Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Објављено у броју 144 ДАНА, 3. март / ожујак 2000.
Пише: Владо Мркић

Исмет Ђухерић био је први командант јединице Војске Републике Српске "Меша Селимовић", у чијем су саставу били углавном Муслимани из села са подручја општина Босански Брод и Дервента. Ова јединица "Муслимана са кокардама", како су је неки називали, била је и до данас остала једна од великих контроверзи протеклог рата. За Дане Исмет Ђухериш по први пут износи до сада широј јавности непознате детаље о збивањима чији је учесник и свједок био

ДАНАС ИСМЕТ ЂУХЕРИЋ ЖИВИ СА СУПРУГОМ Ханумицом у селу Сијековац код Босанског Брода. Запослен је у Рафинерији нафте, гдје ради и његова кћерка. Не рачунајући неколико мјесеци избјеглиштва уоближњим селима Дубочац и Кобас, то је данас једина муслиманска породица која је цијели рат провела у Сијековцу.

 

 

За Дане Исмет Ђухериц по први пут износи до сада широј јавности непознате детаље о збивањима чији је учесник и свједок био. Ово је само мали дио те приче, свједочења о једном трагицном времену, о догађајима који су се могли одиграти, чини нам се, само у узаврелом босанском лонцу, подгријаваном подјелама и мржњом од комшија преко Дрине и сусједа преко Саве.

ПОЧЕТАК НЕСРЕЋЕ: Прије рата био сам запослен у Скупштини општине Босански Брод, а био сам везан и за неке послове у власти и око власти. То спомињем зато јер је утицало на судбину која ме је касније задесила. Био сам и у политици, увијек лијево оријентисан, члан Комунистичке партије, касније Савеза комуниста. Данас сам социјалиста. Мислим да је тако исправно. Увијек сам тврдио и данас тврдим да су екстремисти почели овај рат. Они су били експонент и средство оних који су дошли на власт након вишестранацких избора, када је и почела наша несрећа.

Ја сам прије рата био припадник резервног састава ЈНА. Имао сам чин капетана и припадао тадашњој 327. бригади у Дервенти, у чијем је саставу био и Бродски батаљон. Извршавао сам постављене задатке, тада је то било легално, рат још није био почео на овом подручју, мада сам се плашио да ће рата бити. И у општини су моји послови били везани за то. То се многима није свидјело, посебно екстремима, прије свега Хрватима, па онда и Муслиманима. Кажем Муслиманима, јер сам то и данас. Био сам Југословен, сада сам Муслиман.

Већ падом касарне ЈНА у Славонском Броду `91. године, овдје су поприлично нарасле тензије. Било је чарки, носило се оружје. Ја сам био од оних који су заговарали заједништво, не морамо реци братство-јединство. У Хрватској је већ била нова дрзава. Ако треба да се од некога заштитимо, говорио сам, онда да се штитимо заједно, јер живимо заједно, и Срби и Хрвати и Муслимани. С тиме се нису слагали екстремисти из хрватског и муслиманског народа и могу рећи да сам био наговаран и од једних и од других да приступим и једнима и другима. Не из љубави, него из интереса, јер су вјероватно рачунали да би мој углед и оно што сам радио могло пуно да им вриједи.

Говорили су: "Приступи, неће ти бити ниста." То се показало и кад су ме касније напали. А напали су ме припадници милиције која је у Броду формирана почетком марта `92. године и у којој су били Хрвати и Муслимани. Први командант војне полиције у Босанском Броду био је Јосип Билић. То су све људи који су именовани по наређењима из Славонског Брода. Срби су се већ били одвојили у Лијешце.

ЖЕСТОКА ПУЦЊАВА: Ја сам био предсједник Савјета мјесне заједнице Сијековац и кад су мени дошли неки мјештани да се договоримо како да се заштитимо, највише од криминалаца, било је расположење да се у страже укључимо сви, Срби, Муслимани и Хрвати. Али, побиједили су продорнији, а то су екстреми који су растјерали ове које су жељели да живе заједно. Мене су одмах смијенили са мјеста предсједника мјесне заједнице, уствари, нису ме смијенили, него су једноставно узели власт у своје руке.

У физичком нападу на мене и моју породицу те већери ућествовало је 17 људи из састава такозване Војне полиције. Напали су нас у насој кући и захтијевали да предам оружје. Мислили су да је код мене оружје похранила ЈНА. То нисам имао, али сам имао своје оружје. Прво су пуцали па тражили да се предам. Пуцњава је била жестока. То веће разговарао сам са генералом Кукањцем, са командантом Бригаде у Дервенти, са штабом у Броду, са штабом у Лијешћу, и тражио да напади на мене престану. Нисам се хтио предати. Узвратио сам на ватру. Са мном су у кући били моја жена, тада малољетни син и кжерка. Оно што ме највише бољело је да су међу нападацима биле и неке моје комшије или њихова дјеца. 

Наша кућа је била сва изрешетана. Интервенисано је са највишег мјеста да ти напади престану, али нама није преостало друго него да идемо. Тог дана била је нека сахрана, умрла је једна угледна личност и сви су отишли на сахрану. Када смо видјели да се стража повукла, некако смо изашли из Сијековца и отишли у моје родно мјесто Дубочац. Јавио сам се у Гарнизон и отисао у Дервенту.

ХОСОВЦИ ДОЛАЗЕ: Међутим, иста група која је мене напала у Сијековцу, појачана са једном групом хосоваца под командом овдје познатог њиховог вође Обрадовића, напала је Дубочац и заузела га. Обрадовић је живио у Славонском Броду, имао тамо кафану, био је Србин, негдје од Краљева, али је био у ХОС-у. Послије пада Дубочца побјегли смо у муслиманско село Кобас и ту је моја породица зивјела, а ја сам био у Дервенти, у бригади.

Група од 22 хосовца, такозване ханџарлије, чији је командант био неки Екрем Мендела, однекуд из средње Босне, дошла је у Сијековац из Хрватске и смјестила се у контејнере једног теслићког предузећа, недалеко од моје куће. Они су дрзали Сијековац, заједно са такозваним интервентним водом Нијаза Чаусевића из Сијековца, званог Медо. Обрадовић и Чаусевић су овдје харали са својим групама све до ослобођења Брода. Обрадовић је касније погинуо, убијен је од својих, кад су бјежали са Збориста, покушао је да их заустави и неко од његових га је убио.

ЛИСИЦА У КОБАСУ: Од тада, па све до ослобођења Брода, ја сам био у Дервенти. У осмом мјесецу '92. формирао сам своју јединицу у саставу Војске Републике Српске, која је била састављена углавном од Муслимана, и било је нешто Хрвата и Срба у њој. Тако се и звала, самостална муслиманска јединица "Меша Селимовић", и до краја рата је егзистирала у саставу Војске Републике Српске. Формирана је у селу Кулина код Дервенте, пред сеоском школом. Кумови су били генерал Келечевић и тада пуковник, касније генерал Славко Лисица. Ја сам био први командант те јединице, све до јануара `93, а послије сам се демобилисао и радио у Броду. Јединица је бројала око 120 бораца, што се мијењало од времена до времена. Био је то, дакле, састав једне добре чете. Прошла је сва бродска и дервентска ратишта, а учествовала је и у борбама око Теслића, Тешња, Маглаја, Завидовића. У њеним редовима били су све поштени људи, они који су остали да живе овдје. Ова јединица је постено обавила свој посао. Наше мишљење је било да имамо право да бранимо своје, а бранили су људи своје, остали ту и сматрали смо да је то праведно. И заиста, и данас највећи дио тих људи живи и ради овдје.