Институт за истраживање српских страдања у XX веку

21.05.2024 | Политика

Непристрасном посматрачу уопште није јасно зашто се меморијални центар налази у Поточарима кад у њима није страдао баш нико. Исто тако ником није јасно зашто се као дан страдања обележава 11. јул, кад на тај дан није било никаквог страдања

Највећа лаж протеклог рата је званична „истина” о Сребреници. Истина је сасвим другачија од оног што се код нас и у свету приказује.

Почетком рата, у Хрватској 1991, у Босни 1992, успостављена је линија разграничења између српских и хрватских, односно муслиманских снага, која се са мањим променама одржала све до 1995, године расплета и завршетка рата на простору бивше СФРЈ. Те године хрватско-муслиманска коалиција креће у добро припремљену офанзиву на свим ратиштима са јасним циљем да се Срби протерају преко Дрине, што нагони Србе да током те године воде искључиво одбрамбени рат.

Ова офанзива хрватско-муслиманских снага завршила је заузимањем 23 општине од Книна до Мркоњић Града, које су до 1995. биле под српском влашћу и насељене искључиво Србима, са прогоном и истребљењем становништва без могућности повратка, док су Срби заузели само Сребреницу.

Два месеца пре напада српских снага на Сребреницу, припадници 28. дивизије АБиХ из заштићене зоне „Сребреница” свакодневно су изводили диверзантска дејства на подручју под српском контролом, која су резултирала убиствима понеког српског цивила, односно минирањем или паљењем понеког објекта, све у циљу одвлачења и слабљења српских снага око Сарајева, где су муслиманске и хрватске снаге у то време планирале велику офанзиву.

Када је српска војска ушла у Сребреницу, муслиманске снаге нису пружиле никакав отпор, већ су пре тога послали цивилно становништво (жене, децу и старце) у Поточаре, где је био смештен холандски батаљон Унпрофора, а припадници 28. дивизије, њих око 5.800 и исто толико цивила, кренули су из места Шушњари у пробој према Тузли. Ову колону српске снаге откриле су тек сутрадан 12. јула 1995, и са њима наредна четири дана водили борбу. Унаточ српској надмоћи, ова колона се пробила до Тузле, с тим да су током пробоја имали изузетно велике губитке. До територија под муслиманском контролом пробило се 2.018 бораца припадника 28. дивизије и око 4.000 цивила, док су сви остали или убијени током борбе, или заробљени па стрељани, или се предали и касније размењени.

Након прва два дана борбе, предао се велики број муслиманских војника на територији општина Зворник и Власеница, који су затим били затворени у Кравицама, где их је чувао јако мали број српских војника. Када су двојица српских стражара ушли међу заробљенике, један од заробљених Муслимана у једном моменту отео је српском стражару пушку и убио га, на то су остали стражари реаговали тако што су отворили ватру из свег расположивог наоружања и убили велики број заробљеника. У близини се налазила једна српска јединица која је притекла у помоћ и у акцији спасавања стражара такође побили велики број заробљених Муслимана.

Дакле, злочин у Кравицама уопште није планиран, него се десио као реакција на побуну заробљеника. Место Кравице удаљено је око 30 км од Сребренице, изван је заштићене зоне и током рата је било под српском контролом.

Након овог догађаја десила су се још два злочина против ратних заробљеника заробљених током борби са снагама које су се пробијале према Тузли, који су очито последица нечије наредбе. То је стрељање заробљеника у Козлуку и на фарми Брањево, где су, према тврдњама припадника 10. диверзантског одреда ВРС, који су извршили стрељање, доведени муслимански затвореници са седам до девет аутобуса, од којих је задњи био полупразан, и стрељани. Стрељање је вршено од 9 ујутро до 16 сати поподне тако што су из аутобуса извођене групе од по десет заробљеника и стрељане. За стрељање сваке групе требало је око 10 минута, а стрељање је укупно трајало седам сати, што значи да је на сваком од ова два места могло бити стрељано од 300 до 500 заробљеника.

Дакле, сви Сребреничани који су погинули у борбама или стрељани након заробљавања, страдали су као војници 28. дивизије АБиХ од 12. до 16. јула 1995, током пробоја колоне према Тузли ван града Сребренице и ван заштићене зоне „Сребреница”. Никаквог злочина није било ни у самој Сребреници ни на територији заштићене зоне „Сребреница”. Злочини су почињени у Кравицама и Ораховици, који су удаљени 30 км од Сребренице и ван заштићене зоне, у Козлуку удаљеном 60 км од заштићене зоне, у Брањеву које је 80 км удаљено од заштићене зоне и у борбама током пробоја од места Шушњари до Тузле, све на територији Републике Српске.

Код сваког кривичног дела, па и ратног злочина, ради индивидуализације дела мора се јасно утврдити место, време и радња извршења дела. По том правном стандарду неспорно је да се у конкретном случају ради о ратном злочину против ратних заробљеника а не о геноциду.

У војничком смислу колона која се пробијала према Тузли потпуно је легитиман војни циљ, далеко легитимнији него колоне у Добровољачкој или Тузли, које су се извлачиле без оружја, а које су муслиманске паравојне снаге уништиле, односно у којим су стрељана деца која су била на одслужењу редовног војног рока и без оружја.

Највећа српска грешка је што су у „причи” о Сребреници насели на мамац о броју страдалих и све време воде битку око тога, уместо да су доказивали како, на који начин и где су страдали. Да су Срби доказивали оно што се лако могло доказати (место и начин заробљавања и убијања) никад ником, па ни највећим непријатељима, не би ни пало на памет да тврде да се у Сребреници десио геноцид.

Непристраном посматрачу уопште није јасно зашто се меморијални центар налази у Поточарима кад у њима није страдао баш нико. Исто тако ником није јасно зашто се као дан страдања обележава 11. јул, кад на тај дан није било никаквог страдања. Није јасно ни зашто су власти Републике Српске дозволиле да се прави спомен-подручје на месту где није било ниједне жртве. Једини логичан одговор јесте да је муслимански лоби наметнуо градњу спомен-подручја у Поточарима како би лаж о наводном геноциду у Сребреници била приказана као истина, а тадашња власт Републике Српске пристала на стварање највеће историјске лажи.

Што се тиче самог града Сребренице, имао је исту судбину као и Гламоч, Грахово, Дрвар, Сански Мост, Кључ, Мркоњић Град и остале западнокрајишке општине, као и цела Република Српска Крајина, само са другачијим улогама – у Сребреницу су ушле српске снаге без отпора, а у српска места хрватско-муслиманске снаге. Војска и цивилно становништво су напуштали поменуте градове пре уласка непријатељске војске. Разлика је у томе што су се Срби повлачили преко српске територије, а Муслимани из Сребренице су се пробијали кроз српску територију.

Кад се говори о српским жртвама из Сребренице (3.500 убијених), сви кажу да су страдали у селима око Сребренице, а кад се спомињу муслиманске жртве, сви тврде да су страдали у Сребреници, иако ниједна није убијена у Сребреници. Зар то није велико лицемјерје?

Све што сам овде изнео резултат је дугогодишње и објективне истраге у судским поступцима против извршиоца стрељања у Брањеву, које сам бранио пред Судом БиХ. За сваку изнесену тврдњу располажем и валидним доказима.

Слободан Перић

Адвокат из Бањалуке

https://www.politika.rs/scc/clanak/615686/Pogledi/Srebrenica-istine-i-lazi