Институт за истраживање српских страдања у XX веку

аутор: Драгиша Вулин

Како су доследност, част и правдољубивост сиромашног студента Војне академије довеле до легенде!

Послије хапшења српског генерала Ратка Младића, отпочела је нечувена и до сада незапамћена медијска харанга на његову личност и дјело. Може се чути: највећи крвник, злогласни генерал, ратни зчочинац, криминалац, убица... Чуле су се и ријечи оправдавања за хапшења српског генерала: „затворили смо најтамнију страну новије српске историје, ово је доказ побједе демократије у Србији, отворили смо ново поглавље проевропске Србије“ Србима и генералу Младићу непотребних оправдавања. Ал` манимо се власти и њихових задатака, сјетимо се и не заборавимо ко је заиста био и шта је за српски народ урадио човјек и официр, патриота и генерал, горштак и Србин из кршног херцеговачког краја, наш српски генерал Ратко Младић?

 

 

Од борбених предака из кршног краја

Рођен у вихору II св. рата и борбе српског народа против фашистичке пошасти, која је кренула да пороби све европске народе. За вријеме тог истога рата, погинуо је Младићев отац, а Ратка је спасила стрина, која га је у колијавци успјела сакрити, док су комшије спасиле Раткову мајку. Рођењем добио крштено име Ратко (које ли случајности), које се са презименом Младић, уклапало у његову непресушну људску снагу, истрајност и одлучност у најтежим тренутцима његовог живота, којих је било много, али и у најтежим ситуацијама по његов српски род.

Случајно или не, фашистички лидер А. Хитлер добио је чин аустроугарског каплара, као окупаторски војник на српској и светосавској херцеговачкој земљи, у Младићевом родном Калиновику.

Борба против освајача, окупатора и било ког облика агресије и терора, само је касније надограђена Младићевим школовањем у војним школама комунистичке Југославије, која је своје официре васпитавала и обучавала да се против зла боре на частан начин.

Погубну братоубилачку борбу никада није могао да заборави, па је стога, за вријеме одбрамбено-отаџбинског рата у РС и раније у РСК, забрањивао кокарде, како не би дошло до нових подјела српске нације и лично је допринио да се знак ВРС бар дјелимично разликује од кокарде.

Једна узорна официрска каријера

Био је најбољи питомац у својој класи Војне Академије у СФРЈ, коју је завршио са средњом оцјеном 9,57. Није имао „штеле“ да му неко помогне и добије мјесто службовања ближе својој мајци и свом родном Калиновику. Официрски позив испекао је у Македонији. Био је најбољи командир вода и чете, најбољи командант батаљона и бригаде, о чему свједочи документација ЈНА, официри који су тада били на служби у Македонији или војници који су код Младића служили војску. У Македонији је напредовао до команданта бригаде у тадашњем гарнизону ЈНА у Штипу, који је код официра ЈНА важио за један од најгорих гарнизона (ШТИП-шути, трпи и пати), а у непосредном додиру са војним полигоном Криволак гдје су се тада изводили највећи маневри тадашње ЈНА. Младићеве резултате неки од тадашњих генерала нису хтјели да примјете, некима је сметала Младићева праведност, па су стога знали изненада да бану, дају борбену узбуну, у по бијела дана или касно ноћу, али су на крају увијек само констатовали највише оцјене. Заузврат, Младић их је понекад упозоравао и критиковао, како праве националне војске, јер је највише било официра Македонаца у Македонији.

У Скопљу је био класичан војни оперативац, који је у штабу 3.армије ЈНА израђивао ратне планове одбране Македоније, Косова и Метохије и јужног дијела тадашње Југе. Нико од надређених и ниједна војна инспекција нису могли да пронађу грешке у војним процјенама и ратним плановима одбране, које је радио Младић. У Македонији је остао упамћен, као велики професионалац, предан свом послу, частан и одлучан, веома строг и праведан официр, коме су официрска част и људско достојанство били изнад свега. Није стављао себе у први план, често се жртвавао за потчињене и помаго им у служби и приватно, о чему свједоче његове радне колеге различитих нација, које су остале у Македонији, које су га звали у најтежим систуацијама и чији је гост био и за вријеме рата у БиХ.

А онда је дошао рат...

