Институт за истраживање српских страдања у XX веку

15. 05. 2024 | Вечерње новости 

   

ДЕЦЕНИЈАМА сами себе саплићемо и потом се мучимо како да изађемо из ситуације у коју смо се запетљали. Тако је и сада.

Одавно смо у великој невољи у сучељавању са својим покојницима. Како их овековечити и како спречити да их поново не изгубимо у неком нашем већ уобичајеном забораву. То је најкрупнија национална недоумица која нас због случаја Сребренице заиста много оптерећује. Рецепт за излаз сигурно је да постоји, али нам није доступан. Или још није дошао надохват наших схватања.

Већ је доказано да покојнике лако заборављамо и добар део прошлог века провели смо као хипнотисани и у хипнози заборавили на све што нас је као народ снашло, па чак и у тек минулом веку. При крају последње деценије 20. века у Сребреници су поубијани сви Срби, без обзира на пол или узраст. 

То су мештани који нису хтели да оду из града у коме су рођени не само они, већ и њихови родитељи и родитеља родитељи. Побијени су и сви ратни заробљеници и људи похватани и доведени из спаљених околних српских села. На крају 20. века у Сребреници и том делу Подриња није било староседелаца српске националности и православне вероисповести. Од некад доминантног народа на својим огњиштима остало је још свега девет одсто живих становника у селима покрај Дрине: Црвица, Лијешће, Петрића и условно Скелани. То су Срби који су једини могли да почине геноцид.

Али, можда није баш о њима реч. Можда је реч о давно познатој и идентификованој групи НАТО плаћеника који су за огромне, а има доказа и златне, награде и гаранцију да ће бити заштићени од Хага, уз асистенцију британских и француских организатора, извршили стрељање неколико група муслиманских војника. У то време главну реч у БиХ водио је Унпрофор, састављен у највећој мери, а понегде и једино, од представника Велике Британије и Француске. Зато није проблем и не чуди што Хашки трибунал, па чак ни муслимански суд, никад ту братију не похапси и не осуди. Одговор је веома јасан. Тада не би било ни садашњег геноцида, ни прикривања покоља Срба у граду. Требало је само да прође довољно времена и да се цео терет пребаци на другу страну, на туђи образ и плећа.

То се и сада, кад у Савету безбедности УН није прошла резолуција, и догодило.

У тој констелацији могуће је тумачити понашање српских политичара, чак и некадашњих председника држава, који као чин покајања, венце цвећа доносе на гробља српских убица, а не својим покојницима у Сребреници, у којој су сви Срби поубијани само зато што су то што јесу - Срби. Да ли су доносиоци цвећа били свесни тог неопростивог и грешног игнорисања властитих жртава, а тиме су годинама хранили обману домаће и светске јавности да су Срби починили неки мега злочин и траже опроштај. Сребреница је по оном што се догодило српска Герника. И питање је до када ћемо те заблуде бити свесни и коначно свој народ ослободити вишедеценијског осећаја кривице, јер Срби у Сребреници нису за све време рата убили ниједног муслимана.