Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

 

 

Ипак, нису успели да избегну пар „неугодних“ сведока у овом поступку: пуковник Шалпура, сведок одбране у процесу Благовићу и Јокићу, је негирао да је имао било какав ауторитет и команду над „Десетим диверзантским одредом“, и пред судом је изнео убедљив доказ да је овај „тим убица“ био на „службеном допусту“ 16, јула 1995. када су учествовали у масовном стрељању муслиманских заробљеника;

Драган Тодоровић, сведок тужилаштва у поступку против Поповића и официр Дринског Корпуса армије босанских Срба,  такође је потврдио да је овај „тим убица“ био на званичном допусту у време убистава, да је поручник Кос, а не војник Гојковић задужио убице са наоружањем које је коришћено за извршење злочина и да се тада Ердемовић добровољно придружио тој јединици, као и чињницу да га нико није на то присиљавао.

Са изузетком тих „неугодних сведока“, тужиоци и судије су успели да избаце из судских списа (читај: фалсификују доказе - примедба преводиоца) да је Ердемовићева јединица у време када је извршила злочин на газдинству Брањево, била на званичном службеном допусту у трајању од 10 дана, дакле није била у редовној служби. Хашки тужиоци и судије су такође успешно прикрили чињеницу, која је била заведена у судске списе током иницијалних саслушања Ердемовића, да су он и његови колеге за своју улогу на том ратишту, примили велику количину злата, око 12 килограма - „за своју лојалну службу“. Та исплата, која сугерише „плаћеничку службу“, а не редовну плату од стране армије босанских Срба, никада није истраживана од стране тужилаштва или судија, ни у једном поступку у коме је учествовао Ердемовић, и једино је било предмет пропитивања (покушаја) од стране Милошевића, који је у том покушају био сурово лимитиран од стране судије Ричарда Меја.

Чињенице: да су чланови овог одреда били на службеном одсуству у време извршења злочина 16. јула 1995, као и каснији налази француске тајне службе о вези између Пелемиша и неколико његових колега из „Десетог диверзантског одреда“ са сабсеквентним регрутовањем за плаћеничку војну службу у Заиру да би се тамо борили у рату на страни Мобутуовог режима -  веома су сугестивне!

Такође је веома сугестивна чињеница: да је ово масовно убиство заробљеника било веома штетно за ратне циљеве босанских Срба, али да је зато било екстремно корисно за прикривене НАТО планове. Овде је очигледно да је Хашки трибунал, који је у служби НАТО земаља, намерно избегавао да истражи сва ова легитимна питања и све друге релевантне везе, који су се наметнули у току овог (фантомског) процеса.

Оваква „заштита“ Ердемовића, и веома очигледан успех Хашког трибунала и НАТО-а, да се овакво проблематично сведочанство прихвати током пет различитих судских процеса против Срба у Хагу, је у великој мери заслуга медија, који су у Америци и Великој Британији прихватали овај фантомски процес по принципу „здраво за готово“, слепо пратећи партијску линију (за додатно истраживање овог случаја, погледајте: Едвард С. Херман и Дејвид Петерсон, „Марлиз Симонс о Југословенском трибуналу: Студија тоталног пропагандног сервиса“, ЗНЕТ, 2004).

То није био случај не само са водећим медијима, већ и са такозваним левичарским и дисидентским медијима, са јединим изузетком „З Магазина“ у САД, који је објављивао редовне критичке анализе рада Хашког трибунала (посебно издвајамо ауторе: Мандела, Лофланда и Џонстон).

Герминал Чивиков овде посебно указује на једну упадљиву аномалију која је уведена у званична хашка документа, а то је: да је наводно Ердемовићев тим ликвидирао 1.200 муслиманских заробљеника и то у групама од по десет људи, у временском термину од пет сати, што би практично значило да за је за ликвидацију сваке групе било дозвољено мање од три минута - укључујући њихово извођење из аутобуса, одвођење на место стрељања, њихово стрељање, проверу да ли су ликвидирани и уклањање лешева (једном речју „научна фантастика“).  Такође постоје сведочанства, да је током извршења тих радњи било (на страни оптуженог и његових саучесника) конзумирања алкохола, свађе и „пијаног тетурања“ на том локалитету. Како то да онда тужиоци и судије нису никада поставили питање временског оквира у коме је наводно извршен овај масовни злочин? Зашто на моменте тужиоци говоре само о „стотинама“ убијених на газдинству Брањево? Да ли то има везе са чињеницом да је на том локалитету откривено свега 200 лешева, док не постоји (нити је направљен покушај да се начини) ваздушни снимак (ареални фото) са циљем откривања „масовних гробница“ или доказа откопавања и уклањања лешева, са тог локалитета?

Чивиков наводи следеће: „Дакле, убијених негде између 100 и 900? Тај недостатак сазнања, инцидентно, неће касније спречити судије, да неколико месеци касније надувају ту цифру на 1.200, у свом напрасном „расуђивању“, без обзира што нису постојали никакви докази за то - нити у то време, нити у садашње - чак и у супротности са исказима њиховог „врхунског сведока“ Ердемовића.“ Tреба поново да се запитамо, зашто онда нису позвали или привели било ког другог учесника у тим злочинима, да би пред судом дискутовали и разјаснили те цифре?

Било би веома интересантно сазнати, шта су хашки тужиоци и судије, дискутовали иза затворених врата, конфронтирани и збуњени Ердемовићевим фантомским бројевима, ланцем командовања, улогама, лажима и контрадикцијама. Вероватно су хашки „учесници“ дискутовали те небулозне податке, да би се потом и они и медији заједно, пре очима јавности једноставно правили „лудим“ на све то. Oвде нам је данас потребнији, више него икада, неки нови „Викиликс“, да би се позабавио овом Ердемовићевом пародијом - и обелоданио истину, „Викиликс“ који би изазвао хаос и ломњаву на тренутном Караџићевом процесу, као и у процесу актуелне оптужнице и потере за Младићем.

Али тај циљ ће постићи и овај Чивиков „Сребренички врхунски сведок“, само ако успе да добије у медијима, као и код шире јавности, заслужену пажњу!


Професор Едвард С. Херман

Превод: Миодраг Новаковић

 

Извор оригинала: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=22727

Преузето са: Видовдан.орг