Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Актуелно arrow БиХ - силовања Српкиња у Сарајеву - фељтон (1)
НАЈМАЊЕ 7.432 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, места рођења и смрти - и још 856 несталих. То нису коначане бројке.
 
AddThis Social Bookmark Button
 

БиХ - силовања Српкиња у Сарајеву - фељтон (1) Штампај Пошаљи
Аутор Срна / Весна Шурбат   
Понедељак, 01 новембар 2010

СИЛОВАЊА КАО НАГРАДА ЗА МУСЛИМАНСКЕ ВОЈНИКЕ

       
       У овом истраживању Срна се користила: директним изјавама силованих Српкиња, које су оне дале правосудним органима Србије, материјалима из архиве српског Тужилаштва за ратне злочине, подацима некадашњег Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности, те подацима Гинеколошко-акушерске клинике /ГАК/ у Вишеградској улици, у Београду, гдје су примане силоване Српкиње ради прекида трудноће.    
 
Срна ће у наставцима пренијети директне исказе неких од силованих Српкиња (наводећи само њихове иницијале - да не би био нарушен интегритет жртава), али и исказе других затворених Српкиња, свједока злостављања.    
 

Припремила: Весна ШУРБАТ

   
   
    БЕОГРАД, 1. НОВЕМБРА (СРНА) - Силовања Српкиња за вријеме рата у БиХ, нарочито на почетку, по разним затворима у Сарајеву су јавна тајна пред којом је ратна власт у Сарајеву затварала очи - за те злочине нико није одговарао, ниједан судски процес није покренут, нико то више и не помиње?!

Срна је имала увид у исказе десет силованих Српкиња у затворима у Сарајеву, што у званичним што у приватним, као и исказе осам жена које су малтретиране у сарајевским затворима, а које свједоче о силовању, те 17 исказа мушкараца, затворених Срба, који такође свједоче о силовању Српкиња, а ту је и кривична пријава за силовање 12 Српкиња у Храсници.

    У својим исказима ове бивше српске затворенице и затвореници, свједоци иживљавања, помињу имена више од 30 српских жена, од малољетних дјевојчица до старица, које су сексуално злостављане, а међу силованим женама помиње се најмање пет супруга официра ЈНА.

    Највише силовања извршено је на почетку рата, током 1992. године, као и 1993. године, а несрећне жене и дјевојке често нису знале идентитет својих мучитеља, пошто су се ословљавали по надимцима или су носили маске преко лица, а некада су међу силоватељима били и познаници тих жена.

    Најозлоглашенији по овом злочину је Централни затвор у Сарајеву, односно четврти спрат тог казамата, у којем је у једном моменту на разне начине пребијано, понижавано и злостављано - према исказу једног свједока, бившег затвореника - више од сто српских жена и дјевојака.

    Ту су и многи приватни затвори у подрумима, становима, кафићима, које су користили сарајевски криминалци, блиски тадашњој ратној власти у Сарајеву, као што су Исмет Бајрамовић - Ћело и Јука Празина, Самир Кахвеџија - Крушко... одакле су неке од силованих жена пребациване у затвор "Виктор Бубањ", док се другима, које се помињу у исказима, губи траг. У некима од ових затвора виђани су поједини генерали Армије БиХ, али и неке друге јавне личности.

    Оне жене које су преживјеле силовања наставиле су живот са тешким психичким траумама, али остају непознате судбина дјевојчице Јелене или 16-годишње Сњежане силоване пред цјелокупном родбином, као и десетине Српкиња, о чијој злехудој судбини у својим исказима свједоче српски затвореници и затворенице који су преживјели сарајевске казамате.

    Разлози због којих су српске жене привођене - тривијални су, од већ уобичајених да су "пета колона", снајперисти, да су давале свјетлосне сигнале и наводиле српске гранате, па до апсурдних - као што су књига - нека народна пјесмарица, пронађена током претреса стана, или исјечак из сарајевског "Ослобођења" о боравку Вука Драшковића у Москви, а једна старица је хапшена чак два пута, јер је "пета колона и склона бјежању", док је једна 16-годишња дјевојчица ухапшена само зато што је Српкиња.

