Институт за истраживање српских страдања у XX веку

02. 10. 2010. 00:00х | Пише: Ђорђе БАРОВИЋ

Проговорио Алијин агент

 

У интервјуу хрватском листу, Един Гараплија открио је ко је давао задатке муслиманским снајперистима, чија су злодела дотле подмукло приписивана Србима  

У Хашком трибуналу је до сада, у више одвојених процеса, Сарајево наглашавано као место на коме су снаге босанских Срба починиле највише злочина. Управо овај град је и окосница оптужнице против некадашњег председника Републике Српске Радована Караџића, али и команданта Војске РС генерала Ратка Младића. Они су оптужени за својеврсну опсаду Сарајева, као и за гранатирање многих цивилних објеката, а нарочито снајперску ватру од које је страдао велики број цивила. У до сада најкломплекснијем истраживању ових догађаја, Миливоје Иванишевић, публициста и истраживач ратних злочина у Босни, у својој новој књизи баца потпуно ново светло на све ове догађаје тврдњом да је у Сарајеву током рата било више од 5.000 легитимних војних циљева.

Снајперска гнезда у солитерима

- У раздобљу од 1992. до 1995. године, јединице, команде и стручне службе Војске РС откриле су и регистровале више од 5.000 локација које су, повремено или трајно, коришћене за разне потребе Армије БиХ, а нису се налазиле у комплексу војних и полицијских објеката који су пре рата коришћени за потребе ЈНА и Министарства унутрашњих послова Босне и Херцеговине. Значи, реч је о цивилним здањима, у највећем броју стамбеним зградама, школама, обдаништима, пословним просторијама цивилних установа и предузећа. Све је то у мањој или већој мери заузето и коришћено за смештај више стотина разних команди и штабова, од заповедништва појединих чета, батаљона и бригада до команде Првог корпуса и Штаба Врховне команде Армије БиХ. Најбројни су били ватрени положаји Армије БиХ са којих је свакодневно дејствовано по унутрашњим и спољним деловима Српског Сарајева. Међу њима, доминирали су по злу познати и углавном идентификовани и евидентирани положаји артиљерије и снајпериста, тзв. снајперска гнезда, која су представљала свакодневну опасност и изазвала најобимнија страдања цивилног српског становништва. Сви ти цивилни објекти су по међународном хуманитарном праву легитимни циљеви за дејства Војске РС. Та чињеница се, случајно или намерно, прећуткује. Ти објекти су и узрок страдања мештана и разарања у српском делу града - тврди Миливоје Иванишевић и додаје да је у четири ратне године српски део града гранатиран на стотине пута, а многе од тих акција су изведене из поменутих цивилних објеката.
 
 

Миливоје Иванишевић

- На основу редовних дневних извештаја које су поједине војне јединице са сарајевског ратишта достављале својим командама, а потом и команди Сарајевско-романијског корпуса, уочљиво је да су свакодневно гранатирани и разарани српски делови града и сеоска српска насеља, превасходно цивилни и комунални објекти: школе, обданишта, поште, болнице, стамбена насеља, трафо-станице, водоводне инсталације. Скоро да није било дана без жртава проузрокованих дејством муслиманске артиљерије. О томе је и први председник РС др Радован Караџић у више наврата обавештавао светске државнике и генералног секретара ОУН Бутроса Галија. Терорисање цивилног становништва Српског Сарајева трајало је све време рата. Неретко, жртве муслиманског гранатирања српских делова града били су и припадници Унпрофора, али су они то углавном прикривали пред јавношћу и средствима информисања - истиче Иванишевић. Међу бројним примерима које овај аутор наводи, издвајамо тек неколико, најупечатљивијих.

Последњег дана децембра 1992. године у Хаџићима на аутобуској станици, минобацачким пројектилом од 120 мм рањено је 16 особа. Већина је тешко повређена и нашла се у животној опасности. Једном приликом, ваљда иритиран таквом праксом муслимана, неуобичајено енергично је реаговао и генерал Унпрофора Филип Морион. Повод је била безочна злоупотреба цивилних објеката у војне сврхе. Наиме, тада су из круга кошевске болнице припадници Армије БиХ бацачима од 82 мм дејствовали по линијама српске одбране.

