Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

БИЛА ЈЕ РОБИЊА У СРЕБРЕНИЦИ

Нашли су је у подруму, у крпама, везану ланцем. Дуго јој је требало да се прибере и исприча о муслиманима који су је даноноћно силовали. Ову причу је објавио лист „Ћенте“

 

Приредила: В.ПОР

Зове се Ђузепина. Ухваћена је и присиљена да три и по године живи као робиња.
   Везана је ланцима. Дрогирана. Њено тело је нуђено као роба за размену: понекад за мало зачина, мало парадајза, а неколико пута за шаку метака.
   Ђузепина је Италијанка. Има двадесет година, зелене очи, црну косу. Кад прочитате ову причу, задрхтаћете од ужаса.
   (У разговору понавља?) да је њен сан био да се придружи младим пацифистима из целог света да би ишла у Сарајево и помогла да се врети мир. Једног дана у априлу 1992. Отишла је из своје куће и кренула на далек пут. Родитељи су мислили да су је изгубили заувек.
   Недавно су, међутим, Ђузепину нашли српски војници на територији некадашње Босне. Била је затворена у једну просторију, везана ланцем као пас. То се догодило у Сребреници.
   Чак и сада када је ослобођена и кад се мало опоравила у некој врсти пољске болнице, Ђузепина тешко говори, плаши се свега и свих. Стално страхује да ће је силовати. Тражи један лек, моћни седатив на који је очигледно навикнута.
   Са њом је једна девојка њених година, српски војник која је рањена и која се сада налази на лечењу. Сања покушава да јој помогне и брине се о њој као да јој је сестра.
   Припадници муслиманске војске су дрогирали и силовали Ђузепину, држали је као робињу. Пуне три и по године она је продавана и купована као да је животиња. Сада се и понаша као животиња: преплашена је, ужаснута.
   Италијански часописи су објавили њену причу у нади да ће неко препознати њено лице. Ђузепина не може да се врати кући зато што не зна ни где живи ни где живе њени родитељи.  ---------------------------------
   Било је још стотинак људи у овом полусрушеном граду који су се плашили да се појаве на светлост дана да не би опет пали у муслиманске руке.
   За време те операције у једном мрачном углу испод гомиле смећа видели су да се нешто миче. Личило је на људску фигуру.----------- Свугде по земљи кутије кекса који стиже као помоћ Уједињених нација.
   Војници су се приближавали обазриво следећи звецкање ланца. А онда су видели да испод једног огромног стола клечи девојка одевена у крпе. Прљава. Дрхтала је као преплашена животиња. Лице јој је било изобличено од глади и ужаса. Није одговарала на питања. Штитила се рукама. Као да се плашила да ће је ударити.
   Војници су прекинули ланац пренели девојку у пољску болницу у Братунцу, на двдесетак киометара од Србренице.
   Грађанске власти овде су покушале да разговарају са девојком да би виделе ко је. Узалудан труд. Све је одбијала: лекове, храну, чак и пољски кревет. Желела је да спава на поду. На питања није одговарала.
   Српски лекари су мислили да је реч о муслиманки која је доживела шок јер је умислила да се налази у непријатељским рукама. Показали су јој заробљене муслимане и објаснили да се према њима односе с пуно обзира. А онда, после пет дана ћутања, девојка је узела оловку од једног војника и на маргини неког летка написала своје име: Ђира Ђузепина Лентини. Војници су је охрабривали да настави да пише, али девојка је почела да јеца, да дрхти и на крају се онесвестила. Српски војници су схватили да девојка није муслиманка да није чак ни њихова земљакиња: била је Италијанка која је из ко зна којих разлога дошла у овај пакао.   

    Сада је било најважније да се открије ко ју је довео у овакво стање и да се покуша  да се врати кући, родитељима. То је било готово немогуће а онда је капетан рекао: -

    Нека буде неко време с неком нашом девојком, својом вршњакињом, можда ће је она навести да говори.    Ускоро се појавила Сања, српски војник, рањена у ногу за време борбе. Ђузепина је послушно пошла за њом у шатор.

-    Данима сам је посматрала, каже Сања – само је ћутала. Одбијала је храну, ја сам се трудила да је натерам да бар нешто поједе. Једне вечери гледајући ме у очи промрмљала је: „Флуор тремазине“. Нисам разумела шта хоће тиме да каже. Онда ми је један лекар објаснио да је можда реч о имену једног лека најјачег седатива.

    Дакле, Ђузепина је почињала да схвата кроз какав је ужас прошла. Покушавала сам да говорим са њом на италијанском користећи реченице које сам прочитала у малом приручнику. Једног дана Ђузепина ми је рекла: „Не труди се да говориш језиком који не разумеш, говори енглески или француски, разумећу те.“ Било је то први пут да је Ђузепина проговорила. Дани су пролазили и ја сам са пуно стрпљења успела да реконструишем њену причу. Ђузепина је говорила кратким реченицама. Једног дана сам је питала како је дошла.

