Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Проф. др Веселин Ђуретић
Академик Слободан Јарчевић
Србија

 

ВЛАДИМИРУ ВЛАДИМИРОВИЧУ ПУТИНУ
-    Председник Владе Руске Федерације –
(Путем Амбасаде Руске Федерације у Републици Србије)

    Драги Владимире Владимировичу,
    Ми доле потписани смо уверени да говоримо у име 95% Срба. Изузимамо „домаће туђине“, каквих има у свакој земљи, па и у Русији. То су они којима у Русији сметате и Ви – лично, јер сте усправили руски брод, а био је пред потонућем. Срби то схватају и, будите у то уверени, када бисте се сутра кандидовали за председника Србије, добили бисте најмање 80% гласова.
   
    Бојимо се, поштовани Владимире Владимировичу, да смо мало учинили, да бисмо одагнали идеолошку маглу (антируску и антисрпску), тако успешно послату са Запада у наше земље током 20. столећа. У тој магли, то треба да се обелодани, Србе су убијали, јер су словенски непријатељи Србију сматрали „Малом Русијом“. А таква „Мала Русија“ је, у оба светска рата, била тврђава испред руске државе, око које је непријатељ морао губити и снагу и време.

 

Зато, поштовани Владимире Владимировичу, и у ова тешка времена, која навешћују зло нашим народима, обавезно је да се одржи и уздигне „Мала Русија“, јер ће испред руске државе и у нова зла времена одузимати непријатељу и снагу и време, као и у два светска рата. У том смислу, не треба зазирати од злонамерно лансиране антисловенске пароле – „Да Руси не могу бити већи Срби од Срба“. Нека буду Руси већи Срби од Срба у овом тешком времену, јер ће Руси тиме обезбедити успешнију и јевтинију одбрамбену, привредну и финансијску снагу Руске Федерације.

    Молимо Вас, да, по доласку у Београд, издате четири, за наш народ спасоносна, саопштења:

    1.    Косово и Метохја су свете српске земље, као што су свете и руске земље: Суздаљ, Владимир, Псков, Новогород, Кијев, Москва. Русија никад неће признати резултате насиља над Србима на Косову и Метохији – од 1941. до 1999. године. Обавезно је међународно залагање за спасавање српског становништва на Косову и Метохији, над којим је извршен злочин геноцида с етничким чишћењем од стране: фашистичке Италије, и нацистичке Немачке, комунистичке Југославије и чланица ЕУ и НАТО-а - 1999.

2.    Русија захтева, да се до краја расветле размере убијања Срба на Косову и Метохији (1988-2000), да би се њихови унутрашњи органи користили у болницама Запада, о чему сведочи извештај посланика Европског парламента из Швајцарске, Дика Мартија, и садржај књиге бивше тужитељке Хашког трибунала, госпође Карле дел Понте. Овај невероватни и мучни злочин геноцида, поред тога што је изазвао зверства над припадницима српског народа, он је нанео нецивилизацијску љагу европској цивилизацији – којој припада и Русија, те зато мора за ову монструозност да одговарају и налогодавци, и организатори, и извршиоци убистава, и извршиоци одстрањивања органа, и трговци органима убијених Срба. На основу ова два извештаја швајцарских држављана, назире се и одговорност команданата америчке базе „Бонстил“ на Косову и Метохији, јер је ова база стављала на располагање злочинцима своја сувоземна и ваздушна возила и другу разноврсну помоћ.

3.    Руска Федерација ће помоћи Европи, да јој дуго, па и вечно, не остане приписана нецивилизацијска и недемократска одлика. ЕУ се огрешила о цивиизацијске и демократске норме у време разбијања Југославије од 1990. до 1995. године, чему је, својом пасивношћу, тада, помогла и власт у Руској Федерацији. Европска унија је, што је запрепашћујуће, помогла Хрватску да окупира Зону под заштитом УН (Републику Српску Крајину), да прогна 80% Срба и да одузме Србима сву покретну и непокретну имовину. А Срби су, што се сакривало од јавности, у Републици Српској Крајини имали државност у Мађарској од 1471, у Аустрији од 1630, у Венецији од 1647, у Југославији од 1918.

