| Послије три деценије почело суђење за злочине над Србима у Високом |
|
|
| Недеља, 20 октобар 2024 | |
|
19/10/2024 | Аутор: РТРС
Дуже од три деценије чекало се на потврђивање оптужнице за ратне злочине над Србима у Високом. У фебруару ове године коначно је почело суђење Зијаду Кадрићу и још шесторици оптужених за мучења и злостављања српских цивила. Због честих одгађања рочишта, међутим, тешко је прогнозирати да ли ће ико од жртава дочекати правду. То се пита и Никола Шаренац, који је као логораш преживио бруталну тортуру у височкој касарни "Ахмет Фетахагић".
Из кућног притвора, 26. јуна 1992. године, 18 цивила села Град муслиманске формације пребациле су у злогласну касарну "Ахмет Фетахагић". Међу њима је био и Никола Шаренац. Тамо затиче на стотине својих сународника, српских цивила, узраста од 16 до 80 година.
- Било је више стотина људи у четири просторије. Отприлике на једној просторији од 200 метара квадратних било је 120 логораша - каже Шаренац.
Ужасни хигијенски услови, један хљеб од 750 грама на 15 затвореника и сумњива течност за оброк који су из једне мањирке дјелила четворица. Уз тешке батине, Никола и његових 18 комшија из села саслушавани су од првог дана, а пребијани су, каже, и док су копали ровове. Све под командом и надзором Зијада Кадрића, којег су до тада, као угледног наставника физике и математике, гледали с поштовањем.
Батине и тортура у недоглед. Ту тортуру, каже, многи нису издржали.
- У мом присуству умро је Влајко Самарџић, старији човјек од 60-так година, од батина и глади. Више дана жалио се Војно Раковић да је болестан, да му отичу ноге, отишао је са стражарима у Дом здравља и није га било два сата. Кад се вратио, видио сам на затиљку је велика чворуга. Ја не знам ко га је убио, али би требао Зијо да зна и његови чувари - прича Шаренац.
А међу чуварима је био и Хајрудин Халиловић, звани Мрчо, брат генерала и комаданта тзв. Армије БиХ Сефера Халиловића. Лично је Шаренцу поломио десну руку. Разлог је, каже он, био одбијање да пред ТВ камерама прочита лажни списак оружја, које му је наводно пронађено у кући.
Ни то, нажалост, није било Николино најтеже логорашко искуство. Најболнија тортура настала је када је у обје ноге тешко рањен током размјене ватре и гранатирања. Пружена му је помоћ у височком Дому здравља. Три мјесеца је са осталим рањеницима држан у подруму. Инфекцију ране преживио је захваљујући посјети УНПРОФОР-а и непознатом височком љекару.
Николи и његовим сапатницима предстоји да се сретну са својим џелатима и да се, како рече, у судници погледају у очи.
Од првог саслушања прошло је пет година, а у међувремену је један поступак обустављен јер су оптужени умрли. С правом се пита да ли ће дочекати овоземаљску правду, јер многи већ нису.
|
| < Претходни | Следећи > |
|---|