Генерал Морион је 19. јануара 1993. у свом писменом протесту, који је упутио Алији Изетбеговићу, такво понашање Армије БиХ оквалификовао као злогласан и кукавички чин који је проузроковао одговор српског тешког наоружања по овом објекту. С друге стране, дејства муслимана по цивилним објектима у српском делу града као да су била дозвољена јер нису проузроковала војничку реакцију или бар протесте Унпрофора.
 
 Иванишевић наводи и да су снајперска дејства, уз артиљеријске салве, представљала друго, трагично поглавље сарајевског ратишта и могу се означити као главни узрок великог страдања цивилног српског становништва.

Неџад Херенда

- Дуго прикривана истина о организаторима и непосредним налогодавцима муслиманских снајпериста и њиховог подмуклог деловања на подручју Сарајева извесним делом је откривена тек након пет година у интервјуу хрватског новинара Анте Шуљка са Едином Гараплијом, познатим муслиманским обавештајцем. Тако је избило на видело да смрт коју су сејали снајперисти по улицама Сарајева није последица безвлашћа и обести појединаца или наређења команди нижег ранга, већ тајних и јавних наређења највиших органа БиХ - наводи Иванишевић.

Разговор је објављен 12. септембра 2000. у "Слободној Далмацији", а Гараплија је препричао новинару "Слободне Далмације" крунску изјаву и сведочење једног од припадника специјалних јединица за тајне операције Армије БиХ, снајперисте Неџада Херенде. Разговор је вођен после рата у зеничкој казнионици где је Херенда издржавао казну.

Тукли су шта су стигли

Херенда је потврдио да су наређења за њихова дејства стизала из самог врха државе, укључујући и самог врховног команданта Алију Изетбеговића. Његова јединица је имала положаје у високим стамбеним и пословним зградама и нису много бирали циљеве. Другачије речено, тукли су шта су стигли у српском делу Сарајева, посебно насељу Грбавица које су добрим делом могли да контролишу са својих положаја. Такво је било наређење.

"Муслимански снајперисти су подједнако немилосрдно гађали убијали и сакатили децу, жене, старије особе или војнике", објашњава Иванишевић у књизи. "Мете су налазили на улицама, балконима, у баштама, двориштима, возилима. Жртве његове јединице су и двоје младих, момак и његова девојка, изрешетаних снајперским хицима на мосту приликом покушаја да напусте Сарајево. Овај злочин је током рата и у медијима стално приписиван Србима, али није помињано да је убијени младић био Србин, а убијена девојка муслиманка и да су страдали при покушају да пребегну у српски део града", закључује Миливоје Иванишевић, аутор књиге "Српска стратишта Сарајева".

   

Викенд-снајперисти

Миливоје Иванишевић у својој књизи говори и о "викенд-ловцима на српске главе".

- Реч је о странцима који су долазили из неколико европских држава - а помињу се Аустрија, Немачка, Словенија, Италија, Мађарска којима су муслимани изнајмљивали оружје, муницију, оптичке инструменте и погодне положаје са којих могу успешно да циљају пролазника у српском делу града. Погодити, или убити, неког у српском делу Сарајева за викенд- ловце је била атракција, а за муслимане прилика и за добру зараду - истиче Иванишевић.
 
 

Кренули и на свог генерала

Јединица снајперисте Неџада Херенде је, према интервјуу са муслиманским обавештајцем у "Слободној Далмацији", између осталог, масакрирала и дванаест непознатих српских цивила, али убили су и неког француског 'мировњака' и покушали да убију чак и бившег начелника Главног штаба Армије БиХ, генерала Сефера Халиловића.

- Све је учињено по наредби са највишег врха власти Републике БиХ којој је засметао и некад први официр Армије БиХ и, пре тога, илегалне Патриотске лиге - објашњава Миливоје Иванишевић.

 

 

Извор: Вести, Франкфурт, 2. октобар 2010, штампано издање 

http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/01-10-2010/Feljton/85709/-Logori-smrti-i-u-stanovima-