Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Чланци arrow Едвард С. Херман : Сребренички врхунски сведок
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Едвард С. Херман : Сребренички врхунски сведок Штампај Пошаљи
Недеља, 16 јануар 2011
Индекс чланака
Едвард С. Херман : Сребренички врхунски сведок
Страна 2
Страна 3
Страна 4
 
 
 
Одмах након Ердемовићевог првог признања кривице 31. маја 1996, он је (27. јуна 1996) оглашен од стране судија неспособним за саслушање у току завршнице судског процеса - изрицања пресуде, из разлога што су га психијатри дијагнозовали са „посттрауматским менталним обољењем“ и ментално неурачунљивим да јавно сведочи пред судом - доктори су тада инсистирали да се он поново прегледа за 6 до 9 месеци, пре било каквог учешћа у судском процесу.

Али већ 5. јула, једва недељу дана након тог лекарског закључка, Ердемовић је изведен као „кључни сведок“ у прелиминарном јавном процесу, да би „публицирао“ и „учврстио“ постојеће оптужбе против Радована Караџића и Ратка Младића.

Тај судски процес српским босанским лидерима је био права „циркуска представа“. Два главна хашка бегунца су још увек били на слободи, тако да нису могли да представљају сами себе, нити су тамо били присутни њихови адвокати. Једини присутни, „радећи“ пуном паром, су били хашки тужиоци и судије - исте оне судије који су Ердемовића прогласили ментално неурачунљивим за било какво сведочење, сада су га „угурали“ на клупу за сведоке, без икакве медицинске документације која би легално оправдала такав поступак!?

Врхунац цинизма и судске нелегалности се огледао у следећем чину: када је, приликом тог „циркуског поступка“, председавајући судија Клод Џорда објаснио да је Ердемовићев посебан судски поступак (у фази изрицања пресуде) одложен због Ердемовићеве менталне неурачунљивости - и то по његовим следећим речима: „зато што смо захтевали додатну медицинску документацију“ - сакривајући од јавности чињеницу да је Ердемовић од стране доктора оглашен ментално неурачунљивим за било какво сведочење (не само у свом поступку)!

Али Џордина „послушничка улога“ у том политичком пројекту иде много „дубље“ - он не само да је дозволио тужиоцу да изведе пре суд особу, управо декларисану ментално неурачунљивом (читати: лудака - примедба преводиоца), већ то чини непосредно, пре него што је том (по властитом признању) масовном убици, изречена пресуда у посебном суђењу - но Џорда је овде отишао чак и корак даље: „стављајући до знања Ердемовићу, док је овај седео на клупи за сведоке у фантомском процесу Караџићу и Младићу, да ће му приликом изрицања казне у властитом поступку, бити узето у обзир то како је овде сведочио овде у улози врхунског сведока“.

Дакле цео овај судски поступак се базирао на основу непотврђеног и непровереног (и непроверљивог) сведочења једног болесног човека и масовног убице, кога је очекивао посебан судски поступак и изрицање казне (није чудо да је Ердемовић у таквој хашкој трговини добио само три ипо године за убиство стотину људи, док је Србин Душко Тадић добио 20 година робије за „обично пребијање“ заточеника - примедба преводиоца)- да би непосредно после тог „судског циркуса“ (у коме је главни кловн био Ердемовић) били издати налози за хапшење Караџића и Младића.

Оно, за шта су овде „припремали“ Ердемовића у функцији спровођења политичког програма Хашког трибунала, било је то - да им он помогне да исконструишу цео „случај“ који би доказао линију команде између њега и његових саучесника у убиству на газдинству Брањево и врховне команде босанских Срба. На пример: Караџића и Младића, и пожељно Милошевића. Он (Ердемовић) је ту за њих (Хашки трибунал) обавио веома „траљав посао“, не успевши да докаже непосредно учешће тих лидера, нити да су чак имали било каква сазнања о тој „казненој стрељачкој експедицији“, једино што је успео, било је то да упорно понавља, и то неутемељено, да су локални команданти били под директном контролом централне команде босанских Срба.

Ердемовић је тврдио да је непосредну команду приликом те операције масовног убиства имао обичан војник Бране Гојковић, уз напомену да је у „тиму“ био присутан и један поручник, да би потом убацио у своје сведочанство мистериозног и безименог потпуковника, који је по њему одвео јединицу на место извршења „масовног злочина“, и потом их напустио!?

Ердемовић потом није сигуран да ли је стрељање наредио Пелемиш или тај безимени потпуковник. Затим је тврдио да је Пуковник Петар Шалпура, обавештајни официр армије босанских Срба, имао директну одговорност за тај масакр. Он се колебао око праве улоге и ауторитета Гојковића, понекад га називајући „командантом“ са великим овлашћењима, понекад само обичним „посредником“.

Ердемовић је за себе тврдио да није имао никаква овлашћења и да је био присиљен да учествује у убиствима, али Чивиков овде веома успешно доказује, да је у то време Ердемовић био у чину заставника и да се у ту јединицу укључио добровољно; да би упркос свему томе тврдио да је над њиме и поручником Францом Косом у време спровођења овог „крвавог бизниса“ шефовао обичан војник Гојковић“. Таква линија команде, према Ердемовићу, је просто невероватна!

Чивиков доказује да су тужилаштво и судије ишли до екстрема (и у томе били веома успешни) да би спречили било какво негирање и преиспитивање Ердемовићевих невероватних, контрадикторних и веома често очигледно лажних тврдњи о „ланцу команде“. Овде је најважније навести њихово (Хашког трибунала) одбијање да пред судско веће позову бар једну од тих „ситних риба“ - саучесника у масовном убиству и „надређених“ команданата, који су могли да разјасне многе „дискутабилне чињенице“. Уместо да на „клупу за сведоке“ изведу Ердемовићевог „шефа“, поручника Пелемиша, или Пелемишевог „шефа“, пуковника Петра Шалпуру, Хашки трибунал се задовољио да се „заустави“ на ментално неурачунљивом, и демоболисаном заставнику, који је веома невешто покушавао да повеже конце - управо онако како је то ишло у прилог политичког пројекта Хашког трибунала.

Ердемовић и већи број његових колега из „Десетог диверзантског одреда“ су очигледно били плаћеници - да би после окончања балканских ратова завршили служећи под Французима у Африци. Сам Ердемовић је једно време служио у босанској муслиманској армији, потом је прешао у хрватску војску, да би евентуално приступио војсци босанских Срба. Оригинално је школован као бравар, али у тој професији није никада радио. За њега је војна плаћеничка служба, а посебно (професионална) улога „врхунског хашког сведока“ очигледно била много више исплатива - док је истовремено сво време понављао за себе, током суђења у Хашком трибуналу, да је он био добар човек, да је мрзео рат, и да је био натеран, противно својој вољи, да учествује у масовном убиству на газдинству Брањево и да је на крају признао те злочине због гриже своје савести…

И хашке судије су му „поверовали“, никада у њему нису видели ратног плаћеника - убицу, упркос томе што је служио у свим трим зараћеним босанским армијама - и не само то, Хашки трибунал се „надљудским напорима“ потрудио да елиминише било ког другог сведока, који би могао да евентуално демаскира „врхунског сведока“ Ердемовића.
 
 
 
< Претходни   Следећи >