Институт за истраживање српских страдања у XX веку

30. 09. 2010. 00:00h |

 

Снајпер прекинуо дечју игру

Девојчице Наташа Учур и Милица Лаловић изашле су да се играју пред зградом у Новом Сарајеву, и више се нису вратиле кући
 
  

МАСОВНА ГРОБНИЦА У СЕЛУ КРТИНЕ: Есхумирана тела српске породице Росуљаш

Убиства српских цивила у самом Сарајеву обележила је велика бруталност. У књизи која баца ново светло на догађаје у овом граду током рата у Босни и Херцеговини Миливоје Иванишевић је навео више десетина примера најмонструознијих убистава која су до данашњих дана остала потпуно некажњена. У Озренској улици, у урбаном делу града, припадници муслиманских "зелених беретки" су 8. јуна 1992. у породичној кући Ђорђа Драшковића и у околним стамбеним објектима, без непосредног повода убили и нанели тешке телесне повреде великом броју цивилних лица српске националности. Иванишевић тврди да се из овог, али и свих других примера изводи недвосмислен закључак да су ти људи убијени искључиво зато што су Срби и хришћани.

- Сви злочини су инспирисани једино националним и верским мотивима. То је било довољно да им се ускрати живот у Сарајеву. Куће и имовина страдалих мештана и њихових суседа опљачкане су и демолиране. У приближно истом временском раздобљу у граду оштећен је историјски и културни споменик, српска Саборна црква из 1872, опљачкан је и спаљен део Митрополије са библиотеком значајних издања и публикација. У више наврата гранатирана је и српска црква Светих Архангела Михаила и Гаврила - наводи Иванишевић.

  Напади пред носом Унпрофора

 

Муслимански снајпериста из стана вребао жртве

У Старом граду, самом центру Сарајева, у Улици Томе Масарика, између 26. и 27. јуна 1992. из својих станова присилно је истерано и незнано куда одведено више лица српске националности од којих су неки, након извесног времена, нађени мртви. Осталима се изгубио сваки траг. Једна од тих невиних жртава, Мирјана - Мира Кечан, нађена је мртва у реци Миљацки са повезом на очима. У станове убијених и несталих уселили су се са својим породицама представници муслиманско-хрватских власти и њихових полицијских и војних формација. Ништа мање стравичан догађај није ни онај који се збио само шест дана касније у Олимпијској улици. И раније су похапшени Срби довођени на линије раздвајања са српским оружаним снагама да би копали ровове и траншеје за потребе муслиманских оружаних формација. Овог дана је на војном камиону довезено пет везаних мушкараца, затвореника из логора за Србе који се налазио у подруму зграде ЗАВНОБИХ-а.

 

Затворенике из логора су доводили на линију раздвајања према српским положајима у насељу Неђарићи. Том приликом инсцениран је наводни напад са српских линија одбране који је послужио наоружаној муслиманској пратњи као повод да отвори ватру из лаког пешадијског наоружања и побије свих пет везаних затвореника. За овај подухват стражари су били награђени громогласним аплаузом муслиманских жена и деце који су све то пратили са прозора својих станова. Неизвесна је гробница тих српских цивила. Сарајевске цивилне и војне власти су одавно специјализоване у скривању масовних гробница у којима се налази на хиљаде невино побијених српских жртава.

ГЛЕДАЛИ А НИШТА НИСУ ВИДЕЛИ: Патрола унпрофора у Сарајеву

Већина људи је страдала у једном од многобројних затвора и логора које су муслиманске снаге отвориле на читавој територији Сарајева. У Олимпијској долини Уједињених нација на Игману, на месту Бабин Дол, 6. октобра, током једног од безуспешних примирја, муслиманске снаге су из наводне заштићене зоне ОУН извршиле велики напад. На спавању су убили три болничарке и осамнаест српских бораца. Занимљиво је да су они, да би дошли до српских положаја морали да пређу територију коју су "контролисале" и "штитиле" снаге Унпрофора. Након овог покоља, високи представник ОУН званично је за злочин "окривио" и "осудио" муслиманско војно и политичко руководство, али муслиманска страна није сносила никакве последице после тога. Миливоје Иванишевић каже да није било ни "војних или политичких последица за муслимане осим вербалне осуде", мада, према његовим речима, то не чуди јер су за овај покољ објективно кривицу сносиле и међународне цивилне институције и оружане формације.
 
