Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Досије општина arrow Рат 1992-1995. г. arrow Мркоњић Град arrow Починиоци злочина
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Матузовић и остали: Доминковићев коректан однос с полицајцима у станици Штампај Пошаљи
Петак, 22 новембар 2024
Aida Trepanić Hebib | 20. novembra 2024 | Detektor.ba

На суђењу за злочине на подручју Орашја, свједок Одбране је изјавио да су односи између службеника српске и хрватске националности у орашкој полициији били коректни.

Петар Зорановић се присјетио како је до априла 1992. био замјеник Марка Доминковића, командира Станице милиције у Орашју, која је имала 25 милицајаца. Посвједочио је да је однос између њега и командира Доминковића био коректан те да је постојао стручни колегиј и да су се одлуке заједнички доносиле. Изјавио је да је Тадо Оршолић био начелник Станице јавне безбједности (СЈБ). Додао је да је живио у Обудовцу, гдје се налазила Југословенска народна армија (ЈНА) и сједиште војне јединице.

Свједок је рекао да је резервни састав милиције активиран када је срушен мост у септембру 1991. те је додао да је начелник јавне безбједности активирао резервни састав. Одговарајући на питања Доминковићевог браниоца Крешимира Зубака, Зорановић је казао да су сви припадници имали код куће униформе, док је оружје било равномјерно подијељено те да није нико фаворизиран.
Присјетио се 17. априла 1992. године, када је био дежурни у ноћној смјени те када је у Домаљевцу чуо рафале и пуцњеве, након чега се вратио у станицу. Изјавио је да је командира Доминковића обавијестио да се нешто дешава у Шамцу, и да му је он рекао да оде на седам дана кући на годишњи одмор.

“Ја више нисам долазио јер се ситуација усложила. Задржао сам наоружање за себе, нисам вратио”, казао је Зорановић те додао како је у Орашју мали број становништва српске националности остао након ових дешавања. Како је рекао, након 27. или 28. априла 1992. добио је позив од Кризног штаба да се јави како би био распоређен у Станицу милиције у Шамцу.

Свједок је Тужилаштву казао да је он напустио станицу из сигурносних разлога.

Доминковић је оптужен са Ђуром Матузовићем, Ивом Оршолићем, Јосом Недићем, Марком Блажановићем, Матом и Антом Живковићем, Стјепом Ђурићем и Мирком Јурићем за прогон српског становништва – убиствима, затварањем, мучењем, силовањима и другим нечовјечним радњама почињеним у Орашју.

Свједок Милорад Станишић, бивши службеник у СЈБ-у Орашје, рекао је да је живио у селу Копанице, у којем је трећина становништва била српске националности, а двије трећине хрватске националности.

Навео је да је с командиром Доминковићем и његовим замјеником Зорановићем до посљедњег дана имао коректан однос те да је са оптуженим често разговарао на тему међунационалних односа у селу Копанице. Изјавио је како је било такво стање да су се и Срби и Хрвати почели наоружавати те како није било проблема између редовног и резервног састава.

Станишић је изјавио да је у полицији у Орашју био до 16. априла 1992. те да су тада његов брат и он одлучили да до даљњег не иду на посао.

Предсједавајућа Судског вијећа Минка Крехо је казала како је раздвојен поступак у односу на оптуженог Таду Оршолића. Одбрана је раније предложила раздвајање поступка због његовог здравственог стања.

Суђење се наставља 27. новембра.







AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >