Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Вечерње новости
Властимир ПОПОВИЋ - Никола СМИЉИЋ  2/23/2003, 6:31:50 ПМ

Бранио своје, туговао за Југом

Исмет Ђухерић

СРПСКИ БРОД - Рат у Босни и Херцеговини је почео овде, не у Сарајеву и не 6. априла, већ 3. марта 1992. године. Крв је прво отекла у Саву, а не у Миљацку.

Село Сјековац, предграђе Брода, разговарамо у обновљеној кући Исмета Ђухерића, потпуковника у резерви Војске Републике Српске. Ђухерић је скинуо шињел после Дејтонског споразума, а познат је по томе што се као Муслиман борио на страни Срба. Тако се то може рећи, а суштина је...

Скинуо је шињел, раскопчао опасач, одложио калашњиков и пиштољ и дуго гледао срушену кућу. Жена Ханумица уз њега, ћерка Јасмина и син Дино.

Порасла деца за четири године. Март, 6. 1992. Такозвана војна полиција, коју су чинили припадници хрватских и муслиманских екстремиста, група од 17 криминалаца запуцала је и на дом Исмета Ђухерића. Деца и жена у кући. Исмет је бранио породицу.

- Добро је - рекао је маја 1996. године деци. - На своме смо, живи смо. Ма...

Расформирана је ЈНА, у мају 1992. године је формирана Војска Републике Српске.

- Од нас из ЈНА у 327. бригади у Дервенти остало је мало - каже Ђухерић. - У бригади су били само домаћи људи, из Брода, Дервенте, Прњавора. Да би остали на своме, морали смо да се бранимо.

Исмет указује на аспирације Хрватске да у то време заузму и босанску страну Посавине.

- Туђману није био циљ да само покори нас Србе и Муслимане, већ да нас протера - наставља Ђухерић. - А ја сам остао доследан заклетви да очувам дух заједништва. Приступили смо ВРС, да би заштитили људе који су желели да остану на своме.


Чета “Меша Селимовић”

Ђухерић се обратио команданту тактичке групе пуковнику Славку Лисици, који је дошао у Кобаш, где су се припадници бивше ЈНА, заједно са Муслиманима - цивилима склонили из Дубочца.

- Предложио сам Лисици, Момиру Талићу и Бошку Калечевићу да нам омогуће да формирамо посебну јединицу, самосталну у саставу ВРС, чији састав не би био српски, а величине једне ојачане чете, да би одбранили прагове својих домова - напомиње Исмет. - Предлог је прихваћен. Јединица је добила име “Меша Селимовић”. Имену су кумовали баш Лисица и Калечевић.

Први командант - Исмет Ђухерић. Чета “Меша Селимовић” је прошла сва бродска и дервентска ратишта, а учествовала је и у борбама око Теслића, Тешња, Вучјака, Маглаја, Завидовића...

- Имали смо право да бранимо своја огњишта и то смо чинили - наглашава Исмет. - И сви који су се борили и преживели данас су на своме. У јединици “Меша Селимовић” било је и Срба. Никада ништа злочиначки нисмо чинили, што је познато.

Прљави рат

У ОВОМ широком кругу од Добоја па горе, лево и десно у целој Посавини од Дервенте, Оџака, Српског Брода, Модриче, према Дубици или Шамцу, како хоћете, није потребно градити никакав ратни или антиратни споменик. Дуж свих путева још видљиве живе ране срушених кућа.

Највише разорених кућа у БиХ је баш у Броду и Дервенти.

Исмет Ђухерић рођен је 14. марта 1949. године у Дубочацу код Дервенте. Говори сталожено и одлучно:

- Заклео сам се да ћу бранити Југославију у 38. класи Школе за резервне официре у Билећи 1969. године. Ја не газим заклетву.

Рат у Хрватској 1991. година, распад Југославије, а те године и попис становништва.

- Изјаснио сам се као Југословен – наставља Ђухерић. – Не као Муслиман, не као Кинез, рекао сам да сам Југословен и то је моја национална припадност. Према политичком опредељењу сам левичар. Нема Југославије, али ја сам Југословен. Моје је демократско и људско право да будем оно што хоћу, па нека то схвате и из међународне заједнице, којима су уста пуна тих права.


Почетак крвопролића

- Сви грађански ратови су прљави, а код нас се умешала и различитост вера – говори Исмет. – Код нас се водио грађанско-верски или сеоско-верски рат, како хоћете. Из иностранства су желели да сруше нашу лепу Југославију, а онда су искористили и веру. Можда баш и нису прижељкивали оволику крв и страдања, али су добили оно што су хтели.

Ђухерић застаје. Ћути. Размишља.

- Прво су ваљда, настали људи, па тек онда вера – изговара. – Овде смо се толике године добро слагали, заједнички славили и туговали, и никоме, бар овде, није сметала верска припадност. Ја сам, иначе, атеиста.

Сада је Ђухерић у великој, обновљеној, лепој кући у Сјековцу. Али, избегли народ се споро враћа. Исмет резонује да свака вера, или нација може да направи и неки свој гето, па да буду сами са собом, али је за опстанак потребно и од нечега да се живи. Овде је оспособљена само Рафинерија. Брод је пре рата био економски једна од најразвијенијих општина у БиХ.

На списку

ИСМЕТ је руководилац општих послова у Рафинерији, а пред рат је радио у Општини и никако се није слагао са налетима агресивних челника ХДЗ и СДА.