Беспоговорно је извршио наредбу тадашњег ССНО-а и ГНШ ЈНА и отишао у рат, у Книн, док су његови потчињени и радне колеге у Македонији у миру, поред ТВ екрана, гледали како букти ратни сукоб. Његова одлучност, несебична храброст и официрска част, нису му дозвољавали да калкулише са добијеним задатцима. Није дао војнику да иде испред њега, увијек је био међу првима, бодрио и личним примјером показивао какав треба да буде српски војник. Држао је до војничке дисциплине, војне хијерархије и истрајавао у професионализму. Имао је дипломатских способности, посебно у преговорима са другом страном, у деблокади тадашњих гарнизона ЈНА у Задру, Шибенику и Сињу, у којима су били блокирани војници ЈНА из читаве СФРЈ. Много времена и пажње посвећивао је генерал Младић својим потчињенима, непрекидним обиласцима, разговорима и саосјећањима. Доласком УПРОФОР-а у РСК, прекомандован је у Сарајево, у коме се већ увелико водио рат. Веома брзо постављен је за команданта Главног Штаба ВРС, који није имао командно мјесто у Сарајеву, Бања Луци или неком другом граду, већ у подземним бункерима ЈНА у Хан Пијеску, на првој борбеној линији. Најмање времена је проводио на командом мјесту, а највише непрекидним обиласком бораца на првим линијама фронта и стизао свуда, тамо гдје је било најпотребније.

Није патио од луксуза, јео је оно што је јео и српски војник, а знао је да натјера предсједника Р. Караџића (свог врховног команданта) да с њим поједе војнички пасуљ без меса, уз то и да се нашали како предсједик једе оно што и српски војник. Два пута је рањен, на првој борбеној линији, задњи пут близу Бихаћа, у јуришу који је лично предводио. Знао је војнику на првом тенку или транспортеру издати наредбу да пуцају у њега, у случају да га друга страна зароби.

Борци и грађани Републике Српске, вјеровали су више генералу Младићу, него било ком српском политичару. Са свима је био срдачан и отворен, са војником и политичаром, сељаком и грађанином, домаћим и страним новинарима, једноставно био је и остао људина прије свега, како то Срби воле да кажу. Није волио полтронизам, каријерство и лажно извјештавање, стога је знао да прође поред нижих команданата, оде на прву линију фронта у најистуренији ров, поразговара са војницима и онда позове локалног команданта да дође у тај ров и на лицу мјеста реферише о стању на фронту.

Увек на свом месту!

Није се возио у луксузним аутомобилима и скупим џиповима, основно превозно средство генерала био је војни џип и хеликоптер по потреби. Морало је прво да буде за војника и потчињене, а за генерала шта остане. Сметао је многим српским политичарима различитих нивоа, посебно ратним профитерима и паравојскама, које је и разоружавао. Знао је да одбруси и Караџићу и Милошевићу. Знао је професионално да упозори генерале УНПРОФОР-а, како не поштују постигнуте споразуме са ВРС, а посебно споразуме о прекиду ватре са тзв. Армијом БиХ, о чему свједоче књиге генерала Роуза, Мориона и Меккензија. Одавали су му признање за генералско и официрско држање, ратничке способности и поштовање онога што су се договарали. Важио је за тзв. урбаног ратника, којем су се дивили НАТО- официри и чију способност ратовања изучавају на својим војним академијама. Није се бојао НАТО-а, напротив, био је тамо гдје су падале Томахавк ракете, а ВРС је обарала НАТО авионе и заробљавала приопаднике легије странаца. Није ли генерал Младић једини генерал који је натјерао француског предсједика Митерана и његовог министра одбране да се извину Србима у БиХ и њему лично, не путем медија, већ доласком у Републику Српску Митерановог министра одбране?

Био је на челу ВРС све вријеме рата. ВРС којом је командовао ратне 1994. држала је чак 73% територије БиХ, тј. генерал Младић је обезбиједио класичну војну побједу и омогућио српској политици да пристаје на компромисе и потписује мировне споразуме, што нису знали да искористе. Да није био на челу ВРС, вјероватно би резултат рата у БиХ био другачији, а можда не би било ни Републике Српске.

Био је прво човјек, људина и поштењачина, частан официр и генерал, добар и узоран отац и супруг, истински патриота и припадник своје српске нације, која га не смије никада заборавити. Напротив, треба му одати највиша национална и државна признања и части за одбрану српске нације.

Није ли то Младић показао и у тренутцима хапшења, када је рекао: „ја сам генерал Ратко Младић“. Његово чојство, одрастање и васпитање, људско и официрско достојанство, генералска и српска част, нису му дали да се стиди онога што је био и шта је све урадио у одбрани своје породице, свог рода, своје отаџбине и своје српске нације.

Срби и Србијо, не смијемо да заборавимо, будимо поносни и памтимо нашег генерала Ратка Младића.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/teme/serbia/ratko-mladic/biografija-karijera-i-licne-osobine-generala.php