцент и режизер у u BBC TV News, током 15 година упознат са проблемима Југославије. George Samuely је аутор и новинар који је интензивно публиковао по Европи и у САД. Био је едитором часописа Spectator (Лондон), литерарног додатка часописа The Times (Лондон), The National Law Journal (New York). Његова књига Бомбе за Мир треба да изиђе.

У 2011. се појавио још један филм о Сребреници који је непријатно изненадио и наљутио оне који су дезинформисали свет о ономе шта се тамо догађало. На норвешкој телевизији су била приказана два филма о Сребреници норвешког режисера и независног новинара Ола Флyма, „Град који се може жртвовати“ и „Трагови из Сарајева“. Филмови су били одмах изложени оштрој критици, пошто су рушили етаблиране табуе о „ненаоружаној“ војсци Алије Изетбеговића и о 8.000 „убијених“ заробљеника, цивила. Рат у Босни, чија последица је било тотáлно уништење социалистичкé Југославије, ставио је ту земљу и стратешки важну реку Дунав под мултинационалну контролу. Ола показује и прљаву улогу „Нобеловца“ Ахтисарија, марионете ЕУ, НАТО и САД, који је омогућио отцепљење, односно пљачку Косова и Метохије од Србије. Ахтисари је ту прљаву улогу доделио „амерички човек“, генерáлнí секретар ОУН, Кофи Анан….. Официална Србија је наводно одбила да купи тај филм.

У Фрушкој Гори је 20.јула 2011. ухапшен после више година у бекству, бивши председник Републике Српска Крајина (РСК) Горан Хаџић. Београдском режиму је лакнуло. Даља препрека за улазак у ЕУ и НАТО и за оно Мед и Млеко је била отклоњена. Режим је Хаџића, наравно, без оклевања, изручио у Хаг (ICTY). Разни медији, укључујући оне у Чешкој, су о њему јавили разне више мање негативне податке. Трибунал у Хагу га оптужује за убиствра у РСК несрпског становништва, за уништавање њихових кућа и сакралних објеката, етничко чишћење у области Книнске Крајине и источне Славоније, око Вуковара. ICTY наравно не помиње упаде хрватских пара војноу јединица ЗНГ и МУПа у РСК, уз терорисање, истеривање и убијање српског становништва у Книнској Крајини од половине 1991, док те упаде није доцније зауставио, после обнове борбене способности 9.корпуса ЈНА 1991, пуковник Младић. ICTY ништа не говори о истеривању 250.000 Срба, о пљачци и уништавању њихове имовине, и о покољу више од хиљаде њих (цивила) из Западне Славоније и Книнске Крајине у мају и августу 1995, током операција „Бљесак“ и „Олуја“ хрватске војске, уз помоћ босанско-муслиманскáх јединица, до зуба наоружаних Немачком, од САД, Ираном, Аргентином, итд, под стратешком командом „изнајмљених“ америчких пензионисаних генерала из ПМРИ, Акционарског друштва Професионáлна Војна Средства (Профессионал Милитарy Ресоурцес, Инц), уз помоћ НАТО авиона (извиђање, снадбевање, чак и бомбардовање). Наравно, нико на Западу се не осврће на ствáрни геноцид Срба у рату 1941-45, на пустошење у области Книнске Крајине, у усташкој Хрватској. А не осврће се ни на то, да се практички нико од оних 250.000 истераних 1995. године није могао реално вратити.

У вези са оптужбом Горана Хаџића за догађаје око Вуковара у лето и у јесен 1991, она судска фарса звана ICTY је заборавила, да је председник Туђман истерао српско-хрватском већином (Српска демократска странка и хрватска Странка демократске промене) изабраног српског градоначелника Вуковара Славка Докмановића (извршио је самоубиство у истражном затвору у Хагу у ноћи 28-29.јуна 1998). Туђман га је силом заменио чланом своје странке ХДЗ Марином Видићем, која је на изборима у Вуковару добила свега 25% гласова и била потучена. Наравно, Запад није јавио о покољима Срба и убиствима про југословенских Хрватá у источној Славонии (на пример елитног хрватског шефа осјечке полиције Josipa Reichla-Kira), око Вуковара, Боровог Насеља, где су се у организовању истеривања и убистава Срба „истакли“ Бранимир Главаш, Томислав Мерчеп („истакао се“ у ликвидацији Срба и у Пакрачкој Пољани, око Госпића, за сада без осуде), Владимир Шекс и други, где је 204. бригада ЗНГ створила „групу за тихе ликвидације“. Током борби око Вуковара су српске пара војне јединице, као освету, извршиле покољ око 200 хрватских чланова ЗНГ, МУПа, заробљених чланова разних пара војних група и хрватских цивила код Овчáре. Српски извори су ово осудили као злочин, стран војној историји и менталитету српског и црногорског народа, иако су међу убијенима били и ти, који су убијали цивиле и војнике, не само Србе, него и Хрвате про југословенског мишљења.

У прегледу „остварења“ владе у Београду, је та „остварења“ до дана хапшења Горана Хаџића описао Др.Срђа Трифковић, познати српски интелектуалац и сарадник америчког часописа за културу CHRONICLES: остварење марионетске владе; уништење економије; задужена држава; масивна незапосленост; тако рећи ликвидација до тог времена српског поноса, војске; преиначавање историје; испирање мозгова марионетским медијима под контролом државе; подела Срба на патриоте и масе слугу ЕУ и САД, који верују све шта им се каже; силом одузета територија (Косово и Метохија); земља постаје званичном колонијом. На списку жеља ЕУ и САД остаје сада још признање Косова за самосталну државу. Овде је још могуће додати, да се наводно спрема приватизација, „распродаја воде“ у Србији. Да ли је Срђа Трифковић имао у свему право или је претерао? Овде треба поново споменути незаборавног српског пријатеља, „Швајцарца српског срца“, професора криминалистике из Lausanne, Арчибалда Рајса и неколико реченица из његовог „ЧУЈТЕ СРБИ!“ (1928). Рајс је упознао свет са злочинима које је направила аустроугарска војска у Мачви и Подрињу према невиним српским цивилима….

„Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам са вама патње и да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас, јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренутцима, када се познаје истински карактер неке нације… Видео сам вам, међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне за вашу нацију… У набрајању ваших врлина нећу морами да вам говорим о ономе, што ви називате „интелигенцијом“. Њоме ћу се позабавити тек у дěловина посвећеним вашим манама. Срећом, ваш народ понајвише чине сељаци, а не „интелигенција“.

Срби у БиХ нису имали среће са Високим представницима Запада, који су се понашали као неприкосновене колонијалне газде. У Протекторату Чешкој, окупираној од Немаца, је владао „Reichsprotektor  (један од њих је био и „крвави“ Reinhard Heydrich, кога су чешки родољуби убили у 1942), у немачким жупанијама су то били „Гаулеитери“. Ваљда најгоре се понашао као Reichsprotektor или Гаулеитер бивши британски политичар (кажу члан на изборима пропале Либерáлне странке) Paddy Ashdown (терао је уз велике претње владу РС, да на силу призна Западом створенé дезинформације око Сребренице и да се РС одрекне резултата својих истраживања у случају Сребреница), онда Аустријанац (вероватно германизовани Словенац) Волфанг Петрич, и садашњи Аустријанац (ваљда опет славенскога порекла) Валентин Инцко. Први западни „Reichsprotektor“ је био Шпанац Карлос Вестендорп, „прослављен“ поступцима против српских странака у изборима 1996. и избацивањем професора Шешеља са инаугурације председника Републике Српске у Бања Луци (1998). Приходи ових момака су врло високи.

Без претеривања се може рећи „Тешко и невином Србину, који падне у руке кривичном трибуналу за ратне злочине у Хагу! Ту се треба сетити старе узречице још из турског времена „Кадија те тужи, кадија те суди!“ и прочитати поглавље George Szamuelya „Обезбеђење судске одлуке: Злоупотреба исказа сведока у Хагу“ (Herman,E.: Srebrenica Massacre. 2011, стр.153 и даље). Поглавље почине овако:

„Међународни кривични Трибунал за некадашњу Југославију (ICTY) је одиграо одлучујућу улогу у стварању званичног ортодоксног тумачењао догађаја у Сребреници. Оперативне претпоставке ICTY су истоветне са НАТО земљама и институцијама, које осигуравају већину финансирања (ICTY), углавном влáда САД, која је изабрала и већину првобитног особља. Према тим претпоставкама, које су се појавиле пре неких уопште значајних процена о узроцима и о вођењу рата у бившој Југославији, Срби су били потсрекачи тих ратова; Срби су били починиоци геноцида; Срби су за разлику од било које друге етничкé групе у ратовима починили зверства као израз државне политике; Срби су били криминалци, који су извршавали злочиначке наредбе злочиначког руководства; и Срби морају бити натерани да признају своје кривице да би окајали своје грехе… ICTY је отворено следио политичке циљеве на штету легалних поступака, које су већ давно пре тога прихватили ти Западни народи, који су створили и финансијски осигурали овај исти ад хок трибунал.“

Својом непоштеном делатношћу је ICTY успео да ликвидира део водеће српске војне и политичке елите и да од ње направи криминáлце. Зар није чудно, да су Срби по свету до осамдесетих година 20. века били сматрани за храбре, јуначке, верне и поштене људе, а после одједном постадоше узори зла, те их такве показује Запад (САД, Немачка) и у филмовима.

