Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

КАКО СУ (ЗЛО)УПОТРЕБЉИВАНИ ЦИВИЛНИ ОБЈЕКТИ И СНАЈПЕРИ

               
Приредио: Ненад ТАДИЋ
   
    БИЈЕЉИНА, 25. СЕПТЕМБРА (СРНА) - Муслимански снајперисти су подједнако немилосрдно гађали, убијали и сакатили дјецу, жене, старије особе или војнике - мете су налазили на улицама, балконима, у баштама, двориштима, возилима...

    Жртве су били и двоје младих, момак и његова девојка, који су изрешетани снајперским хицима на мосту приликом покушаја да напусте Сарајево. Овај злочин је током рата и у медијима стално приписиван Србима, али није помињано да је убијени младић био Србин, а убијена дјевојка муслиманка и да су страдали при покушају да пребјегну у српски дио града - наводи Иванишевић у књизи "Српска стратишта Сарајева".

   

     Према изјави Неџада Херенде, коју је пренијела "Слободна Далмација", његова јединица је, осим осталог, масакрирала и дванаест непознатих спских цивила, убили су и неког француског "мировњака" и покушали да убију чак и бившег начелника Главног штаба Армије БиХ генерала Сефера Халиловића. Све је учињено на основу наредби са највишег врха власти тадашње  Републике БиХ којој је засметао и некад први официр Армије БиХ и, прије тога, илегалне Патриотске лиге.

    О снајперским подухватима завређује пажњу још једно свједочење. "Посебна посластица за муслиманске снајперисте у Сарајеву били су урбани Срби, сачекивани на контролним пунктовима. Када би, прегледом докумената, установио да је ријеч о Србину, полицајац на пункту би подизањем увис легитимације дао сигнал снајперисти са којима је био у дослуху. Након стотињак метара даље на путу ка одредишту, несрећни Србин би завршио са снајперским мецима у тијелу". Аонда би током дана у медијима услиједила вијест да су српски снајперисти убили још једног пролазника.

    Још није довољно разјашњено под којим условима су странцима, "викенд ловцима" на српске главе, који су долазили из неколико европских држава - а помињу се Аустрија, Њемачка, Словенија, Италија, Мађарска - муслимани изнајмљивали оружје, муницију, оптичке инструменте и погодне положаје са којих могу успјешно да циљају пролазника у српском дијелу града.

    Погодити, или убити неког у српском дијелу Сарајева за "викенд ловце"  била је атракција, а за муслимане прилика и за добру зараду. Можда је и једнима и другима то је била разонода. О страним викенд снајперистима се доста причало за вријеме рата, а прве вијести су стигле од заробљених муслиманских војника у Сарајеву и од пребјеглих Срба.

    Иванишевић у књизи наводи низ карактеристичних случајева снајперских убистава у српском дијелу Сарајева, цитирајући запажање Дајане Џонстон у књизи "Сулуди крсташи" о  муслиманским снајперистима и понашању страних новинара и медија:

    "У мају 1992. године муслимански војници и снајперисти добили су одлучну рану битку за подршку медија кад су заплашили и приморали стране новинаре да напусте хотел `Босну` у предграђу Илиџа под српском контролом. Хотел `Босна` био је омиљено боравиште страних посјетилаца Сарајева. Суочени са опасношћу, страни новинари су се повукли да би по повратку одјсели у хотелу `Холидеј ин`, на муслиманској страни.

    У том окружењу, они су  се природно идентификовали са локалним браниоцима -  муслиманима. Сарајево је на телевизијским екранима свијета био  муслимански центар града. Српска предграђа, чији су становници трпјели исте страхове и оскудице, остала су потпуно невидљиви".

    Претходни примјери муслиманских артиљеријских и снајперских активности, које су проузроковале страдања цивилног становништва у српском Сарајеву, поменути су јер су у већини случајева те акције планиране и изведене из цивилних објеката.

    У књизи се наводи један од више стотина подударних примјера: Српска артиљерија је послије гранатирања неколико српских насеља, водовода, трафо-станица и болнице узвратном ватром дејствовала, поред осталих циљева, и на командно мјесто 2. батаљона 2. брдске бригаде Првог корпуса Армије БиХ које се налазило у згради дјечијег обданишта "Пчелица" у Улици Светозара Марковића на Кошевском брду.

    Обданиште није у основној употреби и нема дјеце од првих дана рата, а медији и скоро сви представници тзв. међународне заједнице скоро у хору, панично, јављају да Срби артиљеријом гађају дјечије обданиште?!

     Њихово понашање би се могло разумјети и оправдати да нису не само упознати са злоупотребом дјечијег обданишта у ратне циљеве, већ су то исто обданиште више пута и посјећивали - "пили кафу са муслиманским бојовницима и гостили се сједећи у клупицама за децу предшколског узраста" - наводи Иванишевић.