Институт за истраживање српских страдања у XX веку

29. 09. 2010. 00:00h  |

Збрисали читава села

У неколико дана јуна 1992, Армија БиХ се на најстравичнији начин решила Срба у околини Сарајева, а потом су муслимани 8. јун прогласили - националним празником 

МУСЛИМАНИ СЛАВЕ, СРБИ ПРОКЛИЊУ: Стратиште у Вогошћи

У књизи о страдању Срба у Сарајеву током ратних година, је навео више од 50 примера најбруталнијих злочина од којих сваки потпада под категорију ратног злочина или злочина против човечности. Међутим, до сада нико од званичника некадашњег ратног Председништва БиХ или директних егзекутора није одговарао. Међу злочинима који су до данас остали некажњени је и масакр Срба у селу Ледићи, у сарајевској општини Трново. "Ледићи су веома мало планинско и сиромашно српско село са свега 36 становника на обронцима планине Бјелашнице.

Ово место су напале, опљачкале и спалиле хрватско-муслиманске оружане формације Армије БиХ у предвечерје 3. јуна 1992. око 19 часова. Окупација села које је претворено у својеврстан муслимански логор за Србе, трајала је до 10. јуна.

Егзекуције хладним оружјем

У том раздобљу на веома суров начин убијени су, углавном масакрирани, сви мештани српске националности који нису могли благовремено да избегну из својих кућа пред разулареним муслиманским војницима. Међутим, побијени су и они малобројни које су муслимани пронашли док су се крили по околним потоцима и шумама. Заједничку гробницу пет женских тела пронашли су извиђачи ВРС након више од годину дана, крајем новембра 1993, а патолози утврдили узроке смрти, односно средства и начин егзекуције (хладно оружје) и идентификовали жртве. Реч је о пет старих жена из Ледића".

Масовна гробница у Сарајеву

Масовна гробница у Сарајеву

Друга колективна егзекуција извршена је у исто време над групом избеглих мештана који су покушали да се пробију према Калиновику. Овај злочин се догодио близу локалитета Пољице, код Ледићке кривине. Биланс напада на Ледиће је стравичан. Муслимани су побили већину становника овог села. Само мали број њих је преживео поход Армије БиХ. Неки од њих су накнадно, приликом покушаја бекства, убијени на другим успутним локацијама (Ленка Тешановић и Стана Тешановић, мајка двојице покојника, Радета и Миленка Тешановића, страдале су неколико дана касније у селу Срботина, код Миљевине, Општина Србиње.) Село је, како то обично бива после оваквих муслиманских оружаних похода, опљачкано, попаљено и разорено до те мере да се коначно губи скоро сваки траг српског присуства на том простору. Напад на Ледиће и заседу у Пољицама, ТВ Сарајево и остала њихова средства информисања представили су на свој начин, као велику победу Армије БиХ над 'четницима', односно српским оружаним фомацијама. Тела четири жртве из породице Тешановић су ексхумирана из масовне гробнице на Јаворској коси тек октобра 2001. године".

Ништа боље нису прошли ни становници села Чемерно, у сарајевској општини Илијаш. Најжешћи напад на ово мало, и до извесне мере изоловано српско планинско село у коме је било тек 13 Срба, али је од почетка ратних дејстава било мета честих насртаја и гранатирања муслимана из Сарајева, припадници Армије БиХ извршили су 10. јуна 1992. Том приликом страдали су безмало сви становници овог села, избеглице са муслиманске територије и њихови браниоци, од којих су многи дошли добровољно да помогну малобројну одбрану Чемерног.

Као и у осталим муслиманским нападима на српска села све у селу је опљачкано, однето у Сарајево и околна муслиманска села, а што се није могло понети, то је попаљено и разорено. Поред тридесет убијених мештана и добровољаца који су покушали да их одбране, све лица српске националности, још више њих је лакше и теже рањено или похватано и спроведено у позната мучилишта, злогласне сарајевске логоре за Србе. У веома малом и сиромашном српском селу Горња Пресјеница која припада општини Трново, муслиманске снаге су 7. јула 1992. године убиле већи део становника, а већина жртава је масакрирана на веома суров начин: хладним оружјем, ножем, тупим предметом, чак и одсецањем главе. Неки су на крају и живи спаљивани зато што је терор трајао неколико следећих дана.

Остали мештани села су похватани и отерани у логоре који су се налазили на подручју града Сарајева и у суседним муслиманским селима. Ту су били изложени новим дуготрајним мучењима и страдањима. Српска имовина, храна и стока, опљачкани су и пренети у муслиманска села, а стамбене зграде и остали објекти попаљени и разорени.

У Граховишту, у сарајевској општини Вогошћа, 8. јуна 1992. године изведен је још један веома тежак злочин. Наиме, у кући Остоје Сикираша убијене су три старије женске особе из породице Сикираш и шест, такође невиних цивилних лица из породице Владушић. Они су због сталних претњи и прогона припадника Првог корпуса Армије БиХ, побегли из својих кућа у нади да ће наћи сигурније уточиште код Обрена Сикираша. Сличан злочин у овом селу се догодио и неколико месеци раније, 4. маја 1992. И тада су, поред осталих, у највечем броју страдали чланови ове две веома бројне и познате српске породице.

"Дан битака за Сарајево"

Убијани маљевима

Лисовићи по броју становника, више него лилипутански, мало српско село у одумирању (свега 6 становника), на десној обали реке Босне, Општина Трново-Сарајево, напали, окупирали и држали под под својом влашћу припадници Армије БиХ у раздобљу од 6. до 12. јуна 1992. За то време сурово су поубијали, углавном хладним оружјем, претежно ножем и маљем, две трећине мештана овог села. Скромну имовину и стоку тих неколико породица опљачкали су, а некретнине попалили. Од тада је село етнички уништено и у Лисовићима нема услова за живот.

Списак имена на интернету

 
Због немогућности да објавимо комплетан списак настрадалих Срба у Сарајеву, обавештавамо све читаоце да имена и презимена настрадалих током ратних сукоба 1992-1995. године могу пронаћи на сајту Института за истраживање српских страдања у 20. веку.
 
Извор: Вести, Франкфурт, 29. септембар 2010,штампано издање

http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/29-09-2010/Feljton/85198/Zbrisali-citava-sela-