| Војнички профил генерала Младића |
|
|
| Уторак, 07 јун 2011 | |
|
Друштво | Угљеша Мрдић | јун 2, 2011 ат 23:11
Пише Угљеша Мрдић Генерал Ратко Младић је 12. маја 1992. године, на Дан Светог Василија Острошког, одлуком Народне скупштине Српске Републике у Бањалуци, а на предлог др Радована Караџића, постављен за команданта Главног штаба Војске Републике Српске и на том положају је остао до 1996. године Ратко Младић, генерал и војсковођа, борац и победник, човек је који се доказао својом борбом и војним умећем. Највише захваљујући некадашњем председнику Србије и СР Југославије Слободану Милошевићу, првом председнику Републике Српске др Радовану Караџићу и њему, Ратку Младићу, генералу и борцу, хероју и родољубу, створена је Република Српска. И Младићевом заслугом нађен је кров над главом за скоро два милиона Срба на тлу Босне и Херцеговине! Прошле недеље Влада Србије је ухапсила српског генерала и предала га ове недеље политичком суду – Хашком трибуналу! То срамотно дело учињено је вољом председника Србије Бориса Тадића који је лично надгледао овај поступак насиља.
Према речима његових истинских сабораца, а не квазигенерала Војске Србије, познати као мирнодопски генерали спремни само за снимање филмова и војне параде, Ратко Младић је „српски херој и ореол славе задобијен на бојном пољу не могу му помрачити издајници српске части и поноса“.
КРАТКА БИОГРАФИЈА Рођен је 12. марта 1943. године у селу Божиновци код Калиновика (Стара Херцеговина), у југоисточној Босни и Херцеговини. Отац Неђо (1909-1945) био је партизан, убиле су га усташе 1945. године у јуришу на родну кућу Анте Павелића, у селу Суњ. Он ни данас не зна где му је гроб. „Мој син је први после много генерација који зна свог оца. Мајка Стана током прошлог рата је организовала Српкиње да плету чарапе синовима и мужевима“, присећао се Младић. Мајка Стана Младић (1919-2003, девојачко Лаловић) сама је подизала кћер Милицу (1940, удату Аврам), сина Ратка и сина Миливоја (1944-2001). Непосредно по Ратковом рођењу и мајка и отац су му оболели од тифуса, а и сам је био тешко болестан. Преживео је захваљујући италијанским војницима који су га неко време лечили и снабдевали. Основну школу је завршио у родном месту. У то време је желео да постане учитељ, док касније преовладава жеља да постане хирург. После основне школе Младић одлази у Сарајево, где неко време ради као квалификовани металостругар у предузећу „Тито“. Убрзо се предомишља и коначно се опредељује за касније животно занимање и креће за Београд, где завршава Војноиндустријску школу у Земуну. У ЈНА ступа путем конкурса на Војну академију, 20. октобра 1961. године. Завршава је са одличним успехом као шести у класи, а 27. септембра 1965. године примљен је у активну војну службу ЈНА. Од септембра 1976. године, у 29. класи Командно-штабне академије похађа Центар високих војних вештина, гарнизон Београд, општевојни смер. Завршио је Војну академију КОВ, Командно-штабну академију (с оценом 9,57 први у класи). Распоређен је у 3. армијску област 27. септембра 1965. године, а командирску и командантску каријеру започео је у Скопљу 4. новембра 1965. године, као потпоручник и командир аутоматичарског вода 89. пешадијског пука. Априла 1968. године постаје командир извиђачког вода; у мају 1970. године поручник, па капетан, капетан 1. класе. У чин мајора унапређен је 27. новембра 1974. године, када је постављен за помоћника команданта за позадину 87. самосталне пешадијске батерије. У периоду 1976. до 1978. године похађа Командно-штабну академију и по њеном завршетку одлази на службу у Куманово (Трећа армија), где постаје командант Првог пешадијског батаљона 89. пешадијске бригаде. Чин потпуковника добија 25. децембра 1980. године на Одељењу за оперативну наставу, у Команди гарнизона Скопље. Од 18. августа 1986. године са чином пуковника постављен је за команданта 39. пешадијске бригаде, 26. пешадијске дивизије (Трећа армија), у Штипу. На школовање од годину дана одлази септембра 1986. године, као полазник друге класе КШШ ОЦ ВВШ ЈНА КОВ. У Скопље је премештен 31. јануара 1989. године у Команду Треће војне области, где постаје помоћник начелника Одељења за наставне послове. Одатле је 14. јануара 1991. године премештен за помоћника команданта за позадину у Команди 52. корпуса, у приштинском гарнизону. За начелника Одељења за ОПН (Оперативно-наставне послове) 9. корпуса у гарнизону Книн (Војно-поморска област) премештен је 3. јуна 1991. године, а убрзо затим је унапређен за начелника Штаба (уједно и заменика Команданта штаба) 9. корпуса Војнопоморске области. Наредбом Председништва СФРЈ 1/68 од 11. децембра 1991. године добио је чин генерал-мајора. Потом је маја 1992. године из ЈНА пребачен у