    Хапшене су у својим становима, на улици на основу пријава комшија, а у затворима су излагане највећим тортурама, које су подразумијевале премлаћивања, силовања, јавна понижавања, робовски положај, прање ногу џелатима послије пребијања, које су биле попрскане крвљу, а неке - као С.И. - силоване су и задављене у свом стану.

    Међу ухапшеним Српкињама била је и једна ретардирана дјевојка - Р.О. са дефектном лијевом руком, коју су оптужили да је снајпериста, а тако су је и звали - "снајпериста", и представљали страним новинарима.

    Бар двије од ухапшених и силованих жена радиле су на тадашњој Радио-телевизији у Сарајево, а биле су оптуживане да су снајперисти и да су новинари Срне.

    Жртве у свом исказу наводе да су многе муке пролазиле ухапшене Српкиње које су макар накратко биле у затвору код Јуке Празине, а све су без изузетка биле силоване.

    Једна од ухапшених жена - Н.С., иначе новинар, каже да су у Централном затвору српске затворенике тукли док их нису усмртили и да се "чуло пуцање костију", а "када крици утихну, стражар отвори врата и обично каже: `Тропа`, а други дође и каже: `Купи српско ђубре`".

    У том затвору су се над Српкињама сексуално иживљавали ноћу, а једну су силовали три пута по осморица чувара. Било је познато шта значи "позив на излазак у провод" или "одвођење на туширање".

    Нису све жене биле регистроване код МКЦК, неке су биле скриване приликом доласка представника МКЦК.

    "Најперфиднији конц-логор за Србе - град у коме свако може да ти ради шта хоће, а да ти се не представи ни ко је, ни шта је, град гдје не знаш у којем сокаку чија банда влада, а сви се дозивају по разноразним надимцима, док сви старији муслимани имају само један надимак - `дедо`", каже о Сарајеву у свом исказу једна од жртава.

    Једна од жртава прича да су у једном од затвора - подруму зграде у Улици Ђуре Ђаковића, жене Српкиње силовали "дању и ноћу, уз тучу, пријетње ножевима да ће им сјећи дојке, уши и друге дијелове тијела. Једна је жена, најстарија, имала више је од 60 година, умрла од батина и малтретирања /у августу 1993/".

    Када се деси да силовање пријаве полицијској станици, добијале су одговор: "Шта хоћете, остале сте живе", а једна од силованих Српкиња наводи у свом исказу: "Нисам се удавала, остала сам осрамоћена, без куће и будућности, обољела сам од рака".

    Један угледни сарајевски уролог - Србин С. Б. каже у свом исказу да је "силовање Српкиња постало чињеница на коју се у том полудјелом Сарајеву мало ко обазире - зна се за јавне куће, гдје Српкиње користе као награду за најниже пориве муслиманских војника".

    Затвори гдје су вршена силовања, а које жртве помињу јесу, осим злогласног четвртог спрата Централног затвора, и Студентски дом "Младен Стојановић", подрум старог хотела "Балкан" у Бућа Потоку, подрум Жељезничко-индустријске школе /ЖИШ/;

    Стан у Улици Мис Ирбина, у центру Сарајева, подрум продавнице "Сунце", шупа крај једне куће у Пофалићима, подруми зграда у Улици Ђуре Ђаковића и на Алипашином пољу, подрум самопослуге код кафића "Борсалино", подрум и канцеларије Привредне банке, кафе "Балтазар", складиште "Југоекспорта" и продавнице "Борово", подрум "Пољоопскрба", подрум зграде на Отоци код ОШ "Алија Алијагић";

    Електротехничка школа у Бућа Потоку, затвор у Поправном дому за малољетне делинквенте, подрум једне зграде на Добрињи 2, МЗ "Младост", хотел "Загреб", хотел "Европа", као и логор на стадиону "Фамос" у Храсници и други...
                                   
/наставиће се/ вш-нт

                                   
                                   
AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >