| Леонид Ивашов: Држи се, Ратко, опет си на бојном пољу - са најгорим непријатељима човечанства! |
|
|
| Четвртак, 07 јул 2011 | |
|
02. 06. 2011 - НАТО докрајчује понос Срба
Ухапшен је и отпремљен у мучилиште НАТО - Хашки трибунал – национални херој српског народа Ратко Младић. Српско политичко руководство, на челу са председником Тадићем извршило је, како оно мисли, последњи услов за пријем Србије у ЕУ – обавило је операцију на откривању пребивалишта и хапшењу Генерала Ратка Младића, који је почетком 90-их командовао српским оружаним формацијама у Босни и Херцеговини. Операција, коју су обавили српски специјалци, је носила, стварно „херојски“, карактер, ако се узме у обзир да је Генерал одболовао тежак мождани удар и да му је десна страна тела парализована. А у верноподаничком служењу убицама српског народа Тадић и његова екипа су презрели традицију Срба да чувају своје јунаке и ратнике. Најважније за људе њихове сорте је да их прихвате на чајанкама европске „елите“, огрезле у хомосексуалним скандалима, међународном разбојништву, корупцији. А без акта издаје свог народа у Европу не узимају! Па они „размењују“ националне јунаке час за ово, час за оно: прво С.Милошевића са групом генерала и официра за обећање да ће им платити за градове и села, разрушене у НАТО бомбардовању; затим Р. Караџића за обећање да ће добити кредите, а сада Р.Младића – за обећање да ће српским „демократама“ дозволити улазак у Европу. Таква је особина политичара те сорте: да издају све што могу, како би заслужили да потапшу по рамену неког Саркозија или Обаму.
Зашто су Срби више од десет година чували свог миљеника? Пуштен у акцију процес рушења велике Југославије (СФРЈ) је довео до тога, да је у Босни и Херцеговини у октобру 1990. године формално фиксирано етничко одвајање три националне групације – Муслимана, Хрвата и Срба. Ови последњи су се нашли раздвојени од своје сабраће у Југославији и територијално разбацани по БиХ. Излаз из такве ситуације они су видели у једној од две варијанте – да се сачува јединствена БиХ у саставу Југославије или да српске територије БиХ уђу у састав Југославије. Постојала је и резервна варијанта – кантонизација јединствене БиХ по националном саставу са доцнијим припајањем српских области Југославији. Србима је све одбијено.
Првог марта 1992. г. без учешћа босанских Срба (које је чинило 1/3 становништва Босне) направљен је референдум, и по његовом резултату БиХ је проглашена за независну државу. Одмах су се посула признања новорођеној држави: 7. априла 1992. Босну и Херцеговину су признале САД, земље европске заједнице, Хрватска и Словенија. Судбина Срба у Босни није никога узнемиравала. Муслимани и Хрвати, као и у време Другог светског рата, су почели да избацују Србе са земље коју су они имали, да пљачкају имовину, да отсецају цела села. За Србе у БиХ су почели да праве концентрационе логоре (искоришћено је искуство Другог светског рата). Покушаји руководства Савезне Републике Југославије да пружи материјалну, политичку и војну помоћ сабраћи из Босне и Херцеговине се завршило увођењем санкција СРЈ. Шта је преостало босанским Србима? Они су дохватили оружје које су против њих већ употребили Муслимани и Хрвати. 1992. године Радован Караџић је вољом народа постао председник Републике Српске, а Ратко Младић – командант оружаних снага Републике. До краја године Срби су већ контролисали више од 70 процената територије Босне и Херцеговине, и БиХ је остала да виси у ваздуху, што Западу никако није одговарало. Авијација НАТО је започела масовна бомбардовања српских позиција, насеља и војних објеката, уз истовремено наоружавање Хрвата и муслимана. 1994. године је Хашки трибунал оптужио Р.Караџића и Р.Младића за геноцид и друге злочине, објављена је за њима потерница, а лидери муслимана (А.Изетбеговић) и Хрвата (Ф.Туђман), који су организовали уништење Срба и који су руководили ратним операцијама против њих, примљени су у „међународну заједницу“, путовали по земљама Запада. Међутим, ипак се као резултат оружаног отпора Срба појавио Дејтонски мировни споразум који је, конкретно одредио границе Републике Српске и који је Србима у саставу БиХ дао извесну самосталност. Тамо је смештен и руски контигент миротвораца. Срби поштују и високо цене генерала Ратка Младића због спашавања десетина хиљада људи, и одатле њихов протест против издајничке предаје хероја Хашком „суду“. А руководство Србије? Оно ради у стилу гестапа. И комплетна западна демократија, којом руководе и коју усмеравају Сједињене Америчке Државе, које су започеле ратове против Југославије, Ирака, Авганистана, Либије, све се више приближава фашистичким политичким режимима. 1938. године је познати немачки филозоф В.Шубарт у своме раду „Европа и душа Истока“ написао: „Запад је човечанству поклонио најсавременије врсте технике, државности и веза, али га је лишио душе“.Данас „тржишни идоли“ докрајчују у Европи остатке квалитета човека разумног, у кога је Бог положио и душу, и дух. Европа наших дана је заједница која изумире, а природа убрзава процес све чешћим катаклизмама. Ту судбину неће избећи ни Америка. Па онда – треба ли да Срби, Руси и остали Словени трче за умирућом цивилизацијом? Пошто су генерала Младића предали на обрачун, Тадић и његово окружење нису пришли ближе Европи. Сада ће се од њих захтевати признање независности Косова, затим ће их натерати да српску историју поново напишу, и да дан када је НАТО почео да их бомбардује прогласе за државни празник. Док се Срби не одрекну Косова као колевке своје културе, док не издају Православље, док не престану да буду Срби – неће их „у Европу“ примити…Да ли ће се српски народ помирити са таквом судбином – показаће време. Ако се помире – српска историја ће бити прецртана, а многобројне жртве, поднете у име слободе, независности и права да Срби остану Срби, испашће узалудне. Али зато српске власти могу да се фотографишу са Саркозијем, Берлусконијем, па чак и са Обамом, ако она прва двојица пре тога не заглаве затвор због сексуалног бандитизма. Шта чека генерала Ратка Младића у Хашком „суду“? Као учесник процеса на одбрани Слободана Милошевића, сведочим: пресуда Ратку је већ донета. И то не у Хагу, већ у седишту НАТО. Никакви аргументи, чињенице, документи немају значаја. Сведочења Албанаца, босанаца, тим пре натоваца, у трибуналу се прихватају као истина у последњој инстанци, сведочења у корист Срба се одбацују са самог прага. Имао сам прилику да сведочим у корист не само Слободана, већ и мог великог пријатеља генерала Драгољуба Ојданића. Ни једно из мојих документованих сведочења није прихваћено. Кад сам стигао у Хаг као сведок Д.Ојданића званични представник трибунала ме обавестио да генерал Ојданић не жели да ме види. А када смо се ми, ипак, нашли, генерал није могао да задржи сузе од узбуђења и само је понављао: „Леонид, ја уопште не спавам, само чекам када ћемо се срести“… Ето вам западно правосуђе. Држи се, Ратко, опет си на бојном пољу - са најгорим непријатељима човечанства! Леонид Ивашов Генерал-пуковник Леонид Ивашов, председник је Академије за геополитичке проблеме Руске Федерације и један од најеминентнијих руских војних стратега. Српској јавности остао је познат када је током НАТО бомбардовања Србије био члан руске преговарачке делегације који је касније оптужио шефа те делегације Виктора Черномидрина за издају српских интереса. |
| < Претходни | Следећи > |
|---|