- Јавно су говорили на митинзима да ће прво побити комунисте, а онда Србе – сећа се Ђухерић. – Тако је и почело. Тако је и било. Долазили су припадници хрватских оружаних снага из Славонског Брода и правили нереде. Ни полиција, ни војска нису реаговали у име некаквог мира.

Ђухерићу су прилазили припадници ХДЗ и СДА, нудили му и новац да би им приступио. Када је одбио, јавно су рекли да ће га смакнути.

Запуцало је 3. марта у тзв. Стадионској улици у Броду. Рат је почео по директиви из Славонског Брода.

- Зверства су почели криминалци, које је регрутовала тзв. ХДЗ војна полиција – говори Исмет. – Почели су да убијају, силују, пљачкају, пале. Ноћ, 23. март, заклане породице Зечевић, отац и два сина, Милошевић, син и отац. Убили су и мог пријатеља пензионера Срету Тривића.

Терор се наставио. Ђухерић је склонио породицу и јавио се у своју јединицу у Дервенти.

- Хрватска војна одбрана прелазила је Саву, а формиране су и овдашње групе од локалног становништва – сведочи Ђухерић. – Вођа зликоваца био је и Раде Обрадовић, Србин, родом из Краљева, који је имао кафану у Славонском Броду. Ту је био Екрем Мендела, из средње Босне, који је из Хрватске дошао са својом групом. Затим, злогласни Нијаз Чаушевић – Медо, из Сјековца.

Исмет застаје. Гнев севне у његовим плавим очима:

- Јавио сам се у ЈНА да бисмо сачували Југославију. Али, ЈНА коју неки називају агресорском из неких разлога се није супротстављала ни злочинцима, па није штитила народ који је био угрожен. У селу Колибе су у мају изгинула деца, попаљена су сва српска села према Добоју.

На ове просторе је ушло неколико формација хрватске војске. Једна од њих је била 108. бригада која је истерала ЈНА из Славонског Брода. Ту су биле и јединице из Бјеловара.

- Како ја могу да будем агресор на своме, ако браним своје? – пита се Исмет. – ЈНА се повукла.

Зверства

- У БРОДУ је откривена масовна гробница Срба, које је побио ХВО до октобра 1992. године, што сви знају, али се још нико не позива на одговорност за те злочине – огорчен је Ђухерић.

Овде су била четири логора: на стадиону “Полета”, у Средњошколском центру, складишту робне куће у Тулеку и у подруму зграде Матичног уреда. Са стадиона су људи после мучења одвођени и бацани у Саву. У подрумима су практично седели један на другоме.

- У логорима су се и млади криминалци, са 15-16 година иживљавали над женама - гнуша се Исметова жена Ханумица.

Заробљеници су у неколико наврата бодљикавом живом везивани за мост. Хрватска војска се плашила да ће га ЈНА срушити.


Ослобођење

ЗОРА, 7. октобар 1992. године, Брод је ослобођен.

- У транспортеру смо слушали загребачки радио, и они су објавили да је Брод заузет. Сећа се Исмет. - То нас је зачудило, јер су увек давали лажне вести, те да се воде борбе, када их није било, те да се држе тамо где су поражени.

“Меша Селимовић” и друге јединице нанеле су тешке губитке управо агресорској 108. славонској бригади. Почетком 1993. године Исмет је препустио руковођење своје чете другима, а отишао у Штаб 27. бригаде ВРС. Унапређен је у чин мајора.

- Дошао сам у ослобођени Сијековац и знао сам да има људи који су желели да се вратимо - наставља Ћухерић. - Многи нас нису дочекали.


Данашња размишљања

- У неким срединама у Федерацији БиХ се подгревају тензије које ме враћају у време из 1992. године - опомиње Ђухерић.

- Најгрлатији су они, који нису ни осетили барут, а опет су екстремисти на челу, продорни су.

- Нико није одговарао за доказане злочине у Броду, Дервенти, а бојим се да и неће. У Брод су се вратили и они који су учествовали у крвопролићима, сада се и шепуре. Злочинца Радета Обрадовића су убиле његове усташе када је покушао да их заустави у бекству. Нијаз Чаушевић Медо живи у Славонском Броду, а политичке амбиције везане су му за Босну.

- Имам велики број пријатеља и Муслимана и Срба и могу да кажем да ме поштују, резимира Исмет. - Прилазе ми и неки који су се борили против нас и кажу, као: ништа нам овај рат није требао. Није, одговарам. Шта бих им друго рекао?


Псовање

Траје борба, на првој смо линији, гине се, људи псују Алију и Муслимане - говори Ђухерић. - После боја се упознајем са неким од сабораца. Кажем име: Исмет. Они ме гледају па почну: “Извини, нисмо ми мислили на све”, и у том смислу, а ја се смејем.


Отац

У јуну 1996. када је рат завршен, полицајци Друге станице у Бањалуци на смрт су претукли Сакиба Ђухерића, Исметовог оца. Био је у аутобусу који је долазио из Тузле.

- Било је такво време, отац ми се звао како се звао, био је у погрешно време на погрешном месту - каже Исмет. - Нису га разумели, а за тај злочин још нико није одговарао.


Снимање

Хрватска телевизија објављује снимак бораца чете “Меша Селимовић” у Сијековцу, на обали Саве, уз текст да “храбри хрватски војници бране Орашје”.

- Гледамо ми тај снимак, јасно нам се виде лица и мислимо - убиће нас Срби кад нас виде - сећа се Исмет.