-    Камионом.

-    Одакле је био камион?

-    Имао је натпис неке транспортне фирме.
-    Зашто си кренула?
-    Желела сам да идем у Сарајево, тамо су млади из целог света који су демонстрирали за мир. Желела сам да им се придружим.
Од тог тренутка Ђузепина је поново потонула у тишину. Тек четири дана касније опет је почела да говори.
-    Када си отишла из Италије?
-    У априлу 1992.
-    Како си дошла до камиона?
-    Кренула сам аутостопом из Палерма. Ту сам рођена.
-    Како ти се зову родитељи? Ко су они?
-    Не желим да их видим, не желим да ме виде овакву.
-    И шта је било кад си се попела на камион?
-    Шофер ми је рекао да ће ме одвести у Сарајево.
-    Јел` то урадио?
-    Одвео ме је до Сребренице. Узео ми је пасош, а онда ме је одвео у једну кућу где је било много војника. Направили су ред да би ме силовали.
-    Сећаш ли се имена неког од тих напасника?
-    Сећам се само имена мојих „мужева“, у ствари мушкараца које сам морала да слушам. Рекли су ако их не слушам да ће ми пресећи грло. Један се звао Шефак Мујо, један други Хусо Ризвановић. Нису ми они рекли како се зову. Чула сам да их тако зову војници.
-    Шта то значи да си морала да слушаш те мушкарце?
-    То значи да су доводили десетине војника и да су они могли са мном да раде шта год су хтели држећи ми нож под грлом и дајући ми неки лек чије сам име прочитала на кутији: флуор тремазине. Кад бих добила тај лек, нисам осећала бол, нисам осећала ништа.
   Тада је Сања одлучила да позове своју пријатељицу новинарку Весну која је ступила у везу са италијанским часописима. Испричала им је потресну Ђузепинину причу, затражила помоћ. Сања је желела да помогне Ђузепини да се врати у домовину. Весна је испричала све италијанском војном аташеу.
-    Био је љубазан и пун разумевања – каже Весна – али ми је напоменуо да је тешка ситуација. Има толико избеглица којима треба помоћи, толико људи које треба спасавати од бомбардовања тако да не може да гарантује да ће одмах бити нешто предузето. Затражио је од мене место где може да нађе ту девојку, желео је да зна да ли је заиста Италијанка и није ништа чврсто обећао. Имали смо само њено име, Ђузепина Лентини и место из којег је, Палермо. За проверавање треба времена. Око нас гину људи. За сада је та девојка у добрим рукама. Збринута.
Кад се Весна вратила у Сребреницу, покушала је да уз помоћ Сање сазна нешто више о Ђузепини.
-    Ђузепина, реци где си живела – питала је Сања.
-    Напиши своју адресу, име својих родитеља. Сигурно те траже – рекла је Весна.
Девојка је дуго плакала, а онда је на комаду папира написала:
-    Мој отац се зове Ђузепе, станије у Палерму, Улица Линколн 17.

    Име и адреса одмах су послати италијанском војном аташеу. Изгледа да су прва истраживања безуспешна. Италијански часописи су са своје стране тражили. Има много особа са презименом Лентини у Палерму. Али, ниједан Ђузепе Лентини не станује у улици Линколн број 17. Новинари су се обратили општини у Палерму, изложили Ђузепинин случај. Доктор Торези је одмах покренуо акцију да јој се помогне. Међутим, у Палерму нико није тражио девојку по имену Ђузепина Лентини, нико није пријавио њен нестанак.
-    Улица Линколн у Палерму постоји – каже доктор Торзеи. Постоје многи људи који се зову Ђузепе Лентини на целој Сицилији. Тражимо на све стране, можда је Лентини променио адресу, можда се одселио. Можда путује светом тражећи ћерку. Надамо се да ћемо га наћи.
Новинари су довели фотографа да би сликао Ђузепину како би могли да објаве њену фотографију надајући се да ће је неко препознати. Кад је видела фотографски апарат, Ђузепина је неочекивано реаговала. Почела је полако да се свлачи и рекла је фотографу:
-    Молим те, данас не могу да ти платим даћу ти своје тело. Задовољи се да га гледаш. Уморна сам, не ради ми се оно.
   Јасно је да су је за ове три и по године фотографисали у ситуацијама које могу само да се замисле.
   Италијански часописи су објавили Ђузепинину фотографију да би јој помогли да се врети у живот. Три и по године ова јадна девојка је живела везана ланцима као животиња. Била је робиња, а она је желела да буде мир у тој земљи. Она је видела најстрашнији и најокрутнији вид рата.