Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Вељко Зељковић | 01.04.2024 | Глас Српске

Ратни злочини над Србима се и даље на све начине покушавају прикрити па чак и институционално обесмислити.

Онда и када буду подигнуте оптужнице - судски процеси се отежу у недоглед док свједоци не умру. И све ово се дешава некако паралелно са једним процесом да се и сама Република Српска дејтонски обесмисли. Како се борити против овог институционалног терора, који не долази само изнутра, већ и извана? Према ријечима вршиоца дужности директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Виктора Нуждића, правосудне институције у БиХ су само наставиле са једном непријатељском хашком праксом, да се за ратне злочине суди само Србима. О томе, како каже, свједоче и подаци да је пред хашким трибуналом, у случајевима ратних злочина над Србима, изречено свега 40 година затворске казне.

- Присјетимо се само да је Насер Орић ослобођен, што је био правни, морални и људски апсурд. Нажалост, та једна судска пракса је настављена и у БиХ. Многобројни ратни злочини над Србима ни након толико година нису процесуирани, иако постоје евидентни докази и свједочења. Када којим случајем буде и подигнута нека оптужница та суђења по неком правилу трају у недоглед, а што видимо и на примјеру Добровољачке или рецимо Петог корпуса, којим је командовао Атиф Дудаковић. 

ГЛАС: Ако се не варам ускоро би свјетло дана требало да угледа књига посвећена злочину у Добровољачкој улици. У њој ће се, колико ми је познато, наћи и нека нова свједочења људи о овом страшном злочину, који до танчина откривају шта се тада десило.

НУЖДИЋ: То је само једна од књига које ће у наредном периоду угледати свјетлост дана. Наш центар је издавач овог истраживања које са собом доноси и нека од нових свједочења. Она ће описати не само шта се десило у Добровољачкој улици и на другим локацијама, већ и многе друге ствари које су претходиле овом ратном злочину. 

Никако не би требало заборавити на чињеницу да тада ратни злочин није почињен само у Добровољачкој улици. Са убиствима се почело раније. Присјетимо се само убиства два млада војника на Бистрику или рецимо случаја “Транспортер”. У овом другом случају када су такође убијени млади војници суд је ослободио Драгана Викића. 

Ми смо извршили опсежно истраживање свих тих догађаја. Резултат је то једног преданог и вишегодишњег истраживања. У књизи ће се наћи нека од свједочанстава која до сада нису била позната широј јавности. Надам се да ће ова књига додатно расвијетлити сва та мрачна дешавања, када су побијени невини и голобради младићи. Судски процес који је током прошле године започет, нажалост, иде током као и неки ранији када је суђено војним и политичким структурама бошњачког народа. Све иде у том правцу да се ово суђење претвори у један маратон, а самим тим и нову судску фарсу, а знамо како на крају углавном завршавају све те досадашње фарсе - ослобађајућом пресудом. Волио бих да ме правосудне институције БиХ демантују.

ГЛАС: Колико је уопште битно да развијамо и радимо на тој култури сјећања?

НУЖДИЋ: Изузетно је важно, јер како ствари стоје од правосудних институција очигледно не можемо очекивати ништа, ни правду, ни правичност. Стога је важно да се бавимо меморализацијом, јер постоје та настојања да пресуде пишу историју, али то није својствено ниједном систему, накарадно је и немогуће. Пресуде се односе на конкретне извршиоце и догађаје и оне никако не могу служити као историјски извори. Шта ако се некад испостави да су неке од пресуда биле политичке и у складу са правним правилима? Зато и они који се озбиљно баве науком никада нису користили судске процесе за писање историје.

ГЛАС: Како гледате на то што је Сакиб Махмуљин, а осуђен на осам година затвора због ратних злочина на Возућој и Завидовићима, и даље наводно недоступан властима у БиХ?

НУЖДИЋ: И то није ништа друго до један од еклатантних примјера изругивања правди, али и породицама српских жртава. Подсјетио бих да је први судски процес, везан за убијања на Возући, вођен у Хагу. Иако је постојало много доказа и свједочења Расим Делић је осуђен на симболичну казну затвора.

Након тога је покренут поступак и у БиХ против Сакиба Махмуљина, који је одмах на почетку доведен до апсурда од стране самог Тужилаштва БиХ, које је прешло преко чињенице да су ти простори готово у потпуности етнички очишћени, при чему су рађени неки од најбруталнијих ратних злочина. На тим просторима је дјеловао злогласни одред “Ел муџахедин”, који је био под директном командом Сакиба Махмуљина.  Након изречене пресуде он је једноставно нестао. Према незваничним информацијама, налази се негдје у Турској. И ово је велико понижавање српских жртава.

ГЛАС: Недавно је свјетло дана угледала и књига о љиљанима која говори о злоупотреби овог симбола. Како се ова прича уклапа у све ово о чему смо до сада говорили, односно шта се крије иза тих покушаја да се овај хришћански, православни симбол прикаже као наводно босански?

НУЖДИЋ: Наш центар се бави издавањем књига и публикација које су везане за Одбрамбено-отаџбински рат. Међутим, то није једина област коју наши људи проучавају и изучавају, ту је наравно и Други свјетски рат, али и теме које се односе на злоупотребу српске културне баштине од стране Бошњака, а хришћански симбол љиљан је само један од многобројних примјера. 

Због тога смо недавно одлучили да издамо књигу која се зове “Од Сребрног крима, до златног љиљана”, како бисмо приказали ту генезу, односно покушај стварања бошњачког идентитета, који је некако започео још осамдесетих година прошлог вијека. Они су још тада почели са присвајањем тог хришћанског, српског симбола, како би се око нечега окупили. Оваквих и сличних примјера, нажалост, има много. На њиховом удару су се нашле и поједине историјске личности, храмови, црквене књиге. Када је у питању љиљан, ради се о симболу који се углавном веже за владавину краља Твртка Котроманића, али од стране муслимана, који су се касније назвали Бошњацима, он је на силу и једнострано присвојен и злоупотријебљен, баш као и сам Твртко, који је проглашен некаквим босанским краљем што нема никакве везе са историјским фактима.

Зато се и покушава писати нека нова историја, односно на најгрубљи могући начин извршити фалсификовање постојеће. Измишљају се ствари, како би се приказало да на овим просторима никада нису живјели Срби, него некакви Бошњаци. Ако и прихватимо да је некада постојала некаква богумилска црква, она је била хришћанска.

Споменик

ГЛАС: Да ли сте укључени и на који начин у градњу споменика у Бањалуци погинулим борцима у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату?

НУЖДИЋ: Наш центар није укључен у читав овај посао градње ни на који начин. Од нас је недавно само тражено да припремимо списак погинулих бораца, али како овај захтјев није био у потпуности прецизан и концизан, ми смо тражили да нам се појасне неке ствари. Тек након тога приступићмо том обимном и захтјевном послу.