Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

 

                               

 

      Бројеве тако поубијаних Муслимана  на разним местима БиХ процењују разни немуслимански извори, укључујући ту и војнике холандског Dutchbata у Сребреници,  максимално до једне хиљаде. Бивши стручњак америчкé републиканске странке за тероризам Yossef Bodansky каже (2003): 7.000 је дезинформација и сви независни форензни (судски)  докази показују на овакве  губитке Муслимана на нивоу стотина, вероватно невеликог броја стотина…“ Зашто је било забрањено присуство српским форензним стручњацима код откопавања масовних гробница?  Одакле све су били лешеви довезени и сахрањени на гробљу, мезарју, у Поточарима? Како је могуће, да је 3.016 наводно убијених и сахрањених Муслимана било на бирачким списковима БиХ (1996) и гласало на изборима? А неколико стотина  сахрањених на мезарју је умрло већ пре 11. јула 1995. Ко је одређивао, да ли су убијени Муслимани или Срби? Страшно је тако говорити о људима и њиховим судбинама

           
            Олаку употребу страшне речи „геноцид“ је назвао познати Noah Chomsky „увредом сећања на жртве нацистичког режима“, у уводу књиге двојице америчких интелектуалаца Edwarda Hermana и Davida Petersona „Политика геноцида“ (The Politics of Genocide, 2010). Док су политичари, интелектуáлци (интелектуáлци геноцида) и репортери само 17 пута употребили реч геноцид за језиве покоље у Демократској републици Конго 1998-2007 са 5,4 милиона мртвих, ова реч геноцид  је била употребљена 323 пута за наводно 4.000 убијених Албанаца на Косову и Метохији а 422 пута за 7-8.000 непотврђених  убијених Муслимана око Сребренице (Станко Стојиљковић “Геноцид, Лажи и Срби, Политика, 10.јануара, 2011). А шта рећи за криминáлно „хуманитарно бомбардовање“ СРЈ Југославије (Србије) у 1999. години, укључујући употребу осиромашеног уранијума не само тамо, већ и у Републици Српској (1995). Зашто су убијали албанску и српску децу ти „добри“ људи из Европске уније (Енглези, Французи, Холанђани, Италијани, Немци, итд.), из САД, Канаде, и наравно из НАТО организације уопште? Сада још једно питање изван конкуренције: Зашто је из првог ноћног издања Политике избачен текст С.Стојиљковића: Геноцид, лажи, Срби, те се у Политици више није појавио?

 

   Некако у то време после 16. јула 1995. су се појавиле гласине, да су за тај гнусан злочин његови извршиоци добили 12 килограма злата, чуло се и за неку „француску везу“, за неке иностране обавештајне службе,  које су све то наводно организовале. Током унакрсног испитивања је то споменуо и добро обавештени Слободан Милошевић. Ердемовић је рекао, да је и он чуо за неке паре.-„Чуо сам, да су после тога Пелемиш и још неки војници из власеничке јединице (била је део саботажне  јединице) између себе поделили неке паре…“ На другом месту је саопштио, да је извршиоцима тога убијања било обећано злато…Осим тога је одговорио на Милошевићево питање, да је чуо, да је неко обећао 12 килограма злата Пелемишу за извршени масакр код насеља Пилици. Тако је то наводно објаснио и новинарки из АБЦ Vanessi Vasic-Jenekovic. Милошевић је исто тако цитирао Ердемовића, да му је његова жена рекла, како је сазнала, да су Пелемиш и његови пријатељи из Власенице  поручили код јувелира тешке златне ланце око врата, како су он и његови пајташи лумповали по београдским хотелима, куповали кола за злато, које су добили за убијање…Судија Richard May је после тога некомпромисно наредио Милошевићу , да прекине са таквим питањима.

Милошевић је  онда изјавио, да људи из Трибунала ICTY очивидно не желе да сазнају, да ли су паре и злато одиграли неку улогу у масакру код фарме Брањево, ко је у ствари за све то платио и чији интерес су то страшно лудило, тај страшен злочин могли да представљају, када су у то време обе страна тог несрећног, бесмисленог, братоубилачког рата већ размењивале стотине својих заробљеника.

 

 

 

Проф. Др Рајко Долечек, Dr Sci.                      
Острава, Чешка, 23.01.2011.