Институт за истраживање српских страдања у XX веку

ЕДВАРД ХЕРМАН О СРЕБРЕНИЦИ

Регион | Биљана Ђоровић | април 22, 2011 у 19:12

Приредила и превела Биљана Ђоровић

Непосредно уочи објављивања америчког издања књиге аутора Едварда Хермана „Сребренички масакр: Чињенице, Контекст, Политика“, „Печат“ ексклузивно објављује превод закључног поглавља ове студије. Реч је о  издању од непроцењиве важности за Србе, будући да се овом обимном анализом – научно, документовано и веродостојно – разара на западу устоличени мит о Сребреници као парадигми српског зла

„Сребренички масакр, Чињенице, Контекст, Политика“ назив је бриљантне, дугоочекиване студије професора Едварда Хермана и сарадника ( Филипа Корвина, Џорџа Богданича, Тима Фентона, Џонатана Рупера, Џорџа Самуелија, Мајкла Мандела и Филипа Хамонда), којом се окончава тријумф неистине и бешчашћа светске политике која је инсценацијама и безочним конструктима и симулакрумима успоставила владавину дискурса о Сребреничком геноциду.

Ова драгоцена књига појавиће се на српском језику у издању фонда „Историјски пројекат Сребреница“, чији оснивач и директор Стефан Каргановић каже:„Реч је о студији чији је значај за нас огроман. Стиже нам као дар и знамење од професора Хермана, човека лишеног таштине који неуморно демаскира стратешку и тактичку, системски омогућену и промовисану  технологију деловања неоимперијализма.“

Студије Едварда Хермана убедљиво су демонстрирале неограничен капацитет медија, интелектуалне елите, као и јавности да подржи агресију, тероризам и геноцид, сваковрсне злочине против човечности које уз свеопште кршење Међународног права и норми спроводи империјална машина са НАТО-ом као „империјалним пит булом“.

„Печат“ је објавио два, тематски и садржајно важна, интервјуа са професором Едвардом Херманом: поводом енглеског („Монтхлеy Ревиеw Пресс“) и српског издања студије „Политика геноцида“(„Весна инфо“), књиге која је својом аргументацијом у великој мери утицала на проблематизацију званичних верзија дешавања из новије светске историје – Руанда и Демократска Република Конго, Инвазија и окупација Ирака, Дарфурски ратови и убијања, Авганистан, израелска инвазија Газе, Сабра и Шатила…Друга тема била је политизација геноцида у контексту ратова у бившој Југославији: митско крвопролиће – Рачак; хрватска операција „Олуја“, политика Сребреничког масакра.

Књига„Сребренички масакр, Чињенице, Контекст, Политика“  лиценцирана је код „Цреативе Цоммонс Аттрибутион“ и ускоро би требало да изађе из штампе у САД. У припреми је и издање на српском језику које ће се појавити у издању  фонда „Историјски пројекат Сребреница“, чији је оснивач и директор Стефан Каргановић.

Читаоци „Печата“ у прилици су да међу првима у свету стекну увид у ову студију која разара мит о Сребреници као парадигми српског зла.

Одабрали смо део завршног, десетог поглавља :„Резиме и закључци“, чији је аутор професор Едвард Херман.

1.

Број жртава у Сребреници и контекст догађаја из јула 1995. године погрешно су интерпретирани у званичним извештајима владиних и невладиних организација, као и мејнстрим медијима. Виши војни и цивилни званичници УН, обавештајни официри НАТО-а и независни обавештајни аналитичари  оспоравају званичну карактеризацију МКТБЈ о паду Сребренице и евакуацији становништва из ове „заштићене зоне“ као јединствен злочин у току сукоба у Босни и случај геноцида. Тврдња да је 8.000 босанских муслимана, мушкараца и дечака било погубљено у размаку од једне седмице, да је масакр у Сребреници био „једно од најгорих зверстава“ током ратова у бившој Југославији и „најгори масакр у Европи после Другог светског рата“, нема основу у расположивим доказима и суштински представља политички конструкт.

2.

Цифру од 8.000 прво је изнео Црвени крст на основу своје грубе процене да је војска босанских Срба заробила 3.000 мушкараца, као и да је пријављено 5.000 „несталих“. Утврђено је, међутим, да су хиљаде из редова оних „несталих“ дошли на сигурно било у градовима као што је Тузла, било преко границе у Србији, или су били убијени у борбама на путу за босанску муслиманску територију. Ипак, дошло је до изузетне трансформације условљене решеношћу да се босански Срби прикажу као зли извршиоци гнусног злочина, а босански муслимани као њихове невине жртве, па су категорије преживелих који су успели да се домогну безбедне територије и бораца погинулих у борби  биле  игнорисане, те је категорија „несталих“ која је на тај начин настала изједначена са категоријом погубљених. Ово погрешно изједначавање различитих категорија лица дошло је још више до изражаја када је Црвени крст поменуо   5.000 „једноставно несталих“, као и његовим пропустом да исправи ову политички мотивисану злоупотребу појмова, упркос сопственом признању да је „неколико хиљада“ преживелих стигло на територију босанских муслимана.

Овоме је такође допринело одбијање руководства босанских муслимана да открије имена и број оних који су побегли на безбедну територију. Али, постојала је несвакидашња спремност западних влада и медија да игноришу чињенице о онима који су достигли безбедност, да занемаре смрт у борби и да искористе мртва тела као доказ погубљења. Воља да се о Србима верује најгоре била је безгранична. Репортер Дејвид  Род известио је о кости која вири из земље у близини Сребренице и узео здраво за готово да је та кост последица извршења егзекуције и озбиљан доказ о „масакру“.  И тако је  установљена стандардна пракса медија, по којој су се узимале здраво за готово непотврђене и недоказане тврдње о хиљадама несталих, извештаји о откривању лешева у гробницама или чак сумњива видео трака која показује шест особа наводно погубљених од стране Срба, кулминирајући закључком да је тиме доказано да је извршен масакр над 8.000 људи.

3.
Да је стварно било 8.000 наводно убијених људи и много погинулих у борби морало би да буде и огромних гробница  и доказа о егзекуцији у форми сателитских снимака и фотографија снимљених из ваздуха; снимака сахрана, ексхумација и поновних сахрана. И резултати саме потраге за телима у околини Сребренице далеко су од претпостављених, са неких 2.570 тела пронађених у претрагама током 2003, укључујући и тела убијених у борби и могућих тела Срба, од којих нека датирају пре јула 1995. године. Оскудност ових налаза нагнала је тужилаштво МКТБЈ да прибегне тврдњама о великим померањима тела и поновним сахрањивањима, што није било уверљиво и чему је недостајала потврда у доказима. То је био период када је НАТО бомбардовао српске положаје и хрватска и муслиманска војска су се кретале ка Бањалуци по територији коју су контролисали Срби.  Војска босанских Срба била је у дефанзиви и у великом недостатку опреме и средстава, укључујући и гориво за возила. Покретање операције такве величине каква је потребна за ексхумацију, транспорт и поновно сахрањивање на хиљаде лешева надилазило је капацитете армије босанских Срба у то време. Штавише, у извођењу таквих операција они тешко да су могли да се надају да би могли избећи пажњи ОЕБС-овог особља и локалних цивила или снимању из ваздуха.