Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Поражавајућа истина о Хашком Трибуналу

(Global Research, January 10, 2011)

 

Анализа књиге о Сребреници, Герминала Чивикова (оригинал на немачком: “Der Kronzeuge“, 2009, превод Џона Лофланда): „Кључни Сведок - поражавајуће чињенице о Међународном кривичном суду за бившу Југославију“.

 

 

Ова књига доказује „да Трибунал не поступа у складу са традиционалним међународним правом“ — то је пре свега политичка, а не правна институција, која има своју зацртану политичку улогу. Ово није први стручни рад који се обрачунава са Трибуналом - Лофландова властита књига „Травести“ у издању „Плутоа“, 2006, и књига Мајкла Мандела „Како је Америка прошла некажњено са убијањем“, у издању „Плутоа“, 2004, су такође веома снажне критике Трибунала.

Али ова Чивикова књига је уникатна у свом веома интензивом и изузетно ефикасном фокусу на само једног сведока: Дражена Ердемовића, као и на хашке тужиоце и судије који су се бавили овим сведоком. Ердемовић је био кључни сведок тужилаштва, једини у свим суђењима разним Српским војним и цивилним актерима конфликта, који је у ствари „својевољно“ потврдио своје учешће у масакрима босанских муслиманских заробљеника. Због тога је од великог значаја и интереса то што је Чивиков овде био у стању да веома убедљиво докаже да је овај „кључни“ сведок обичан шарлатан, лажов и плаћеник, и да су хашки тужиоци и судије ефективно учествовали у завери, тако што су дозволили да екстремно дубиозни и контрадикторни наводи овог „сведока“, буду прихваћени у суду без верификације, и поштеног и неутралног унакрсног испитивања.

Ердемовић је био члан јединице „Десети диверзантски одред“ при армији босанских Срба, тима од осам људи, за који је тврдио да је стрељао 1.200 босанских муслиманских заробљеника на газдинству Брањево северно од Сребренице, у Босни, 16. jула 1995.

Ердемовић је признао да је лично убио између 70-100 заробљеника. Иницијално је био ухапшен од стране Југословенских власти 3. марта 1996, и одмах оптужен за ратне злочине, да би под притиском Америке био испоручен Хашком трибуналу, по тадашњој тврдњи хашких званичника- само привремено, а у стварности је „задржан“ за стално.

После тога је био оптужен, процесиран и осуђен на три ипо године затвора за своје злочине. То је била необично блага казна за некога ко је сам признао убиство „стотињак“ људи, али много оштрија него што је он сам очекивао када је пристао да сведочи у Хагу - очекујући комплетан имунитет, што произилази и његовог интервјуа новинару „Фигара“ Реноу Жирарду („Босна: Признање ратног злочинца“, „Фигаро“ 8. март 1996). Он је тврдио да је имао споразум са Хашким трибуналом: „…да ће му за узврат за сведочење бити омогућено да се усели у неку од западних земаља са својом породицом; и да ће наступити као сведок, а не као оптужени, као и да ће на тај начин избећи било какву казну!“

Но, због његовог „јавног“ хапшења, веома озбиљне оптужнице и створеног публицитета у Југославији, било је потребно осудити га на „неку“ казну да би се „сачувао“ кредибилитет Хашког трибунала. По одслужењу своје казне, завршио је на непознатој локацији као „заштићени сведок“ Хашког трибунала.

Али, чак и пре завршетка свог суђења и пресуде од 3,5 године, он је кренуо са својом улогом „врхунског сведока“ у Хашким (Америчким и НАТО) процесима над оптуженим Србима. Појавио се на пет таквих суђења, и од самог почетка су његове изјаве биле прихваћене као „абсолутна истина“ од стране тужиоца, судија и водећих западних медија.

Једна од најупечатљивијих карактеристика Ердемовићевог случаја јесте чињеница, да иако је именовао седам особа које су извршавале убиства заједно са њим, као и два претпостављена у ланцу команде, који су или наређивали, или пропуштали да спрече извршење злочина, нико од њих није никада приведен у Хаг као оптужени за та убиства, или да би посведочио о Ердемовићевим наводима. Ти „саучесници - убице“ су наставили да живе мирно, на дохват руке Хашког трибунала, и у оквиру „његове“ јурисдикције, али потпуно неузнемиравани од те институције, или било какве друге правне јурисдикције, или „примене владавине права“, како би то било нормално за очекивати у овако „озбиљном случају“.

Командант његове јединице, Милорад Пелемиш, за кога Ердемовић тврди да је издавао наређења за убиства, јасно је ставио до знања, у свом интервјуу београдским новинама у Новембру 2005, да хашки истражитељи никада нису направили покушај да га саслушају. Он сам, никада није осетио потребу да се сакрива, већ је живео неузнемиравано нормалан породичан живот са својом женом и децом, у Београду.