- Оне су ту кривицу у првој реакцији признале, али су у наредним саопштењима покушале да је на све начине заташкају и прикрију. Треба још додати да је српска страна планину Игман предала у посед и под контролу Унпрофора, као још један знак помирљивости и добре воље према захтевима представника ОУН. Међутим, као и у више наврата раније, Срби су били обманути, а српско поверење у представнике међународне заједнице и ОУН било је поново изневерено. Последица свега тога је масакр преко двадесет лица српске националности - наглашава Иванишевић.

 

И деца непријатељи

У поређењу са другим жртвама, ови српски борци су погинули релативно брзо. Иванишевић наводи случај од 26. маја 1993. године када су муслиманске оружане формације из састава Армије БиХ извршиле напад на линије одбране Хаџића када су заробили, а потом и убили четири српска борца из састава Хаџићке бригаде Војске Републике Српске. Тела покојника, посредством и залагањем представника Унпрофора, српска страна је преузела тек 23. јуна 1993. на гробљу Влаково. Приликом идентификације и прегледа спољних повреда покојника утврђено је да су српски заробљеници масакрирани углавном хладним оружјем - тупим предметима и ножем: једној жртви је пререзано грло, другој одсечена десна страна лобање, трећој пробијено теме...

Вероватно најјезивији догађај из рата одиграо се 11. марта 1995. године испред зграде у Улици Раве Јанковића 67 у Новом Сарајеву. Девојчице Наташа Учур и Милица Лаловић изашле су испред своје зграде и почеле да се играју "ластиша", старе игре у којој се показује спретност с растегљивом гумом. Оне су убијене с два прецизна снајперска хица, а пројектили су стигли са територије коју су контролисале снаге Армије БиХ и то највероватније из објекта у Улици Милутина Ђурашковића 3.
 
 

Убијени због сијалице

Срби су убијани са најразличитијим објашњењима, а једно од најапсурднијих збило се у поподневним часовима 8. јула 1992. у Велешичићима када су припадници Центра службе безбедности града Сарајева, полицијске станице на Мариндвору, провалили у стан, и у време ручка, за трпезом, убили шест чланова познате, имућне и угледне српске породице Ристовић. Према изјави комшија, убице су дуже време пратиле кретање жртава и чекале тренутак када ће се што више Ристовића наћи у кући на окупу. Образложење убица било је да су чланови ове породице ноћу давали светлосне сигнале војницима Републике Српске и њиховој артиљерији.
 
 

Лажирани извештаји

Ако је кривица побијених српских војника била та што су носили оружје, поставља се питање због чега до данас нико није одговарао за злочин који се догодио на Алипашином пољу 7. јула 1995, када су у свом стану убијена три лица српске националности, и то припадници Адвентистичке цркве. Убили су их припадници војних или полицијских формација муслиманског дела Сарајева, а Миливоје Иванишевић наглашава да је затим, по "старој пракси муслиманских власти", злочин приписан дејству српске артиљерије и српских снајпериста.

- Ти људи су убијени у стану на коме ни прозори нису поломљени, али су, по налазима муслиманских власти, страдали од - српске гранате! Жртве су ексхумиране након више од четири године, 13.10.1999. из масовне гробнице на градском гробљу ЛАВ - истиче Иванишевић.

 

 

Извор: Вести, Франкфурт, 30. септембар 2010, штампано издање

http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/30-09-2010/Feljton/85489/Snajper-prekinuo-decju-igru-