новоформиране српске снаге у БиХ. Подсетимо да је априла 1992. године, Ратко Младић ванредно унапређен у чин генерал-потпуковника, а већ наредног дана постављен је за начелника штаба и уједно заменика команданта у Команди Друге војне области ЈНА у Сарајеву. На ту дужност ступио је 10. маја 1992. године. КОМАНДАНТ ОДБРАНЕ Генерал Младић је 12. маја 1992. године, на Дан Светог Василија Острошког, одлуком Народне скупштине Српске Републике у Бањалуци, а на предлог др Радована Караџића, постављен за команданта Главног штаба Војске Републике Српске и на том положају је остао до 1996. године. Редовно је унапређен у чин генерал-пуковника 24. јуна 1994. године. Указом тадашње председнице Републике Српске Биљане Плавшић, 8. новембра 1996. године, генерал Ратко Младић је смењен са места команданта Главног штаба ВРС и није именован за начелника Генералштаба, под притиском Међународне заједнице и Хашког трибунала. Званично, војна каријера у ВРС му се завршава половином 1997. године, док незванично официр ВРС остаје све до пензионисања, 7. марта 2002, када указом председника Републике Српске „престаје професионална војна служба генерал-пуковника Ратка Младића“. Међутим, генерал Младић је имао статус активног војног лица и у СРЈ, све док указом председника СРЈ Војислава Коштунице, 28. фебруара 2001, није пензионисан. Пензију је уредно примао до новембра 2005. године, када му је укинута под притиском западних земаља и све учесталијих захтева Хашког трибунала за изручењем. Сва непокретна имовина замрзнута му је ступањем на снагу Закона о замрзавању имовине хашким бегунцима, усвојеног у Парламенту Србије и Црне Горе, 7. априла 2006. године. ОФАНЗИВАН КАРАКТЕР „Мој карактер је офанзиван, а то је прихватљиво за врховну команду РС“, говорио је Младић, који је 1991. године, на упозорење да ће САД и ЕУ бомбардовати српске положаје, узвратио: „Онда ћу ја бомбардовати Лондон“. Командовао је: „Напред“, никад „Повлачи се“. Супротставио се Венс-Овеновом плану 1993. године и светски моћници су дефинитивно укапирали да је „тврд орах“. Војевање му није иступило урођени песнички дар. И сам је постао стих неког борца: „Еј, Републико Српска, ти се поноси, кад свијет данас знаде ко си. Поноси се, Српство свеколико, кад из тебе витез је изнико. Што му равног међ Србима није, симбол што је задње деценије. Злогласнога 20. вијека, кад се брани Српства колијевка. Кад се брани гора Романија од усташког ножа и балија. Кад циљ бијеше свакога Србина да их вода не дијели Дрина. Симбол поста борбе за слободу цијеломе српскоме народу. То је витез од Калиновика. Еј, Ратко Младић, прва српска дика…“ „Желим да наша држава Република Српска и српски народ процвета и да се ваше речи дате на задњој Скупштини уграде и пренесу преко ових медија до последњег нашег човека. Да се сврстамо један уз другог, да победимо ово зло време, пређемо преко бура и остваримо наш сан. Да будемо сви Срби у једној држави“, говорио је Младић. Иако је тврдио да је „само бранио свој народ“, Младић је неретко наглашавао како је офанзива „главни начин његовог ратовања“. „Доминантни облик оружаног сукоба за мене је напад. Мој циљ је једноставан: заштита српске територије и народа који на њој живи вековима“, поручио је генерал Младић. Иначе, Војска Републике Српске је имала укупно 69 генерала, од чега четири генерал-пуковника, 21 генерал-потпуковника и 44 генерал-мајора. Поред Ратка Младића генерал-пуковници постали су Манојло Миловановић, Момир Талић и Новица Симић. Ратујући у Книну, још као пуковник спријатељио се са војницима и народом, захваљујући својој непосредности у комуникацији, што је знатно, поготово у каснијим годинама ратовања допринело његовој изразито великој популарности међу обичним људима јер су га доживљавали као народског генерала. Добро је позната прича о његовој храбрости, када је сам ушао у минирани аутобус који се налазио на путу којим је морао проћи ка крајњем одредишту. Пошто није било времена да се чекају специјалне обучене јединице, пуковник Младић одлучио је да проба сам, и успео. Тада су сведоци овог догађаја коментарисали да је у питању лудо храбар пуковник и са таквим приступом решавању проблема може далеко догурати. Већ 1992. године, поставши командант ВРС, врло брзо од разбијене и неорганизоване масе прави добро устројену Војску која се достојно може супротставити непријатељу, штавише и надмоћно га потући. Генерал Ратко Младић носилац је следећих ордена: Орден за војне заслуге са сребрним мачевима, Орден Народне армије са сребрном звездом, Орден за војне заслуге са златним мачевима и Орден братства и јединства са сребрним венцем. Ово је само један мали део из војне биографије генерала Младића. |
| < Претходни | Следећи > |
|---|
