Институт за истраживање српских страдања у XX веку

    

Око Сребренице, у источној Босни, се водио рат читаве три године од насилне сецесије Босне и Херцеговине (БиХ) у априлу 1992, све до 1995. године. Са обе стране је било доста мртвих и рањених, много насиља и уништавања. Главна превара, коју су ширили Запад (САД, Европска унија, НАТО, итд) као и локална пропаганда, је значила страдање само једне, овде муслиманске стране, без информације, да је та страна овде убијање и уништавање започела, а заједно са хрватском страном и у другим деловима БиХ. Па ни Срби, ни многи Муслимани и Хрвати про југословенског кова нису хтели разбијање Југославије. Нежалост, западним преварама је много помогао и немали део делатности Међународног Кривичног Трибунáла за Ратне Злочине у Бившој Југославији у Хагу (ICTY). Даљом карактеристиком западне и локалне муслиманске и хрватске пропаганде су били  некритично увеличани (inflated) бројени наводно силованих Муслиманки и Хрватица јединицама ВРС (Војске Републике Српске), као и укупни бројени мртвих, као што је већ раније споменуто. Све то је веома повећавало међу етничку и међу верску мржњу.
           

 

У специјалном додатку часописа Глас „Лична карта Сребренице“ (12.марта 2007) и у својој књизи на енглеском „Сребреница – јули 1995

           
            - Тражење Истине (2008), М. Иванишевић цитира разне измишљотине (преваре) у вези са Сребреницом. Тако рећи револуционарно откриће са тиме у вези доноси књига Г.Цивикова „СРЕБРЕНИЦА. Крунски сведок (SREBRENICA. Der Kronzeuge, Wien, 2009), која показује чудне смицалице судија и истражних органа Трибунáла ICTY у Хагу, током поновних саслушавања крунског сведока у вези са нáводнíм масакрима босанских Муслимана,  босанског Хрвата Дражена Ердемовића. Биће цитиране разне информације из ове ванредно интересантне књиге, пуне података о не увек поштеном раду ICTY.
           
           
            Према податцима  са саслушања у окружном суду у Новом Саду (6. марта 1996), се незапослени бравар, Хрват, Дражен Ердемовић, родио у селу Доња Драгуња (1971) у општини Тузла. Његова жена је Српкиња. Свој војни рок се служио у ЈНА  у Београду (1990) и постао војни полицајац, учествовао је у операцијама око Вуковара. После отцепљења БиХ од Југославије, био је примљен у муслиманску војску, где је имао разне неприлике. После се јавио у Хрватско Вјеће Одбране (ХВО), али пошто је наводно помагао Србима у бекству у Републику Српску (РС), био је ухапшен. Из муслиманског затвора је побегао у РС, после тога са женом у Војводину, па у Фочу, док се на крају није преселио у Бијељину. Тамо је потписао уговор и постао чланом баш формиране „10. саботажне јединице“ ВРС, са задатком, по Ердемовићу, да извршава разне диверзије, као и евентуáлне ликвидације разних људи у непријатељској територији. Ердемовић је био унапређен за водника и за команданта саботажног вода. Доцније, наводно ради несугласица са командантом, је био деградиран. Командантом те Саботaжнe јединице (око 60 људи) је био поручник Милорад Пелемиш. Према првом саслушању, Ердемићева група је добила у Зворнику ујутру 20. јула 1995 – а према доцнијим саслушањима и стварности, радило се о 16. јулу – нови задатак. Његова група од осам војника, разних народности, је била зачудо под командом обичног војника Бране Гојковића, који је био „упознат“ са новим задатком. У тој групи су осим Ердемовића и Гојковића били још Марко Бошкић, Александар Цветковић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Владимíр Голијан и Франц Кос (официр а није командовао!). У Зворнику им се пřидружио неки непознати потпуковник са двојицом војних полицајаца. Према његовим  упутствима су кренули колима према Бијељини. Зауставули су се кроз једно 20 минута пpед насељем Пилици, код фарме Брањево. Тамо им је онај непознати потпуковник према Ердемовићу саопштио, да ће први аутобус за заробљеним Муслиманима стићи кроз 15-20 минута. Онда су наводно схватили, шта их чека (!). Брзо после одласка потпуковника је стигао први аутобус са два војна полицајта и 60-70 Муслимана, великом већином цивила од 17 до 60 година. Постепено је стизало 15 до 20 аутобуса. Полицајци су одводили Муслимане у групама по 10 на оближњу ливаду, где их је група под командом Гојковића стрељала. Ово је трајало према Ердемовићу од 10,15 до 16,00 часова. Проценио је, да је његова група од осам убила око 1.000 до 1.200 људи, он лично 70 до 100. Стрељане су оставили на ливади, учешће у дáљем стрељању су наводно одбили. Такав  је био Ердемовићев изказ . Њему је доцније неки други командант Кременовић рекао, да његова група није хтела да изврши зличан задатак.
           
           
            Већ 22. јула је Ердемовићева група била у дискотеци у Бијељини. Око поноћи је међу њима дошло до свађе, почела је пуцњава, коју је отпочео Станко Савановић. Окрзнуо је Кременовића и Мицића.  Ердемовић је био озбиљно рањен са куршумима у плућима и трбуху. Био је успешно лечен у Војно Медицинској Академији у Београду, из ВМА се вратио кући 6. септембра 1995. У Бијељини су Ердемовићу наводно стално пřетили, да је као Хрват бајаги усташа. Ради тога је своју жену са бебом  послао својим родитељима а сам је побегао у СРЈ Југославију, где је решио, да ће потражити неког западног новинара и да ће му све испричати. А то је и урадио. После тога је био ухапшен а 3.марта 1996 се нашао у затвору у Новом Саду. Сам је саопштио, да су са њиме коректно поступали. Суд у Новом Саду га је доцније, после разних процедура, пřедао суду ICTY у Scheveningenu, где је био отужен за „злочине против човечности“ (31. маја 1996). Психијатри су га до даљега прогласили за „неспособног за саслушавање“ (27. јуна). Али, упркос томе, је већ 5. јула иступао као сведок оптужбе против неприсутних председника Републике Српске Радована Караџића и против команданта ВРС генерала Ратка Младића. 29.новембра 1996. је Ердемовић осуђена на 10 година затвора, за злочине против  човечности. Али га је други суд 5. марта 1998 осудио (зашто?) уместо на 10, само на 5 година, и то „ради прекршаја закона и обичаја вођења рата“. А Ердемовић је признао, да је убио 70 до 100 Муслимана.
           
           
            22. маја 2000. је Ердемовић сведоком оптужбе против генерала ВРС Радована Крстића, а 25. августа 2003. против Слободана Милошевића, који је Ердемовићу и судији ICTY Richardu Mayu спремио много непријатних тренутака, када их је раскринкао ради разних неисправности, подвала. Крунски сведок Ердемовић се поново из свога „скровишта“ појавио тек 4. маја 2007, као сведок оптужбе против неколицине виших официра ВРС, укључујући ту и генерала Милана Гвера.  Укупно је био Ердемовић свега око 3 ½ године у затвору и постао је „крунским сведоком, са скривеним идентитетом“, који живи са својом породицом „негде у западној Европи“.