Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

 

 

Како је дошло до формирања ове јединице? Да не буде забуне, ми смо се добровољно пријавили. Ја сам хтио да се на неки начин заштите људи који су остали на своме. Обратили смо се Лисици и он је прихватио наше опредјељење. Тада је био пуковник, командант тактичке групе. Дошао је у Кобас, гдје смо избјегли из Дубочца, скупио муслимански народ, и у дворишту куће у којој сам био смјештен са својом породицом одржао говор, обећао људима да их неће нико дирати. И тада је рекао: "Ако сте вољни, послат ћу вам возило." Никакве присиле није било. Горе, код школе у Кулини, размишљали смо о имену јединице, и колико се сјећам, чини ми се да је баш Лисица споменуо име Меше Селимови а, а да је генерал Келечевић прихватио. Мени се то име свидјало, сложио сам се, читао сам Мешу, некад што сам морао, некад што сам волио. И остало је тако. Ми као јединица нисмо ништа урадили што не ваља, нека неко од противника каже да није тако.

Долазили су нам страни новинари, чак је долазила и принцеза Јелисавета на линију, долазили су енглески посланици, пили с нама кафу. Били смо познати по томе да се направи добра клопа, фини фиш, испече риба, то су људи из Дубочца, који су зивјели на Сави.

АГРЕСОРИ НА СВОМЕ: То што сам радио, што смо радили, сами смо одабрали и не кајемо се. Знам да су Срби проглашени агресорима, али ми то нисмо прихватили. Ми смо били у саставу Војске Републике Српске, били смо са нашим комшијама, нико други није био ту, ту није било никога из Црне Горе или Србије. Ако су они били агресори, онда смо и ми скупа с њима били агресори. А како ћу ја бити агресор на своме? Не знам, то ми није јасно. Био је рат, било је и оних који су носили пушке, а нису били зрели за то, било је свега, требало се причувати и не ићи са свога. Неки нису могли издржати, отишли су, али су неки издржали, и остали. Имате цијела муслиманска села која су остала. Узмите само Лужане и Омерагиће у дервентској општини, комплетна села настањена Муслиманима су остала и сви су и данас тамо.

У мојој чети је био значајан број Дервенћана Муслимана, али и у цијелој Дервентској бригади. Немогуће је то узети здраво за готово, то што се говорило о агресији. Да су дошле јединице из Србије па заузеле овај простор, могло би се говорити о агресији. До маја мјесеца '92, кад су изгинула дјеца у Колибама, 18-годишњаци, ЈНА је била легална на овим просторима. Ни тада се није могло говорити о агресији. Та ријеч је кориштена да се привуче међународна заједница. А то су сви хтјели. Знам да је било случајева да су све три стране нападале саме своја села да би оптужиле другу страну, и то не може да амнестира ни једне, ни друге ни треће. То је жива истина. Све је то рађено да би се изазвао хаос, јер људи су, осим тих екстрема, ипак жељели да остану на своме и да и даље буду комшије. Ево, и сада се враћају.

Тачно је да је било много више Муслимана на другој страни. Али, они нису били самостални. Они су били у ХВО-у. Морали су слушати шта им се каже. У свакој јединици састављеној од Муслимана при врху је био неки Хрват као савјетник, а зна се шта је савјетник. Ја сам имао пуно повјерење, нисам имао такве савјетнике у својој чети, као ни мој насљедник касније.

