Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

ХОЋЕ ЛИ ЗЛОЧИНЦИ БИТИ КАЖЊЕНИ: Војници Армије БиХ у Сарајеву 1992.

"У насељу Добриња, 22. априла 1992. године, недалеко од аеродрома, војној патроли тадашње ЈНА покварило се возило у којем су у мисији мира обилазили критична подручја ради раздвајања супротстављених страна и спречавања могућих оружаних сукоба. Посада транспортера била је састављена, скоро у подједнаком односу, од регрута и старијих војника, резервиста и сви су били српске националности. Војници су, не очекујући проблеме, одлучили да напусте возило и приђу муслиманима.

Супротно очекивањима, уместо да буду превезени у команду и јединицу којој припадају, што су очекивали, војницима су везали руке и одвели их у кућу Касима Рујевића, која као да је већ била припремљена за смештај неке команде или за логор. Ту је немоћне војнике сачекала група наоружаних муслимана и почело је немилосрдно премлаћивање. Осморици војника у међувремену су придодата и четворица ухапшених и везаних цивила, такође српске националности, чија имена су, на жалост, до данас остала непозната и који су подвргнути истој тортури као и војници. Ова група од дванаест, физички већ унакажених мученика, пребачена је из наведене куће у гаражу Градског саобраћајног предузећа, где је настављено злостављање. Коначно, изобличени и крвави од премлаћивања, поубијани су ватреним оружјем у Великом парку код Дома полиције.

Постоји неколико различитих изјава шта се догодило са посмртним остацима тих покојника. Највероватније је да су њихова тела бачена и спаљена у контејнеру за смеће иза зграде Радио-телевизије Сарајево. Не слутећи, али желећи да сазнају, шта се догодило са тим људима, српске власти општине Илиџа тражиле су званично обавештење о њиховој судбини. Одговор су добили од Министарства за народну одбрану БиХ, са потписом министра одбране Јерка Дока, да су наведени резервисти пуштани и да су отишли својим кућама (писмо СО Илиџа заведено под бр. 02/288-1 од 21. маја 1992.)."

Ништа мање није стравичан догађај од 2. маја 1992. године код Скендерије, када је из заседе нападнута јединица војне полиције која је требало да покупи рањенике у блокираној Команди Друге војне области у Добровољачкој улици, бр. 92, Дом ЈНА и јединицу пуковника Шупута која се нашла опкољена близу Дома ЈНА.

"Јединицом која је кренула у помоћ командовао је капетан Марко Лабудовић, искусан и храбар човек. Та помоћ никад није стигла до опкољених. Муслимани су их сачекали у заседи на Скендерији и свирепо поубијали. Тог дана убијено је седамнаест војника и официра ЈНА."

У Граховишту, у сарајевској општини Вогошћа, већинско српско село први пут је настрадало 4. маја 1992. док су се мештани бавили свакодневним сезонским пољопривредним пословима на својим имањима. "Наоружани припадници Армије БиХ, претежно муслимани регрутовани са подручја Сарајева, упали су у атар села и на силу, без непосредног повода, са ливада, башта и поља покупили и похапсили више лица српске националности. Похапшени Срби су спроведени у Сарајево и смештени у логор на Кошеву, недалеко од познатог фудбалског стадиона, готово у средишту града, где су потом и поубијани. Њихова тела, по одобрењу локалних муслиманских власти, ексхумирана су тек после две године. После тога су породице ових недужних српских страдалника могле на достојан хришћански начин да их сахране. Неки учесници преузимања тела покојника тврде да су дозволе за ексхумацију муслиманима плаћане по 8.000 тадашњих немачких марака."

 

У Пофалићима, 16. маја исте године, одиграо се један од првих великих напада на српску средину у коме је учествовало око 3.000 муслиманских војника са подручја Сарајева.
 

РАТНИ ЗЛОЧИНИ У БОСНИ О КОЈИМА СЕ ЋУТИ САРАЈЕВО - НАЈВЕЋЕ СТРАДАЛИШТЕ СРБА (3)

РАТНИ ЗЛОЧИНИ У БОСНИ О КОЈИМА СЕ ЋУТИ САРАЈЕВО - НАЈВЕЋЕ СТРАДАЛИШТЕ СРБА (4)

РАТНИ ЗЛОЧИНИ У БОСНИ О КОЈИМА СЕ ЋУТИ САРАЈЕВО - НАЈВЕЋЕ СТРАДАЛИШТЕ СРБА (5)

РАТНИ ЗЛОЧИНИ У БОСНИ О КОЈИМА СЕ ЋУТИ САРАЈЕВО - НАЈВЕЋЕ СТРАДАЛИШТЕ СРБА (6)