 

Ових дана је Лајчак, у име ЕУ, саопштио, да се не сме, надгласавањем у парламенту, укинути државност ниједног од три народа у Босни и Херцеговини, а та ЕУ је подржала Хрватску, кад је надгласавањем Срба у Парламенту (1990) укинула српску државност и Хрватску претворила у једнонационалну државу, иако је била држава два народа – хрватског и српског. Kao што је Хрватска 1990-1991. одузела  статус констутитивног народа, избацила их из Устав, и тиме испровоцирала њихову борбу за опстанак (наслањајући се и на непријатеље из Другог светског рата), тако је Запад и почетком 1992. подстакнуо муслиманско-хрватску коалицију против Срба БиХ, и њих тако натерао на самоодбрану. У оба случаја, Срби су у редовима нападача препознали синове и унуке оних који су их геноцидно сатирали у претходном рату; видели су, да ови поново шире старе убилачке заставе.

 

Нажалост, то није видела Јељцинова Русија, иако су то биле исте оне заставе које је хрватска легија ширила против Руса код Стаљинграда. Западну политку према југословенској кризи, умногоме су руководиле пропаганистичке обмане из предходног рата, и оне које је потом сејао Титов диктаторски режим. Али не све земље овог света; неке од њих су све то знале и од раније су прпремали сценарио за разбијање СФРЈ: неки германски полтички чиниоци, Ватикан, а нажалост, и постбољшевичка Русија се напајала са сличних извора, па није знала ни основну чињеницу: да су се 1941-1945. против окупатора и квислинга борили углавном само Срби, којих је, до велике ратне прекретнице, било око 95%, али је то пропагандним путем било мистификовано, да би се од света сакрио над њима почињени геноцид, односно да би се његови починиоци Хрвати некажњено превели на страну победника. Амерички председник, Рузвелт, је то знао, па је и 1943. и 1945. тражио да се Хрвати и Немци ставе под старатељство ОУН на 50 година, али је то Тито осујетио преко Стаљина и Черчила. Тако је Други светски рат у Југославији завршен пропагандним обманама, па је његов наставак био неминован. Оно што се десило после његовог наставка, не може донети стабилност.

 

Русија је, драги Владимире Владимировичу, у стању да уклони неприродне намете, који погађају највише Србе. Пре свега, она може да све своје односе са Хрватском услови – повратком протераних и избеглих Срба у аутономну сигурност као констутитивни народ, а може и да свету претпостави алтернативу која ће балкански рагион учинити стабилним: реинтеграцију Југославије на етнојезичком принципу, који је у Европи владајући и који одговара актуелним интеграционим процесима ЕУ. Срби су дубоко несрећни пред сазнањем да је у Русији и после њеног оздрављења била неко време на снази политика дипломатске еквидистанце, која је мешала узорке и последице; природне њене пријатеље третирала као клерикалистички деформисане русофобе и србофобе.


4.    Руска Федерација ће учинити још један корак, да би с лица Европске уније скинула још једно мучно недемократско наслеђе, које јој је прилепио поступак Хашког трибунала. У његовим процесима судило се, углавном српским државницима и официрима, чији је народ највише пострадао и најмасовније прогнан. А Трибунал је минимално судио онима који су организовали и командовали разбијњем Југославије и злочинима геноцида над српским народом. Под видом командне одговорности пред Хашким трибуналом су се нашли српски предводници отпора сепаратистима и НАТО агресорима, што је упућивало да су криви што су спречили да не буде почињен још један геноцид над њиховим народом. И данас многи чаме у хашким казаматима у ишчекивању оног историјског руског ЊЕТ сили и неправди. Тамо данас функционише и „српски фронт“ под називом Војислав Шешељ, упркос протестима многих светских научника, упркос протестима свих фракција Руске државне думе.

Поштовани господине Владимире Владимировичу,

      Предлажемо Вам садржаје ових изјава, с уверењем, да ћете њима истаћи интернационалне цивилизацијске вредности и да је то све у духу с међународним правом и праведношћу. Тиме ћете представити и право лице Мајке Русије, како Вашу државу, од најдавнијих времена, доживљавају припадници српског народа.       

Београд, 9. марта 2011.

Проф. др Веселин Ђуретић
први председник Друштва
српско-руско пријатељства,
писац више научних дела, добитник
највиших научних признања.


Слободан Јарчевић, академик
Петровске академије наука и уметности,
писац више историографских дела из историје
Срба и Руса и Министар за иностр.послове РС Крајине