Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Ген. Ратко Младић arrow Реаговања arrow Ратко Младић - Задњи дах европског поноса
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Ратко Младић - Задњи дах европског поноса Штампај Пошаљи
Петак, 17 јун 2011
Фабрицио Фиорини, посланик парламента ЕУ

 генерал Ратко Младић
„Класична“ порнографија је већ изгубила скандалистички набој на ситом и безнадном Западу: голо тело, сексуални чин на фотографији или на филму, не изазивају више узбуђење ни код црквених мишева. Али, зато опстаје нова врста порнографије, сасвим западна и „демократска“, штавише свакодневно се повећава њена способност да испољи непристојност и скарадност, а то је порнографија идеја слободних људи.
 
 
Изван ограде допуштених идеја, оних о којима се пише у великим листовима, у оквиру великих информација, на универзитетима, у партијама које су једна другој фотокопија, има идеја стављених на маргину чија је опасност у томе да могу наићи на прихватање. Оне имају предиспозицију да узнемиравају мање-више познате луткаре који вуку конце у светској представи, због чега су проглашене друштвеним злом и прогнане на лутање пустињом, далеко од бедема цивилизације. У то спадају социјализам, национализам, опозиција диктатури банака, америчком унилатерализму, бестидном ционизму. Неке пројекције таквих идеја које су се историјски исказале кроз личности слободних људи или кроз крајње јеретичку храброст – политичку или културну, етичку или социјалну – силом су избачене из оквира трпељивости, не припадају више ни ексклузивном домену варварства. Постале су порнографија и морају да изазивају гнушање. Оне су увреда, не смеју се рећи, представљају морално оправдање за институцију савременог вербалног деликта. Пример за то је историјски ревизионизам или непризнавање државе Израел. Многобројни људи су недавно сврстани у овај домен заборава и срамоте. Председник Садам Хусеин је био један од њих, при чему је митологија монструма створена с посебном техником института за психолошки рат према којима је он приморавао играче репрезентације да играју с бетонском лоптом. Ако би изгубили утакмицу, хранио своје телохранитеље сировим месом, имао сараднике – цитирам штампу из тог времена – као што је „Доктор Смрти“, „Мистер Антракс (црни пришт)“ итд.

Једнаки су били пропаганда и дезинформација деведесетих година прошлог века. Када су Србија и Црна Гора (у оно време накратко Југославија) узете на нишан ради планираног успостављања редовног стања америчке спољне политике у Европи, а у оквиру тога је бачено на десетине хиљада бомби, изразити јавно блискост са Србима изазивало је друштвене реакције сличне онима које изазивају нападачи на девојчице у јавним парковима. Био је ту Милошевић, „балкански касапин“ на челу једне социјалистичке партије која је свуда примана с аплаузима, а онда претворена, за само неколико месеци, у нешто слично немачкој националсоцијалистичкој партији с почетка двадесетог века. Затим је југословенски председник демократски убијен у удобној затворској кући у Холандији, па су Србима постепено отпали рогови, ђавољи репови, трозупци и канџе, те су повратили свој људски лик. Тачније, скоро људски лик. Јер, остало је да се плати и последњи залог: да се ухапси Ратко Младић. Баш ових дана извршена је атлантска правда.

Генерал Младић, командант оружаних снага Републике Српске у Босни, оптужен је за најгоре неподопштине почињене током југословенских грађанских ратова, иако је у ствари, генерал био, не само изванредан војник, већ и човек мира каквих је било веома мало на политичкој и војној сцени која је карактерисала тај несрећни европски регион тих година. Бројна су сведочења која доказују ту његову стварну природу, али његова судбина је морала бити онаква каква је унапред утврђена на неком другом месту: Србија је морала да елиминише „џелата Сребренице“. Ко жели да схвати оно што се стварно десило у босанском градићу нека прочита изврсну студију „Скривени досије о ‘геноциду’ у Сребреници“ (издање „Città del Sole“, Напуљ, 2007). У суштини је улога генерала Младића у том догађају била потпуно ван сваке врсте планираног насиља, којем се и лично супротставио својим ауторитетом, побринувши се да казни и санкционише своје војнике који су се упрљали у спорадичним криминалним епизодама. Али, клопка је шкљоцнула, па ма какви досијеи и контра истраге били прављени, он остаје џелат. Сребреница је уздигнута до фаме „новог Аушвица“, нове догме при чему доживљава друштвени, политички и културни прогон свако ко је доведе у сумњу: то је нова порнографија, нови табу.

У Србији (и српским регионима у Босни), ма колико да се и тамо све жешће намеће демократско-политички-коректан говор, људи одлично знају какве су стварне чињенице: уз велико згражање Карле Дел Понте и супружника Клинтон, сматрају га херојем. Штета што су међу оним Србима који су, пак, изгубили осећај поноса и националног суверенитета, управо чланови данашње „демократске“ владе. Председник Тадић, лишен и задњег осећања стида, ако га је икада имао, затрубио је одмах после хапшења „сада ЕУ мора да нас прими!“ Он стварно нема осећај основне пристојности. И као да и то није превише, хапшење се дешава управо када се представник спољне политике Европске уније госпођа Кетрин Ештон налазила у Београду.

Са Младићем иза атлантских решетака нестаје и један од последњих представника европског поноса. Један од задњих људи који је хтео да покаже Америци да Европа није изгубила своју снагу, чак ни војну. Нестаје један од задњих побуњеника против моћних колонијалних сила. Са генералом одлази иза решетака војник двадесетог века. Својом господственом официрском униформом, артиљеријским батеријама, рововима, двогледом, мапама, бранио је концепт националног суверенитета на делићу земље, у срцу Европе, приморавајући Јенкије да се опет боре на континенту за који су се заваравали да су га већ покорили педесет година раније. Можда је и он уверен, као и ми, да је изванредна воља способна да иде ка неком циљу хиљадама година… „Hasta siempre“, генерале!


Приредио и превео: Драган Мраовић
 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >