Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Александар МЕЗЈАЈЕВ | 01.06.2011 | 11:37
 
Хапшење Ратка Младића, генерала армије босанских Срба, поставило је питања која се не односе само на политички план, или морални, већ чисто међународно-правна. Управо та правна питања сада покушавају да се заобиђу, јер њихова анализа показује сву неодрживост оптужбе против Р.Младића, без обзира на медијску хистерију која траје сада већ више од шеснаест година.

Последњих дана коментатори потпуно тачно констатују да је на Србију вршен притисак захтевањем да се због пријема Србије у Европску унију ухапси Ратко Младић. То је политички захтев, али постоји и међународно-правни. И то са много озбиљнијим последицама, него што је то одбијање захтева Србије за пријем у Европску унију. Ствар је у томе да је у фебруару 2007. године Међународни суд ОУН (МС ОУН) донео одлуку којом је Србија проглашена за прекршиоца Конвенције о забрани геноцида и кажњавању злочина геницида од 9. децембра 1948. године. Једна од тачака те пресуде је гласила: „Прихватити да је Србија крива за кршење Конвенције зато што до сада није Међународном трибуналу за бившу Југославију предала Ратка Младића, који је оптужен за геноцид“. За ту тачку су гласале све судије Међународног суда (на жалост – и руски судија); „против“ је гласао само судија из Србије. Јасно је да је то решење прихваћено без икакве правне основе, јер Младић у то време није ни био ухапшен и зато Србија и није могла да га преда, и уопште, Суд није имао никакве доказе да се Младић налази на територији Србије. Међутим, решења МС ОУН имају једну специфичност – на земљу која се не придржава тих решења могу да се примене мере санкција, које ће ту земљу натерати да се потчини. Тако да се свих година од тада Србија налази под претњом увођења таквих санкција.

 

 

Осим тога, треба да се обрати пажња на чињеницу да је Хашки трибунал, кршећи елементарне норме међународног права, генерала Младића 1996. године осудио у одсуству. Ствар је у томе, да члан 61 Прописа о процедури МТБЈ дозвољава да се обави извесна специјална процедура која омогућује издавање међународног налога за хапшење. У суштини, том процедуром се предвиђа саслушавање оптужнице без присуства оптуженог и без његовог адвоката. Формално „заштитник“ присуствује, али то није адвокат кога је изабрао окривљени, већ неко кога поставља сам суд. Јасно је како таква личност „штити интересе окривљеног“. У јулу 1996. године МТБЈ је донео одлуку да поседује све потребне доказе да су Р.Караџић и Р.Младић извршили најтеже међународне злочине. Таква процедура није усвојена случајно. Она дозвољава да се доцније искористи само Младићево име, те да се тиме „докаже“ кривица других оптуженика. Такав прилаз је омогућен зато што је у самом почетку постојања МТБЈ у њему као правна норма прихваћена теорија о“удруженом злочиначком деловању“. Наведена теорија представља „оружје за масовни пораз“ Срба и била је прихваћена само да би били осуђени они оптуженици за које није постојао никакав доказ личне кривице, укључујући и оне, који не само да нису учествовали у овом или оном злочину, већ да чак нису ни знали за њега.

Сада о оптужбама против Генерала.

Прва варијанта оптужнице против Ратка Младића је потписана 1995. године. Важно је да се констатује да је то направио судија Ф. Риад, муслиман из Египта. Чињеница да је за убиство муслимана оптужницу потписао судија – муслиман показала је своје последице. Судија Риад је био толико отворено пристрасан да је констатовао много више од онога, што се тврдило оптужницом. Тако, пажљивим упоређивањем захтева тужилаштва и донетог на основу тог захтева решења суда може да се констатује да је судија на сопствену иницијативу додао неке чињенице или их „стваралачки обрадио“. На пример, додао је да су заробљеници стрељани у „мањим групама“ (што је важно за доказивање да је постојао предумишљај, у односу на једно масовно стрељање) као и то, да су стрељања трајала дуже него што је наведено у захтеву тужилаштва. Овде чак и није толико важно да се потврди да судија није имао права на такву дораду, већ то да се судија није уплашио да ће изгледати пристрасан.

Затим је оптужница против Младића мењана више пута. Прво су је спојили са оптужницом против Р.Караџића, а затим разделили (после хапшења Караџића 2009. године). Али суштинске измене су последњи пут унете 2002. године. Али сада на површину испливавају интересантни детаљи. И тако – нова промена текста, и то радикална, - извршена је… 10. маја о.г. односно - две недеље пре хапшења Генерала. Задивљујуће видовњачке моћи! А нову верзију оптужнице против Младића је направио лично судија Алфонс Ори из Холандије. Онај исти, који је направио и последње измене у оптужници против Младића 2002. године и који се, све у свему, специјализовао за истраге против Срба и ослобађање Албанаца који су клали Србе. (А.Ори је већ осудио доста Срба, углавном босанских, међу њима и председника Парламента српског народа М.Крајишника, а ослободио џелата косовских Срба Р.Харадинаја. Тако да је то личност проверена и заслужна).

