Институт за истраживање српских страдања у XX веку

01. 10. 2010. 00:00h  | Пише: Ђорђе БАРОВИЋ

 

Логори смрти и у становима

 

У разним "државним", али и приватним затворима и јавним кућама зверској тортури подвргнуто 40.000 сарајевских Срба и Српкиња 

 

Грађевински факултет у Сарајеву

Миливоје Иванишевић, истраживач убистава Срба у Сарајеву, каже да ни 15 година од краја рата још није утврдио тачан број места за масовно уништавање људи, а да је према подацима Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права у граду било између 123 и 126 логора.

- Реч је о местима на којима су оргијали сарајевски муслимани, њихова санџачка браћа из Србије и Црне Горе, и пријатељи из иностранства, муџахедини. Многе куће и станови су били мучилишта и стратишта, као и логори. Српске породице, родитељи и деца, мајке и кћерке, су свакодневно и немилосрдно у својим кућама и становима биле подвргнуте незамисливим облицима духовне и физичке тортуре, жене силоване, живи станари су са високих спратова солитера избацивани кроз прозоре. Убијани су, као и у логорима, свим средствима и на све начине. Тиме су српске куће и станови претворени у испоставе, истурена места или филијале, државних и приватних градских логора и мучилишта - наводи Иванишевић.

 

Учили од нациста

 
 У дугачком списку свих пописаних затвора и логора истичу се зграде званичних државних институција, али и

Мухамед Шаћирбеј

факултети, хотели, ресторани. Организација живота, третман и ислеђивање затворених Срба у логорима нису се ни по чему разликовали од поступака и третмана у фашистичким концентрационим логорима. О режиму живота који је тамо владао сведоче стотине изјава прикупљених од бивших логораша.

Иванишевић наводи да поред разних "државних" логора, које су организовале и којима су управљале државне или градске војне и полицијске власти, регистрован је и знатан број приватних логора и јавних кућа логорског типа које су држали истакнути муслимански функционери, полицијски и војни командири и команданти, или власници војних јединица и квартова у Сарајеву. Утамничени Срби су, да би признали оно што је одговарало муслиманским властима и што се од њих тражило, били уцењивани на разне начине, а најчешће претњама деци и породици. Употребљавали су се за медијске манипулације, па и стварање лажне слике у свету о мултиетничком граду у коме и Срби лепо и слободно живе. Али, коришћени су и за принудне радове на копању траншеја за потребе муслиманске војске и остале физичке послове у граду, за силовања, пљачку, пребијања, убиства.

Према слободним проценама кроз логоре и затворе Сарајева су прошли или боравили краће или дуже време, током три и по године дугог ратног раздобља, безмало сви Срби који су се стицајем невољних околности, или из пуке нужде, затекли као етнички таоци у муслиманском делу града. Процена је да је у том делу града остало око 40.000 сарајевских Срба. Толико је и логораша који су на разне начине евидентирани и који су краће или дуже време провели затворени у логорима или у својим кућама. Више хиљада затвореника није преживело тортуру, а за неколико стотина њих поседујемо и доказе да су убијени. Известан број затвореника је после претрпљене тортуре, већ при издисају, пуштан на слободу да умре код куће. Они су лажно евидентирани као лица српске националности која су умрла на слободи природном смрћу.
Публициста и истраживач ратних злочина у Босни Миливоје Иванишевић каже да истраживања о укупном броју затвараних Срба у муслиманском делу Сарајева још трају са малим изгледима да успешно буду приведена крају.

Списак логора и места на којима су се налазили сачињени су по изјавама и сведочењу затвореника који су у те објекте присилно довођени и боравили извесно време. Ти људи су, веома често разменом, али и на друге начине, после изласка из логора, више илегално него легално, прелазили на српску територију и на захтеве превасходно државних, али и невладиних организација давали, понекада невољно, изјаве о свом заточеништву. Плашили су се и бринули за чланове породице који су остали у Сарајеву. Али, у исто време, бежали су од сећања на те дане и муке које су претрпели. Само у Београду на стотине бивших логораша из БиХ и Сарајева лечено је од физичких и психичких последица које ни на слободи нису могли да савладају. Посебно потресна сведочења дале су жртве силовања и сексуалног злостављања које су се налазиле пред порођајем.

"Муслиманске власти и у овом случају на разне начине и веома приљежно прикривају своје злочине које су током рата 1992-1995. год. извршили у логорима. У томе су им, својим ћутањем пред светом, издашно током рата помогли и представници разних локалних и међународних, чак и верских, хуманитарних организација које су боравиле у Сарајеву и пружале разне облике помоћи не само муслиманском цивилном становништву и цивилним установама, већ и муслиманским органима власти и оружаним формацијама, али једино не и угроженим Србима", наводи Иванишевић и додаје да се иста ситуација дешава и када је реч о гранатирању или снајперским дејствима.

Расадник обмана у УН

"Да би прикрили стварно стање у Босни и Херцеговини и главном граду ове републике, муслимани и њихови заштитници су прибегли уобичајеној превари и у раној фази рата, још 6. августа 1992. године лансирали обману о српским логорима за муслимане у којима је, према њиховим сведочењима пред међународном јавношћу и ОУН, већ убијено 17.100 муслимана. То је приликом подношења једног од више муслиманских извештаја о стању у БиХ обнародовао пред Саветом безбедности, поред Хариса Силајџића најпознатији корифеј муслиманске дипломатије, Мухамед Шаћирбеј, тада босански амбасадор у Организацији уједињених нација. Ускоро потом муслиманске власти су саопштиле да је чак 260.000 муслимана прошло кроз српске логоре у БиХ. Доказе нико није тражио, нити су они нудили доказе. Као да је то излишно и неважно".

И, док су у Савету безбедности УН, захваљујући америчкој дипломатији и Генералном секретару Кофи Анану, цветале муслиманске обмане, у сарајевским логорима су над Србима оргијали њихови мучитељи. Томе није било краја чак ни неколико месеци после Дејтонског споразума и успостављања мира.

 

Најпознатији затвори

Како је списак затвора и логора за Србе превелик, објавићемо само нека од тих места у којима су се током ратних година одигравала најмонструознија убиства и мучења:

Основне школе и обданишта по правилу су служила као места на којима су Срби затварани и мучени, а слично је било и са универзитетским објектима. Затвори и логори за Србе током целог рата постојали су у Студентским домовима "Младен Стојановић" у Радићевој улици 4-ц и "Махмут Бушатлија" на Бјелавама, као и на Грађевинском и Стоматолошком факултету, Техничкој школи, Тунелу болнице Кошево.

Тајна за сва времена

Мада је од краја рата прошло петнаест година, питање одговорности за злостављања и убиства почињена у сарајевским логорима над лицима српске националности још није покренуто. "Бројни покушаји Удружења логораша Републике Српске, као и самих жртава, тужилаштво и судски органи Босне и Херцеговине упорно игноришу. На исти начин се понашају и представници међународне заједнице који се налазе у правосудним установама БиХ. Вероватно ће тако остати за сва времена. Некадашњи команданти и управници логора за Србе данас су носиоци значајних признања и одликовања, угледни грађани и политичари у својим кантонима, Хрватско-муслиманској федерацији и Републици Босни и Херцеговини. Њихови злочини се високо вреднују као допринос међународно признатој самосталној и независној БиХ, чланици ОУН", наглашава Миливоје Иванишевић.

 

Извор: Вести, Франкфурт, 1. октобар 2010, штампано издање

http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/01-10-2010/Feljton/85709/-Logori-smrti-i-u-stanovima-