Институт за истраживање српских страдања у XX веку

   Прелиставајући архиву „Института за истраживање српских страдања у ХХ веку“ запазио сам на бледој фотокопији новински текст под насловом: „Била је робиња у Сребреници“.

   Италијански лист „Ђенте“ донео је (претпостављам 1995.године) репортажу о италијанској девојци Ђузепини Лентини коју је муслиманска војска у Сребреници држала као робињу и сексуално искоришћавала од априла 1992.године до јула 1995.године. Из ропства ју је ослободила српска војска приликом уласка у Сребреницу у јулу 1995.године. Тај текст је превела новинарка В.Пор (претпостављам: Валентина Пор) у новинама за које претпостављам да су „Илустрована политика“. Једном речју, само архивски број Института на бледој фотокопији – и ништа више.
  
   Научио сам да све у животу примам са резервом и опрезом, тако да ми је и ова прича била јако чудна. Са једне стране, знао сам да је ратна Сребреница била злочиначко легло, знао сам да је у њој много недужних људи убијено после свирепог мучења... са друге стране, прича је за мене била неуверљива: откуд италијанска девојка у Сребреници? Одустао сам од даљег истраживања и престао да размишљам о томе.

 

Недуго после тога поменуо сам ову тему Миливоју Иванишевићу, руководиоцу Института. Био сам веома изненађен када ми је он рекао: „Ово је истинита прича, покушај да је истажиш до краја“!

   Уверио сам се много пута до којих најскривенијих детаља Иванишевић познаје тајне ратне Сребренице. Зато се преко ове тврдње није могло прећи. А опет, где да тражим и шта да тражим?

   Прескочићу у овом тексту велики број узалудних покушаја. Између осталих, покушај да траг о италијанској девојци нађем у психијатријској болници на Сокоцу. Јер, претпоставили смо да је италијанска девојка била смештена у психијатријску установу. Дежурна лекарка није знала ништа о томе,  медицинска сестра такође, другој сестри је то било познато ... велико надање ... и ништа даље. Одлучио сам поново, у кругу психијатријске болнице, да одустанем од даљег трагања. Сагласан је био и Саво Цвијетиновић, председник Борачке организације Републике Српске, који је на моју молбу пошао са мном у болницу.

  Телефонирао сам Иванишевићу у Београд и рекао да опет нема никаквих трагова. Доста ми је свега, идем у Братунац да се одморим два-три дана.  

   Онда ми је Иванишевић дао име човека из Братунца кога треба потражити. „Прича је истинита, немој да одустајеш“! Невољно сам пристао, фрустриран услед узалудних покушаја.
  
   Пронашао сам у Братунцу број мобилног телефона и позвао кога је требало. Представио сам се и питао оно што ме занима.
-    „Зашто ме ви то питате после толико година“!?

   Уздрхтао сам од узбуђења. Из логике одговора је јасно да саговорник зна о чему говорим и да је веома опрезан у погледу моје намере! Разумљиво, то је било време најжешћег лова на Србе подриња. Умилио сам глас и покушао да му што уверљивије објасним  како се  у мом трагању не крије било каква замка за њега или неког другог. Позвао сам се на Иванишевића и то је преокренуло ток разговора. Тражио је да му се он јави и да га ја тек након тог разовора позовем.

  При мом следећем позиву био је опуштен и пун поверења. Објаснио ми је да је прича о италијанској девојци истинита и да су он и још један човек из Братунца ту девојку лично одвели до психијатријске болнице у Бијељини. Хтео је да се сретнемо, али тек за два дана зато што је био на путу ван Братунца.
  Коначно! Прва потврда да је италијанска девојка постојала!

  Другог саговорника сам у Братунцу лако нашао и он је потврдио све детаље ове приче. Најважније, да су је њих двојица ЛИЧНО одвезли до психијатријске болнице, али не на Соколац него у Бијељину!  Девојка значи постоји! Прича о њој је стварно истинита!

  Отишао сам одмах у Бијељину, не чекајући да се мој први саговорник врати с пута. Али, у бијељинској болници није било документације о њеном боравку!

   Поново разочарање. У озбиљност мојих саговорника нисам сумњао. Али, шта се онда догађа?

  Могуће је, и то се логички намеће, да је италијанску девојку одмах преузео италијански војни аташе, како пише лист „Ђенте“, а да она није хоспитализована у бијељинској психијатрији. Зато онда и нема медицинских трагова. А можда су наши пријатељи из Бијељине лоше прегледали архиву бoлнице?

  У јулу и августу 1995.године је било много страдања. Ко је могао тада, у време великих НАТО злочина, да мисли на младу девојку из Италије?

  Дошли смо тако до краја овог незавршеног текста и незавршеног посла. Имамо за сада двојицу сведока да је прича о робињи у Сребреници истинита. Замолићемо их да под својим именом објаве све што знају о томе, и да позовемо све оне који нешто о томе знају да дају своје исказе.

  У тој помоћи за сада непознатих људи је и смисао овог текста. Време пролази,  и људи пролазе,  не треба чекати дан када неће бити никога да  потврди ову необичну причу о зликовачкој Сребреници са ореолом мученика.