Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

 

 

 

Јасно је да се ради о непостојању физичких доказа, без обзира на огромне напоре да се они пронађу. У другим случајевима, као што је   процена настрадалих у 9/11, па чак и броја убијених у Босни и на Косову, показало се да су првобитне процене биле  пренадуване, да је дошло до преувеличавања бројева, да би потом уследило радикално померање броја убијених наниже, у оној мери у којој се почетне процене више нису могле ускладити са физичким доказима о стварном броју жртава.19 Али, у случају Сребренице, захваљујући кључној политичкој улози САД, као и босанских муслимана и Хрвата,  вера у цифру од 8.000 била је испуњена готово религиозним жаром, а мит о „Сребреничком масакру“ постао је имун на противаргументе и доказе, без обзира на то како јаки и уверљиви они били. Од самог почетка, па до данас, број босанских муслимана, мушкараца и дечака за које се претпоставља да су масакрирани од стране босанских Срба послужио је као нека врста неприкосновене истине чије би испитивање представљало доказ недостатка праве вере или, што је још  горе: представљало би „апологетику“ Срба, Милошевића и самог „геноцида“.

9.
Догађаји у Сребреници и тврдње о масакру огромних размера биле су изузетно корисне Клинтоновој администрацији, босанско муслиманском руководству и хрватским властима. Клинтон је био под политичким притиском 1995. године како од медија, тако и од републиканског претендента на положај председника Боба Дола, да се предузму силовите акције у корист босанских Муслимана и његова администрација је упорно тражила оправдање за вођење далеко агресивније политике САД. Клинтонови званичници пожурили су да Сребреницу искористе како би потврдили и разгласили тврдње о масакру, управо као што је касније и Вилијам Вокер то урадио  у Рачку 1990. године. Преувеличавањем жртава после заузимања  Сребренице званичници САД одвратили су пажњу са хрватских напада на Србе у заштићеним зонама УН (УНПАс), који су се догодили уз подршку САД у Западној Славонији у мају (операција „Бљесак“) и у региону Крајине у августу (операција „Олуја“)  1995. године. Подривши напоре УН и Европске заједнице да спрече избијање рата (Лисабонски споразум од марта 1992) и друга два споразума (Венс-Овенов и Овен-Столтенбергов споразум) који би зауставили борбе 1993. године, тврдолинијаши Стејт департмента САД посветили су се наметању војног решења захваљујући чему је рат продужен до краја 1995. године.

10.
Олакшавајући илегално допремање оружја снагама босанских муслимана и жмурећи пред уласком страних муџахединских бораца, САД су претвориле наводне „заштићене зоне “ за цивилно становништво под надзором УН у полигоне  за покретање офанзивних дејстава против босанских Срба и окидач за НАТО интервенцију. Кејс Вибс, својим обимним анализама изузетно је допринео Извештају холандске владе из 2002. године, примећује  да је Одбрамбена обавештајна агенција САД (Дефенсе Интеллигенце Агенцy) помагала у пребацивању илегалног оружја из муслиманских земаља до аеродрома у Тузли користећи црне Херкулес Ц-130 транспортне авионе и намерно аранжирајући „рупе“ у зони осматрања АWАЦ-а који је требало да врши надзор над нелегалном трговином оружја. Заједно са тим оружјем стигли су  муџахедински борци  из иранских шиитских кампова за обуку и од Ал Каиде, укључујући и двојицу од 19 отмичара касније укључених у напад 9 / 11.   Званични извештај Комисије за напад 9/11, тврди да су се Наваф Ал Хазми и Калид Ал Мидхар, као и идејни творац  напада Калид Шеик Мохамед, борили у Босни и да је Осама бин Ладен имао канцеларије у Сарајеву, као и у Загребу. Самом Бин Ладену издат је босански пасош од амбасаде Босне и Херцеговине у Бечу 1993, према публикацији босанских муслимана „Дани“. Бин Ладен је у два наврата био примећен у канцеларији босанског председника Алије Изетбеговића.

11.
И САД и званичници Трибунала именовани од стране САД, признали су значај политичког фактора  у подизању оптужница од стране МКТБЈ-а. Тако је, после подизања  прве оптужнице за „геноцид“ против лидера босанских Срба Радована Караџића и генерала Ратка Младића,  24. јула 1995. године,  судија Хашког суда Антонио Касесе похвалио оптужнице као „добар политички резултат“ и додао је да „та господа неће моћи да учествују у мировним преговорима“ – што се своди на разлоге строго политичке природе, а да то ипак није успео да дискредитује МКТБЈ у очима света. „Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине веома драгоцено средство“,   рекао је за Би-Би-Си главни амерички преговарач Ричард Холбрук. „Ми смо га користили како би два најтраженија ратна злочинца у Европи, Караџића и Младића, држали подаље од Дејтонског мировног процеса и да би оправдали све што је следило“.

12.
Вође босанских муслимана неколико година су се бориле да убеде НАТО снаге да треба много жешће да интервенишу у њихову корист и постоје веома јаки докази да су они били спремни не само да лажу већ и да жртвују сопствене грађане и војнике како би ову интервенцију омогућили. Званичници босанских муслимана су тврдили да им је њихов председник Алија Изетбеговић рекао да му је Бил Клинтон указао на чињеницу да до директне америчке војне интервенције може доћи само уколико би Срби убили најмање 5.000 људи у  Сребреници.   Напуштање Сребренице пре 11. јула 1995, од стране оружаних снага босанских муслимана које су биле бројчано много веће него снаге босанских Срба нападача, и повлачење које је ставило јаче муслиманске снаге у рањив положај и  узроковало да оне претрпе велике губитке у борби и осветничким егзекуцијама, допринело је погибији многих. А када су те цифре биле пренадуване, оне не само да су удовољиле Клинтоновом захтеву већ су далеко премашиле Клинтонов праг неопходних жртава да би НАТО могао кренути  у акцију. Постоје и други докази да повлачење из Сребренице није било базирано на војној неопходности, већ да се радило о стратегији жртвовања и производњи великих губитака на властитој страни, како би се реализовао неки виши циљ.

Дана  9. јула 1995. године, два дана пре него што су босански Срби заробили готово празан град Сребреницу и пре него што су се одиграле било какве озбиљне борбе, председник Изетбеговић позива председника Клинтона и друге светске лидере, пожурујући  их да предузму акцију против „тероризма“ и „геноцида“ од стране снага босанских Срба. То је део текућег обрасца по којем  су се користиле оптужбе за масовна силовања, логоре смрти, организована  зверства за манипулацију јавног мњења у корист војне интервенције.

Војни извори потврђују да јаке муслиманске  војне  снаге у Сребреници  у јачини 5.500 људи нису предузеле ништа да бране Сребреницу од 200 српских војника и пет тенкова. Тим Рипли, аналитичар војне публикације „Јанес“, примећује да су муслиманске снаге побегле из Сребренице ка околним брдима, пре него што су Срби заузели готово празан град. Он пише да су холандске трупе „виделе босанске снаге како беже из Сребренице пролазећи поред њихових осматрачница, носећи ново новцато  против-тенковско оружје, још увек обмотано пластичном амбалажом“.  Овај и многи други слични извештаји  учинили су да многи официри УН и страни новинари посумњају у званичну верзију. Као што је британски високи официр Џим Бакстер, помоћник команданта УН Руперта Смита, рекао Тиму Риплију „Они (босанска влада) знају шта се догађало у Сребреници. Сигуран сам да су одлучили да је жртва била оправдана.“