Главни прокуратори ICTY R.Goldstone, L. Arbour i C. del Ponte су били, што се тиче непристрасности против Срба, све гори од горега. Ни садашњи главни прокуратор, белгијски правник, С. Брамерц не изгледа да је бољи. Само је Карла дел Понте, можда ради гриже савести, открила, већ као амбасадор у Аргентини, страшне злочине ОВК (UÇК), у вези са убијањем заробљених Срба и Рома, ради вађења њихових органа и њихове продаје за трансплантације. А без сумње главни организáтор тих злочина, Хашим Тачи, је и сада председник владе Косова, кога признају и сада његове газде из ЕУ и САД, као да Савет Европе није прихватио извештај о тим злочинима, који је поднео Швајцарац Дик Марти.

Професор правног Факултета у Торонту Michael Mandel је овако описао 12. априла 1999. злочине организације НАТО, као и делатност ICTY. (1) ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ (владе држава удружених у НАТО су много више одговорне за смрт и уништавање на Косову и у Србији, него српска војска и УÇК), (2) ЗЛОЧИН ПРОТИВ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА И ПОВЕЉЕ ОУН (ово је и осуда делатности ICTY). (3) ЗЛОЧИН ПРОТИВ ИСТОРИЈЕ (Значи цинично и ревизионистично тумачење појма холокауст и деградацију појма геноцид, да се оправда агресија. Професор Мандел ово као Јеврејин схвата посебно интензивно.“Како може уопште неко озбиљно да упоређује Србе са нацистима“, пита се Мандел). (4) ЗЛОЧИН ПРОТИВ ИСТИНЕ (Ту професор Мандел каже: „Ја ту говорим о вама, медији, који објављујете сваку од почетка од самог НАТО припремљену измишљотину као истину, да произведете сагласност са агресијом. За сада сте се показали да сте само мало више него рука пропаганде Пентагона…“). Оптужбу за Злочине НАТО против Србије на 38 страна текста је предао Трибуналу ICTY и познати грчки композитор Микис Теодоракис 3. маја 1999.

ICTY је из провидних разлога (диктaт САД) скроз преиначио основни принцип Међународног војног трибунáла у Нирнбергу (1946) који је за главни и најгори злочин сматрао ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА, наиме „планирање, припрему, започињање и вођење нападачког рата, или рата на основу повреде међународног уговора, пакта или гаранције.“ А ово није одговарало планираним агресивним циљевима ондашњих твораца политике САД, коју је у време рађања ICTY у 1993 години заступала у ОУН Мадлен Олбрајт, будући значајни злочинац против мира у Југославији (према принципима Трибунaла у Нирнбергу). Али идеју за оснивање ICTY је дао већ у аугусту 1992 немачки министар иностраних послова Колове уједињене Немачке Клаус Кинкел, о коме бивши официр немачке војске Erich Schmidt-Eenboom („Der Schattenkrieger – Klaus Kinkel und der BND, Düsseldorf, 1995) пише, како су Кинкел и његова немачка обавештања слузба БНД спремали уништењě Југославије. А Кинкел је био добар ђак злочинца против мира Ханса Дитриха Геншера. Немачка је у то време била мотором разбијања Југославије и аутором прављења од Срба ратних злочинаца. Србе је требало казнити што су помагали у два пораза Немачке. Савет безбедности (СБ) ОУН је својом резолуцијом 827 у мају 1993. установио ICTY, као ад хок трибунал, иако СБ за то није имао компетенцију. Немачки Нобеловац за литературу Гинтер Грас, као и други људи, сматра Геншера и владу канцелара Кола за сукривце за распад Југославије и тиме и за крваве балкáнскé ратове : „Нико се није усудио да оптужи за политичку одговорност ондашњу владу са Колом и Геншером. А то упркос тога, што су признали за самосталне државе Словенију и Хрватску безразложно и брзоплето…“ Када је ICTY био више пута оптуживан, да су хапшени и суђени само српски прваци ради њиховог учешћа у злочинима током рата, док су Изетбеговић и Туђман остали уопште неоптужени и уопште некажњени. ICTY је одговорио, да је и о њима скупљан материјал за оптужбе, али да су обојица, ето, пре оптужбе умрла природном смрћу.

