Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Тема дана | 10. март 2011. | 19:02

Породице војника ЈНА убијених у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године заболеле су речи глумца Сергеја Трифуновића, који је назвао „дегенерицима“ све оне који су га напали зато што је обукао мајицу са ликом Јована Дивјака, осумњиченог за учешће у том масакру. Глумац и режисер филма „Монтевидео, бог те видео“ Драган Бјелогрлић јуче се јавно извинио свима којима је његова изјава о генералу БиХ Јови Дивјаку на премијери у Сарајеву нанела бол.

Међутим, сва њихова неуспешна извињења нису успела да сперу оно што су говорили и како су се понашали у Сарајеву за време премијере филма. Међу родбином побијених војника у Добровољачкој улици већ се увелико говори да „Монтевидео“ неће бити филм који је видео највећи број Срба.

 

Сенија Кастрати из Пожаревца је у Добровољачкој улици изгубила сина Михада, тада капетана ЈНА. Откако је сазнала да је ухапшен генерал Јово Дивјак, па пуштен уз кауцију, нема мирног сна.

– Говорим себи, ако је одговоран, нека га стигне заслужена казна. Али, не могу да верујем да има оних којима је жао што је Дивјак ухапшен и што не може са њима да гледа филм. Како ми је? Тешко. Ја сам ти напола изгубљена. Јој, лажу да време лечи ране. Будим се и лежем са мислима о мом Михаду. Мојој лепоти, доброти. Ето, шта урадише! Била сам два пута у Сарајеву и тражила тог Дивјака. Рекли ми да није ту. Да је на путу. Оба пута. Узели нам крв за анализу и ништа… Ја сам из Модриче и имам тамо доста родбине, па смо га тражили. И, ништа. Бар да знамо где је сахрањен. Та неизвесност убија…

Овако, испрекидано и на ивици плача, прича Сенија Кастрати, мајка капетана Михада (од оца Иљаза) Кастратија, који се званично води као нестао, али је био једна од првих жртава у Добровољачкој улици 2. маја 1992. године у Сарајеву.

Капетан Михад је имао 29 година. Био је рођен на дан бивше републике, 29. новембра. Требало је да се жени. Мајка Сенија с поносом прича да је Михад био вансеријски ђак. Прву и другу годину Војне академије завршио је за годину дана. Службовао је прво у Љубљани, па у Загребу и на крају у Сарајеву.

– У марту 1992. године је био код куће. Видело се да не иде на добро. Тада су двојица његових колега из Пожаревца напустила Сарајево. Говорила сам му да и он то уради. Рекао ми је: „Нећу мајко да будем издајица“.

Да сам знала шта ће да се деси, у ланце бих га везала, у очајем и сузама завршава причу Сенија Кастрати.

Опсадно стање у Сарајеву

Прошле године Сарајеву је било право опсадно стање јер се обележавала годишњица страдања војника ЈНА. До инцидената није дошло захваљујући посланику у Парламентарној скупштини БиХ Славку Јовичићу, који је помогао кантоналном МУП-у тако што је одложио долазак чланова породица док није формиран јак полицијски кордон. После сат чекања на српској страни града, чланови породица погинулих војника ЈНА стигли су до улице страдања, где су запалили свеће и положили цвеће. Између две групе стајале су специјалне јединице МУП-а Кантона Сарајево у пуној полицијској опреми како не би дошло до физичког контакта.

Г. Ј. Потпара

 

 

Извор: 

 

http://www.pravda.rs/2011/03/10/ja-i-danas-lezem-i-budim-se-s-mislima-na-mog-mihada/