Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

           
            У свему томе је ЈЕДНА ПОРАЖАВАЈУЋА ЧИЊЕНИЦА: Судије и иследници ICTY уопште нису обратили пажњу на саучеснике покоља код фарме Брањево, нико од њих радио тога није био ухапшен, ни јавно саслушаван, иако су њихова имена и адресе биле добро познате. Иако је сваки од њих имао на „своме рачуну“ 70 до 100 убијених. Ни поручник Пелемиш није био јавно саслушаван. Али је ипак Izrael News (Ofra Edelman) јавио 19. јануара 2011, да је Окружни суд Јерусалима отпочео процедуре  око изручења грађанина Израела Александра Цветковића у Босну и Херцеговину, ради молбе њене владе,  ради учешћа у масакру код фарме Брањево 16. јула 1995. Пре више година, током саслушања код ICTY, је Цветковић тврдио, да није учествовао у покољу, пошто је онда био само шофером и никакав злочин у то време није починио. И био је ослобођен од оптужбе. Године 2006. је заједно са својом женом, Јеврејком, емигрирао у Израел и тамо добио израелско држављанство.
           
           
            Ердемовић је током свога сведочења увек више мање стереотипно „изрецитирао“ своје сведочење, у коме су се ипак нашле разне неисправности, сумњиве чињенице, а ту су се судије ICTY веома трудиле да „помогну“ Ердемовићу, да га „извуку“ из проблема. Део његовог сведочења, баш ради тих разних неисправности, неслагања, су Слободан Милошевић и још неки сведоци одбране дословно успели да растуре као „кућицу од карата“ својим питањима током унакрсног испитивања. Али ако је почињало да буде критично, судија је Милошовића бескомпромисно прекидао да не би Ердемовића збунио. Као што Цивиков у својој књизи наводи (стр.67), чланови ICTY су се јасно, недвосмислено устручавали, да саслушају Ердемовићеве саучеснике. Као да су се бојали, да некако преконтролишу, открију непоузданост његових  исказа, његове стално понављане приче. Ту је наиме била опасност, да би крунски сведок могао да открије нешта, шта се не би допадало судијама ICTY.
           
           
            Током унакрсног испитивања Ердемовића током одбране, појавило се много дословце сензационалних неверодостојних чињеница, сумњивих  тврдњи, нових питања. Као прво се јавља питање,  зашто су се масакри уопште догађали, пошто би се свакако врло брзо открили  и необично би оштетили углед, репутацију Републике Српске и ВРС, чија влада и команда су недвосмислено наређивале заштиту цивила и заробљеника према међународним уговорима. С тиме у вези је  командант ВРС генерал Младић рекао аутору у 1996 (Р. Долечек: Говори са генералом Младићем, Брно, 2010):-„Наша војска је добила строге наредбе, да се понаша према заробљеницима према међународном праву. Никаква масовна убијања, масовне егзекуције се нису догодиле, како су о томе јављали западни медији. Али ја, нежалост, уопште не искључујем освету наших војника из тога краја, којима су сребренички Муслимани под командом Насира Орића уништили њихова села и поубијали њихове породице…“Председник Караџић  у својој наредби 11. јула 1995. на основу чл. 80 Устава РС (под бр. 01-1351/95) наређује заштиту муслиманских цивила. Уосталон не постоји ни једна писмена наредба за погубљавање, егзекуције. Ердемовић није ништа ближе знао о „тајанственом потпуковнику“, који их је на место злочина наводно довео и како је уопште могао да командује групи, која му није „припадала“. Овде се, свакако иронички, упитао Милошевић Ердемовића:
           
           
            -„Дође, ето, некакав неидентифицирани пуковник из дринског корпуса и нареди вам да убијете 1.000 људи, а ви ту наредбу извршите. Да ли је то то, шта сте тврдио? Да ли у то може нормалан човек да поверује? (Цвиков, стр.134).
           
           
            Овде је и даље питање, зашто је овој групи за убијање командовао само „обичан“ војник Брана Гојковић, кад су у њој били и војници са вишим чином (напр.официр Франц Кос). Зашто је ођедном прости војник постао командантом у тако “деликáтној“ акцији? Да ли је неко званично испитивао Брану Гојковића? Изгледа, да није, Цивиков за то није знао. Па Гојковић није био ни ухапшен. Да ли се није у принципу радило да се апсолутно дискредитира Република Српска и њено руководство? Зар то није слично са експлозијама у Сарајеву, са много мртвих сопствених цивила, које је организовала сама муслиманска влáда, која је после за те експлозије оптуживала Републику Српску? Овде је добро поново цитирати  чланак бившег шефа полиције у Сребреници Хакије Мехољића у часопису ДАНИ 28. јуна 1998:- „Пет хиљада муслиманских глава за војну интервенцију“. Ради се наиме о изјави председника БиХ Алије Изетбеговића у октобру 1993, да му је наводно председник Клинтон предложио, да пусти у Сребреницу Србе, који би тамо поубијали 5.000 Муслимана, после чега би наводно Америкáнци могли да отпочну са ратом против Срба. Каже се, да је Изетбеговић то одбио. И то је слика прљавог времена и мучнога „доброга“, „веродостојнога“ Клинтона.
           
           
            Другим питањем су бројеви наводно поубијаних 1.000 до 1.200 људи код фарме Брањево. Да ли би било осам (седам ?) учеснíка убијања у стању, да изврше тако брзо, како је то говорио Ердемовић, тај страшни злочин? Да је Ердемићева група „радила“ непрекидно, без паузе, морала би одвести од аутобуса до ливаде за егзекуције  те мале групе од 10 људи, тамо их стрељати, напунити своје аутоматске пушке, све то за нецела три минута. Зар се то није чинило судијама ICTY немогућим, или у најманем случају сумњивим?  Осим тога је ту и чињеница, да је на месту покоља од тих наводних 1.000 до 1.200 јадних људи пронађено у масовној гробници „свега“ 132 (153?) лешева. На наведени злочин је скренула пажњу „према налазима америчкé ваздушне обавештајне службе“ Madeleine Albright, по злу позната не само као дезинформаторка, али и као једна од покретача, већ као министар иностраних послова САД, крваве НАТО агресије против Југославије (Србије) у 1999, коју је њен портпарол James Rubin назвао „Маделеинин рат“ (The Financial Times, 30.9-1.10. и 7-8. 10.2000). Cees Wiebes у својој књизи „Обавештајна служба и рат у Босни, 1992-1997“ (2003) штавише пише  о далекосежној непоузданости података гђе Albright. Овде се треба присетити и на слично непоколебљиво уверавање бившег британског премијера Тонy Блаира као дезинформатора, пре напада на Ирак, да има јасне доказе, да Ирак има велике количине оружја за масовно уништавање, које после нико није нашао. О томе је уверавао према некаквој фото документацији иначе симпатични  Colin Powell, министар иностраних послова САД.