Начин једног хапшења српског официра на захтев ICTY је било изузетно прљав. Нáчелнíк генералштаба ВРС генерал Момир Талић је учествовао са министром одбране РС Манојлом Миловановићем на широј конференцији високих штабних официра у Бечу, о смиривању ситуације у Босни, коју је организовала аустријска влáда, тамошња Војна академија и ОБСЕ, Толић је од владе Аустрије добио визу, лично обезбеђење и потребне гаранције. Није знао, да је ICTY баш у то време издао запечаћени („тајни“) налог за његово хапшење. И тако је у подневној паузи конференције, (25. августа 1999), када се пила кафа, Толић био ухапшен и одмах допремљен у Хаг. Од хапшења се дистанцирао присутни командант СФОРа генерал M. Willcock. Толић се пре тога са својим колегама из СФОРа у Босни дружио. Да ли је то неко из владе Аустрије урадио? Зар тај догађај не чини од међународне сцене ђубриште? Генерал Толић се у Хагу разболео (тумор) и „милосрдни“ ICTY га је послао у Србију, да тамо умре (2003). И овога догађаја се треба сетити, кад се пише о ICTY.

Професор Милан Булајић, аутор књиге о „Улози Ватикана у разбијању југословенске државе“ (1994) је упозорио аутора књиге о још једној великој подвали у вези са догађајима у некадашњој Југославији. Професор DePaulovog универзитета у Чикагу, Египћанин и правоверни муслиман Sharif Bassiouni, је био задужен да спрема за ОУН материјале о ратним злочинима. Српска страна му је према Булајићу материјале спремила два пута, или чак три пута, а он их није даље спремио, те је „његов“ извештај био без српских података о злочинима против Срба у БиХ, Хрватској и Словенији.

Према нирнбершком поступку, наредба претпостављеног не оправдава ратне злочине потчињеног. Док ICTY није толико заинтересован за злочине релативно ниже постављених починилаца, који су их директно извршили. Пошто су извршавали наредбу, њихови злочини су према идеологии ICTY донекле схватљиви, чак и опростиви. ICTY злочине сматра последицом геноцидног плана спремљеног политичким вођама. Што се тиче доказивања злочина, ICTY багателизира судске налазе, много више обраћа пажњу на сведочења очевидаца, иако је то најмање поуздани начин доказивања. Ако сведок одбране упозорава на контрадикције у сведочењу, судија може да га опомене, да прекине са досађивањем сведока. Пошто не може да оспори оно, што сведок каже, могућност оптуженика, особито српског оптуженика, да пресуда значи ослобађање, је практично нула. Зато је најбољи пут да пресуда буде блажа солидно признање, које одговара причи ICTY. И тако признање даје неоспоран доказ за страшне злочине и чини непотребнíм било какав поштен судски процес, доказни материјал. Овде се треба сетити, примера ради, како су у време криминалног НАТО бомбардовања СРЈ, западни медији донели изјаву албанских очитих сведока, да су Срби побили 700 Албанаца и њихове лешеве побацали у рудник Трепча. Један енглески новинар је чак тврдио, да је у близини некога окна рудника осетио непријатан задах од лешева…Али већ 12.октобра 1999 је Kelly Moore (сарадница ICTY) јавила, да у окнима Трепче нису били нађени никакви лешеви, ни њихови остатци. Томе је одговарао и чланак D.Pearla i  R.Blocka u Wall Street Journalu „Рат на Косову је био свиреп, огорчен и диваљ; Геноцид то није био. Приче о масовним свирепостима су постајале и прелазило се преко њих са недовољним доказима – Никакви лешеви нису били у окнима рудника“ (31. децембра 1999).

Трибунал за ратне злочине у Хагу, онaj ICTY, није Нирнберг из 1946. ICTY је пре стаљинска чистка из тридесетих година 20. века, за сада без смртних пресуда, ако се не рачуна немали број Срба који су умрли током суђења, затворени у Шевенингену, у истражном затвору, или током хапшења.

Prof. Dr Rajko Doleček DrSc.
Острава, 15.07.2011.