Па какве су бајке у последњој варијанти оптужнице против Младића? Главна је да сада Генерала оптужују да је учествовао не у једном, већ у четири „удружена злочиначка подухвата“ (УЗП). Прво – у кампањи етничког чишћења којој је био циљ насилно и стално исељавање босанских муслимана и Хрвата са територије Босне, што је на крају квалификовано као геноцид. Остали УЗП су повезани са кампањом терора против цивилног становништва у Сарајеву, хватањем таоца у персоналу ОУН у мају – јуну 1995. год., и геноцид у Сребреници у јулу 1995. године. Последња варијанта оптужнице садржи 11 тачака оптужби за геноцид, за злочине против човечности и за кршење закона и обичаја ратовања.

Међутим, ако се та оптужница пажљиво проучи, види се како је она провидно састављена. Тако, на пример, Ратка Младића оптужују и за заузеће Сребренице и за убијање цивилног становништва. Али ако се погледају датуми који су наведени у самој оптужници, видећемо да је напад на Сребреницу почео 2. јула, а завршио се 11.07. То значи да је заузимање тог градића трајало 10 дана! А то нам говори да је Сребреница била бастион наоружаних муслимана, а не мирна демилитаризована енклава, како о томе труби пропаганда. Како видимо, то признаје и оптужница, мада стидљиво. Међутим, оптужница одмах после тога губи потпуно логику на којој се заснива: пошто је Сребреница заузета Хашки трибунал каже да су сви изгинули – цивилна лица! (Оптужница све време као мантру понавља речи „дечаци и мушкарци“). Јасно је да имамо посла са отвореном лажи, коју чак и не покушавају било како да објасне! Даље, у ствари, оптужница садржи информацију која показује да је генерал Р.Младић дејствовао у складу са нормама међународног хуманитарног права (то јест права које је било на снази у време оружаних конфликта). Тако његова дејства на одвођењу становништва из зона ратних дејстава представљају не доказ злочина, већ на против, извршавање његове обавезе у складу са Женевском конвенцијом о заштити жртава рата (члан 50) и Другим накнадним протоколом уз њу (члан 17).

Ништа мање фалсификата садржи и део са бројкама. У својим мемоарима бивши главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте стално користи бројку од „осам хиљада убијених муслиманских мушкараца и дечака“ сваки пут, када се помиње реч „Сребреница“, мада одлично зна да је у званичној оптужници наведена цифра од седам хиљада. Медији упорно понављају цифру од 8.000 убијених у Сребреници. Наравно, то је разумљиво, слободни и независни медији нису успели да се уздрже, додали су још једну хиљаду. Временом ће цифра све више да се надувава. У јулу 2008. године сајт ОУН саопштава да је „у јулу 1995. године армија босанских Срба под вођством Радована Караџића и Ратка Младића направила геноцид више од 8.000 муслиманских дечака и мушкараца“. Можда ће се временом откривати све нове и нове тајне масовне гробнице невино убијених муслимана? Како да не. На против, како време пролази, појављује се све више информација којима се доказује да није било ни осам, ни седам, ни било којих „других хиљада“ невино стрељаних. Ако се и пронађу нове гробнице – у њима леже особе, убијене током ратних операција. А врло је важно да се присетимо и чињенице да су рат започели управо муслимани. У току међународне конференције по резултатима рада МТБЈ у Руској академији наука у марту 2009. године експерт Л.Симић, који је лично обављао патолого-анатомска испитивања гробница у Сребреници је убедљиво доказао да ни о каквим цивилима не може да буде ни речи – тамо су сахрањени учесници ратних дејстава, а доказана цифра погинулих је 1500 људи. Други учесник конференције – бугарски научник Ж. Чивиков је светској јавности приказао детаљну анализу судског доказивања геноцида у Сребреници у Међународном трибуналу за бившу Југославију. Крајем прошле година објављена му је књига „Крунски сведок“ где су јасно приказане махинације Хашког трибунала са такозваним „геноцидом у Сребреници“. Постоје и други докази чудовишне фалсификације оптужби против босанских Срба. Нису случајно у низу европских земаља донети закони које забрањују да се оспоравају „чињенице геноцида, које су констатовали међународни судови“! Забрањено је да се оспоравају, чак и ако у рукама постоје докази да су ти судови фалсификовали чињенице. Казниће – све до затвора! – за саму чињеницу да се оспорава, и ваше доказе неће чак ни разматрати! Шта ћеш - ResJudicata! Одлука је коначна и не подлеже жалби!

Другим речима, цела оптужница против генерала Младића је документ, лажљив у највећој мери, а осим тога, и скарабуџен потпуно непрофесионално.У вези са тим позиција Русије, као сталног члана Савета безбедности ОУН могла би да буде принципијелнија од изражавања очигледно бесмислене наде да ће „предстојећи судски процес против Ратка Младића имати праведан и непристрасан карактер“.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/01/hapshene-generala-mladiha-i-medzhunarodno-pravo.html