Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

 

За 18 година рада МТБЈ је одрадио 144 судска процеса, у којима је већина процеса, а прецизније 94 (или 66% свих предмета) било вођено против Срба. 33 процеса су била против Хрвата, 8 против косовских Албанаца, 7 против босанских муслимана и два против Македонаца. Од 19 умрлих у току суђења 16 су били Срби, при чему су неки преминули под врло чудним околностима, међу њима и бивши председник Југославије Слободан Милошевић, чију кривицу Трибунал није успео да докаже. Осим тога, од 28 ухапшених председника држава, војних заповедника, председника влада, вице-премијера, министара одбране и спикера парламената Срби опет припадају упадљивој већини – 19. Посебно импресионира збир затворских пресуда: Срби су осуђени на 904 године, Хрвати на 171, муслимани на 39 година, косовски Албанци (који су, како је доказао Дик Марти, из све снаге трговали људским органима) – на укупно 19 година, и Македонци – на 12 год. (VIII)

Још  упечатљивије су појединачне затворске казне: на 40 година је осуђен Горан  Јелисић, чувар затвора за заробљене муслимане и Хрвате који се налазио код Брчког и бивши градоначелник босанског Приједора Миломир Стакић. Генерал армије Републике Српске Радислав Крстић осуђен је на 46 година затвора, истина, доцније му је пресуда смањена за 10 година. На по 30 година осуђени су и браћа Лукић, према формулацији, за злочине против босанских муслимана у Вишеграду, граду који се налази на неколико десетина километара од Сарајева, близу српске границе.

Толико сурове пресуде Србима природно наводе на многа питања. Прво – о  адекватности толико дугих затворских казни, које су у суштини једнаке доживотном затвору. Друго, о једнакости кривице других учесника крвавих догађаја. Класичан пример „двојних стандарда“ Хашког трибунала је поступак против Рамуша Харадинаја, једног од команданата „Ослободилачке армије Косова“, која се са својим војницима прославила суровошћу према косовским Србима и грађанима других неалбанских народности. Без обзира на тешке злочине које су они извршили Харадинаја су ослободили одговорности „због недостатка доказа“. „Уствари – докази су нестајали заједно са сведоцима, међу којима су били и сарадници косовске полицијске службе, од којих су Харадинај и његови сарадници почели да се избављају још 1999. године“ (IX). И уопште, ако се погледа статистика о ослобођеним Албанцима који су по Косову правили зверства, она  је запањујућа. Најјачи албански борци, који своје жртве броје у стотинама – Фатмир Лимај, Исак Муслиу, Идриз Балај и већ поменути Рамуш Харадинај – сви су ослобођени.

Сам начин формирања МТБЈ - Трибунал има дозволу за рад Савета безбедности ОУН - а класични међународни судови се формирају потписивањем међународних уговора – ствара не само много питања и праведну критику, већ показује и принципијелне позиције зинтересованих страна.

Како констатује један од признатих стручњака за та питања – Александар Мезјајев, „формирање правног органа потписивањем међународног уговора предвиђа да постоје интереси код свих учесника у уговору, а на државе, чији интереси у уговору нису узети у обзир, уговор не важи. Истовремено – резолуције Савета безбедности ОУН се заснивају на изјављивању воље само неколико држава. Да су они, који су формирали Трибунал, свесно тежили да искључе опште учешће  у прихватању решења, сведочи и чињеница да питање оснивања Трибунала није изнето на дискусију у Генералној скупштини ОУН – органа у коме све државе – чланице имају представнике“. (Х)

Стварно, СБ ОУН нема овлашћења да формира међународне правосудне органе, јер ни један члан Статута ОУН, укључујући и чланове 7. главе, не садржи налог на право Савета безбедности  да формира међународне трибунале, као ни правосудне органе. Другим речима, у складу са општеприхваћеним принципом у правној науци: „Нико не може да другоме пренесе више права, него што их он сам има“ - ни СБ ОУН, обзиром да није био правосудни орган и није имо правосудна овлашћења,  није имао права да другим институцијама даје такве компетенције.

Осим тога, ОУН у складу са Статутом (чл.  2, т.7) не може да се меша у искључиву компетенцију држава. А Резолуција СБ бр. 827 нарушава управо принцип суверенитета и формира орган који је позван да суди физичким лицима – грађанима држава-чланица ОУН. На крају, уз све остало, СБ ОУН је прекршио и ставове члана 14 Међународног пакта о грађанским и политичким правима (1966.), који је фиксирао право сваког човека да му суди суд, који је формиран законски. Резолуција СБ ОУН је то  онемогућила свим грађанима земаља бивше Југославије. Тако је формирање МТБЈ прекршило базне принципе и норме међународног права, а то значи да ни једна одлука тог незаконито формираног органа не поседује правну - обавезујућу снагу.

Ради праведности потребно је навести аргументе заштитника Трибунала. Један од најраспрострањенијих аргумената је тврдња да је СБ ОУН имао право да оснива међународне трибунале на основу члана 29 Статута ОУН, који предвиђа да СБ може „да оснива такве помоћне органе, за које он сматра да су неопходни, да би он могао да обавља своје функције“. Међутим то је аргумент слабости. Ствар је у томе да правосудни орган у принципу не може  да буде помоћни орган политичке институције, те је зато потпуно очигледно  да  члан 29. не предвиђа формирање правосудног органа.

Што се тиче аргумента према коме је МТБЈ, без обзира на правно образложење његовог формирања, постао законити орган, јер су га признале све државе, укључујући и државе бивше Југославије, то и ту има шта да се каже. Прво, законитост оснивања МТБЈ није признало много земаља. На пример, Индија, Мексико, Савезна Република Југославија (до тренутка њеног распада) и низ других земаља наставља да протестује због правног образложења формирања ове структуре. Друго, признање незаконитог акта ћутањем не може аутоматски да доведе до законитости тог акта (XI).