Институт за истраживање српских страдања у XX веку

„Само најгора врста подстрекача на убијање Срба као што је адвокат Поповић, који је потписао захтев да се бомбардује његов родни град Београд и Србија, може да пере своју прљаву савест тако што лажно оптужује невине људе“.

Овим речима је дана 11.11.2010.године  Демократска странка Србије описала адвоката Срђу Поповића у саопштењу под насловом: „Адвокат Поповић је морално наказно биће“ поводом кривичне пријаве коју је адвокат Поповић тог дана поднео против Војислава Коштунице за „политичку позадину убиства Зорана Ђинђића“.

 

 

Неколико дана касније, 18.11.2010.године сарајевски лист „Дани“ је објавио интервју са адвокатом Поповићем у коме је он оспорио оптужбу Демократске странке Србије да се залагао за бомбардовање Београда и Србије, и то одбацио као „фалсификат“, „злоупотребу“ и „манипулацију“:

„Што се тиче другог навода из "одговора" ДСС-а који се односи на то што сам се наводно залагао за "бомбардовање Београда и Србије", морам да кажем да је реч о фалсификату са чијом је злоупотребом манипулисао још Слободан Милошевић. Наиме, 1994. године потписао сам писмо у коме се тражило бомбардовање војних писта са којих су из Србије полетали авиони који су рушили градове бивше Југославије.“ (1)

Необична је логика у којој се неко залаже за бомбардовање војне писте у Батајници а при томе се не залаже за "бомбардовање Београда и Србије", необична све док се Батајница налази у Београду и Србији.

Дана 17.априла 1999.године је бомбардована војна писта у Батајници, а у Београду и Србији је на ноши убијена трогодишња Милица Ракић. О злочину агресора и трагедији породице Ракић српска јавност је детаљно обавештена. Мала Милица је сахрањена 19.априла 1999.године на батајничком гробљу које се налази у Београду и Србији, и, ако је неко на тој сахрани имао у рукама сплитски лист „Ферал Трибун“ са датумом од 19.априла 1999.године могао је да чита интервју у коме адвокат Срђа Поповић каже „да је за будућност српског народа и Србије добро ово што се догађа“: 

„ФЕРАЛ: Реците ми како особно, интимно, доживљавате бомбардирање града у којему сте живјели и у којему вјеројатно и данас имате родбину, пријатеље... 

 

ПОПОВИЋ: Наравно да све то врло емотивно доживљавам, тешко ми је гледати како падају бомбе на град у којему сам рођен. Но, ја сам ту врло амбивалентан. Премда, није ни мени лако рећи „нека их бомбардирају“. Тамо имам родбину, стан, викендицу... Но, с друге стране мислим да је за будућност српског народа и Србије добро ово што се догађа.“ (2)

(аутор је саветник у Институту за истраживање српских страдања у ХХ веку)


Фусноте:
(1)    БХ ДАНИ, бр.701 oд  18.11.2010., текст „Један исти велики злочин“
(2)    ФЕРАЛ ТРИБУН, бр.709, стр.20, 19/04/1999, текст: „Српски спас зове се Хаг“