ЗЛОЧИН У СИЈЕКОВЦУ: Злочин у Сијековцу десио се 26. марта `92. године. Ја сам тада био у Дервенти, у својој јединици, као оперативац у штабу Бригаде. Први сам у Дервенти добио информацију о томе шта се догодило. Знам да је тадашњи кризни стаб Сијековца донио одлуку да се изврши напад и разоружање тог дијела села, о томе постоје и писане информације. Ту наредбу потписао је Смајо Хавић, тадашњи предсједник кризног штаба Сијековца, који се убрзо након тога повукао, ваљда је видио шта је урадио. У том нападу учествовали су Обрадовићеви хосовци и интервентни вод Нијаза Чаушевића Меде, у којем је било екстремних Сијековчана, и Хрвата и Муслимана. Тада је изгубило животе осам Срба, недужних људи, који никоме нису били ниста криви, а неки су од њих чак били и ретардирани. У Дервенти сам добио ту вијест од Мише Бачића, сада већ покојног, надам се да ће бити рехабилитован, јер наћин на који је изгубио главу не иде на част никоме овдје.

У Сијековцу је прије рата било највише Муслимана, па Срба, па Хрвата. Да није било екстрема, робијаша и криминалаца, Сијековац је могао задржати и статус неке неутралности, иако је тешко било остати неутралан.

Случај је добро дошао да се настави рат и значајно утицао на то, без даљег. То је један од догађаја који су рекли да више нема повратка назад. Да овог злочина није било, много људи не би бјежало кад смо ми дошли. Многи нису жељели да оду, али су се плашили освете.

ПИКЛОВИЋ СНИМА ФИЛМ: На овом подручју командовао је ХВО. Фарса је кад се каже да су Муслимани имали нека своја права. Истина, били су у мањини, у односу на Србе и на Хрвате, поготово у односу на Хрвате. Од марта до октобра '92. овдје је била власт ХВО-а, који је држао цијели овај простор, све до Подновља према Модрици. Може се слободно рећи да је то била хрватска власт, јер се командовало из Хрватске.

Војне јединице формиране су према саставу становништва, па је, на примјер, 102. босанскобродска бригада имала Сијековачки батаљон, којим је командовао Аднан Рамадановић (погинуо касније од комшија). Он је био први командир војне полиције у Сијековцу почетком марта `92. Сва наређења долазила су од ХВО-а. Иван Бризић је био предсједник кризног стаба, Армин Похара му је био некакав први извршилац, али су сва наређења долазила из Славонског Брода. Постоји филм који су снимали људи из ХВО-а, који приказује паљење села кад су се Срби повукли, од Лијесца па надаље. Лично је Пикловић ишао у аутомобилу и гледао кад су та села паљена, снимано је из његовог аутомобила, а он је био тада предсједник Извршног одбора СО Славонски Брод. Мислим да је Туђман лично дао одријешене руке Анти Пркаћину да у Посавини ради ста хоће. ХВО је попалио сва српска села према Добоју. Вјероватно је то паљење извршено да се Муслимани из Которског и од Модрице не би населили у та српска села и тако промијенили етничку слику у општини.

Постоји документација, са именима, из које се види да су припадници такозваног Сијековачког батаљона, у коме је било доста Муслимана, примали плату из Хрватске. Ко је онда био агресор? Овдје је ратовало неколико формација хрватске војске. Једна од њих је била 108. бригада, прва формирана бригада хрватске војске, која је, како кажу, ослободила касарну ЈНА у Славонском Броду. Доживјела је дебакл на Кострешу и Новом Селу, гдје је изгинуло 60 до 70 посто њеног састава. Ја сам заробио њихову документацију. Команда Бригаде је била у једној кафани крај Укрине. Сјећам се високе вазе са каранфилом на столу, мапа, које сам нашао. Мислим да се командант звао Мартин, не сјећам му се презимена, али знам да је био резервни официр а прије рата командир једне инжењеријске чете ЈНА у Дервентској бригади.

Они су овдје дошли из Хрватске, овдје су командовали, били главни. Овдје је била и бјеловарска и још неке бригаде хрватске војске. Кад смо ослободили Брод и заробили неке људе, причали су нам како су их преваром довели овдје, рекли им да иду на Окучане, а онда их доведу у Брод.

Ја сам био дежурни у касарни у Дервенти кад је ХВО заробио Фикрета Абдића на Радићу. Јавим се на телефон. Неко каже: "Ево вам Абдић, јебо вам он матер, пустите Венцеловку и Станижа." То су били Хрвати које смо ми заробили, али смо их одмах пустили. Позовем команданта одбране касарне мајора Стајћића. Нисмо хтјели да разговарамо о размјени.

ОНО ШТО СВИ ЗНАЈУ: У Броду је откривена масовна гробница Срба које је побио ХВО до октобра '92. године, али то није чак ни публиковано. Има нешто и записника о томе шта је радио Нијаз Чаушевиц Медо, има изјава свједока, има и филмова. Чаусевић је снимио филм од три сата о својој јединици. Његова група је силовала жену Српкињу из Сијековца, исјекла је на комаде и бацила псима. Било је и других силовања, и слично. Припадник Медине јединице је убио човјека који је продао коња, Хрвата. Обрађено је то, то је обрадила војска, а и полиција. У Сијековцу су 26. марта убијена тројица Зечевића, Милан, Васо и Петар (Милан је био возач у Рафинерији), па Лука Милошевић и његова два сина. Срето Тривић, добар мој пријатељ, старији човјек, био је у пензији, доказано је да је заклан док је сједио у фотељи, пришли су и заклали га.

Мустафа Ковачевић, електроинжењер у Рафинерији, стручњак цијењен у свијету, и његова жена Мирсада, убијени су док су били на власти ХВО и Медо, затим су спаљени, али су нађени и сахрањени. Убијен је мој баџо Мустафа Алић, у својој кући, његов леш никада није нађен. Још неки људи су нестали без трага, углавном Срби и Муслимани. Хрватски дио екстремног руководства је говорио: "Прво средите комуниста, а знате који су, ево вам спискови, па онда идите на Србе."

То је истина. То сви знају. Неки од људи који су то урадили и сада слободно шетају.

МЕДО У СКУПШТИНИ: То је тако трајало тачно до 7. октобра '92. године, када смо ми усли у Брод. Рекао сам "ми", јер сам и ја био један од команданата који је учествовао, како ми кажемо, у ослобађању Босанског Брода. Негдје смо таман изашли овдје у правцу Сијековца, вратили се кући. Журили смо, јер сам знао да овдје има поштених и добрих људи и да ће неки хтјети да сачекају да се вратимо. Тако је и било. Нажалост, неки су остали, али су изгубили главу. Такав је био стицај околности, такав је рат, то је наша несрећа.

Доста сам незадовољан оним што је урађено на утврђивању злочина. Нешто су радиле наше власти, нешто ИПТФ. Доста тих људи, као што су Нијаз Чаушевић Медо, који је сигурно одговоран за доста злочина на овом терену, а за Сијековац посебно, никада нису одговарали. Обрадовић је погинуо, нема га, али је остало доста његових људи који су учествовали у свему. Ту је Жељко Баришић, који је тада био овдје, имао је чин генерала у ХВО-у. Има један телевизијски снимак на коме се види како Баришић предводи такозвану групу за борбу против снајпериста код посте у Броду. То је монтажа. Блажен Кљајић је такође један од таквих. 

Нијаз Чаушевић Медо живи сада у Славонском Броду, али је на челу коалиције одборника из Федерације БиХ у Скупштини општине Босански Брод. Чак је једном стекао храбрости или лудости, не знам, па је дошао на сједницу Скупштине општине, истина у пратњи СФОР-а, и тада је избила гужва, па га је СФОР морао на брзину пребацити у Славонски Брод. Члан је МБО-а, и Мухамед Филиповић је био код њега у кући.

У Сијековцу се живот помало обнавља. Вратило се око 70 посто Срба, има нешто избјеглица, а у задње вријеме вратило се десетак-дванаест муслиманских и једна хрватска породица. То су углавном старији људи, млађи дођу да погледају и опет одлазе. Али, људи и послије свега желе опет да живе заједно.